foto: m. milenković
PROVEJAVANJE NEPOVERENJA: Migranti u Bogovađi 2012. godine

Istraživanja – Migranti u Srbiji >

Lokalne predrasude i medijski senzacionalizam

m. r.

Udruženje građana "Atina" sprovelo je istraživanje među migrantima, ali i predstavnicima centara za socijalni rad, policije, centara za azil, Crvenog krsta, kancelarija za mlade, lokalnih medija, obrazovnih institucija i drugih relevantnih organizacija i tela iz pet zajednica uključenih u projekat (Bogovađa, Banja Koviljača, Subotica, Sremska Mitrovica i Šid). Rezultati istraživanja su predstavljeni u publikaciji "Migranti i migrantkinje u lokalnim zajednicama u Srbiji"

Cilj istraživanja je bio razvoj efektivnih modela reagovanja i smanjivanje ksenofobije i predrasuda prema migrantima i tražiocima azila u lokalnim zajednicama u Srbiji. Projektne aktivnosti su bile usmerene na jačanje kapaciteta organizacija civilnog društva, ali i profesionalaca čiji je angažman usmeren na pružanje podrške i zaštitu migranata. "Ovom publikacijom želimo još jednom da podsetimo da dijalog, saradnja i razumevanje treba da budu jedini poželjni modeli komunikacije u svim zajednicama u Srbiji", piše u uvodu publikacije.

Ključni segment publikacije predstavlja analiza načina na koji ispitanici, odnosno nosioci sistema asistencije migrantima i tražiocima azila, razumeju fenomen i uzroke migracije, načine organizacije putovanja, kao i rizike povezane sa migrantskim statusom.

Iako nije uvek jednostavno uočiti razlike među razlozima za migriranje, autori publikacije napominju da su ispitanici svesni da su u pitanju prinudne migracije, kao i da su svesni rizika sa kojima se migranti tokom puta suočavaju. Postoji i saglasnost oko toga da su svim rizicima podložnije žene i deca i da su različiti vidovi trgovine ljudima (seksualna eksploatacija, prinudni rad, vršenje krivičnih dela) najzastupljeniji rizik.

NEPOVERENJE I STRAH: Predstavnici različitih sistema koji su u najdirektnijem kontaktu sa migrantima ili imaju nadležnost da sa njima rade, gotovo su bez razlike isticali da je Srbija samo tranzitna zemlja, da su migranti ljudi u prolazu, što dovodi, kako u publikaciji piše, do opasnosti da oni zanemare objektivno teške okolnosti iz kojih migranti dolaze i u kojima putuju, odnosno da se ni u budućnosti ne uloži dovoljan napor da se položaj migranata u Srbiji unapređuje.

U istraživanju se navodi da je tokom fokus-grupnih intervjua "provejavalo nepoverenje", pa i predrasude pojedinih učesnika prema migrantskoj populaciji. To se uglavnom ogledalo kroz nisko vrednovanje kulturnih obrazaca iz kojih migranti dolaze, njihovog nivoa obrazovanja i životnog stila, percipiranja njihovog boravka u centrima za azil u Srbiji kao nezasluženog odmora koji oni ne cene dovoljno, već zloupotrebljavaju azilni sistem ("Sede po centrima i ništa ne rade", "Nekima su pune glave priča o pravima"). Evidentan je i strah od velikog broja migranata ("Kroz rođeno mesto prođeš kao kroz špalir, kao da živiš u Arabiji ili Avganistanu"), potencijalnih zaraznih bolesti čiji oni mogu biti prenosioci, pa i nasilja čiji mogu biti vinovnici ("Poznati su kao ljudi sa vrlo kratkim fitiljem, imaju vrlo malo tolerancije").

Uloga medija je ocenjena kao uglavnom negativna, kako na nacionalnom tako i na lokalnom nivou. Ispitanici nisu mogli da se sete gotovo nijednog primera pozitivnog medijskog izveštavanja o situaciji migranata i azilanata i o savremenoj problematici migratornih kretanja, već su istakli da su se mediji u svom izveštavanju uglavnom priklonili senzacionali-zmu i tendencioznom izveštavanju.

Iz razgovora sa migrantima, istraživači su o tretmanu i položaju u Srbiji uglavnom čuli pozitivne ocene. Osim načelnog pozitivnog odnosa, migranti ipak nisu mogli da imenuju sistemsku uslugu ili program koji im je pomogao da se na adekvatan način snađu ili prevaziđu problematična iskustva i uklope se u zajednicu.

Ono što se često iznosi kao najveći prigovor domaćem sistemu azila je neopravdano dugo trajanje azilnog postupka. Međutim, čak i od onih koji istraju i sačekaju kraj azilnog postupka, gotovo zanemarljivom broju se odobri neki vid zaštite. Dodatni nedostatak domaćeg azilnog sistema su nedovoljni kapaciteti postojećih centara za azil, zbog čega su mnogi koji su tražili azil bili prinuđeni da pronalaze i plaćaju privatni smeštaj u blizini tih centara.


 

Svedočanstva i zapisi iz istraživanja

"Kada migrant dođe u zemlju, zemlja prvo treba da ga prihvati i da mu da posao. Kada migrant dobije papire, može da radi. Kada radi, pomaže društvu – to je razvoj. Jedan migrant može da bude inženjer, programer, lekar, i da pomaže toj zemlji više nego svojoj." – migrant iz Sirije

"Neke žene ne mogu da biraju kad će da zatrudne, čim se porode, dolazi nova trudnoća. Trudnicama i majkama sa decom je najteže. Majke nekad preklinju krijumčare da ih povedu. A oni neće jer je deci teško. Neki krijumčari neće da vode trudnice, rizično je, ne mogu da se kreću brzo, uvek neko mora da im pomaže. One obično daju više para." Migrantkinja iz Somalije

"Pošto su tamo ratovi, verovatno je da je migrant učestvovao u prethodnoj vlasti, bio je na nekoj strani, bio je učesnik borbi i sad beži... Krajem devedesetih iz Afrike su puno dolazili Libijci, iz Obale Slonovače, Nigerije... Sada su najdominantnije grupe iz Pakistana i Avganistana." – predstavnik Okružnog zatvora Subotica

"Bez nečije pomoći oni ne bi mogli daleko da stignu… Neki od njih su krenuli bez para, pa se usput nekako snalaze. Svaka usputna stanica im je kao odmorište i mesto za sakupljanje novca za plaćanje sledećeg ilegalnog prevoza preko granice" – predstavnik Centra za azil Banja Koviljača.

"Krijumčari su bili grubi prema nama. Strpali su me u auto gde je već bilo puno ljudi. Granična policija nas je takođe maltretirala – vikali su, tukli nas, mene najmanje jer mi je uvek bilo loše pa sam čučao." – iregularni migrant, Palestinac iz Sirije, o iskustvu u Grčkoj

"Kada Somalijke putuju same, neko iz Somalije im postane brat pa putuju zajedno. Krijumčar odredi nekog u grupi i kaže ‘ovo je tvoja sestra, moraš da vodiš računa o njoj i da paziš da joj se ništa ne desi’. To se ne plaća, to je zaštita svojih ljudi. Žene ne mogu same da nose torbe, uvek im neko pomogne i malo para mu za to daju. Žene su slabije, stalno u strahu da će biti silovane, maltretirane i ubijene. Na putu, kada idemo u toalet, uvek ide jedan momak iz Somalije. Kada nam neko iz druge zemlje pomaže, uvek je iza njih i neko iz Somalije. Kada spavamo, uvek smo između dva momka iz Somalije." – migrantkinja iz Somalije

"Dok god postoje migracije, krijumčarenje, postoji i potencijalna opasnost da ljudi postanu žrtve trgovine ljudima." – predstavnik Policijske uprave Šabac

"Problem je i što kolaju glasine da će oni da se zaposle i šire bolesti i zaraze... Postoji zid koji nastaje iz neznanja." – predstavnik poverenika za izbeglice

"Mislim da ih većina ne voli… Jednostavno ne vole ni da ih vide i imaju neki otpor, i dokle god pitanje azilanata bude političko pitanje, neće biti nekog pomaka." – predstavnik jednog od udruženja građana iz Loznice


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA

Publikacija "Migranti i migrantkinje u lokalnim zajednicama u Srbiji" nastala je u okviru projekta "Otvaranje dijaloga u lokalnim zajednicama između migranata i građana o međusobnoj toleranciji i nenasilju", koji je od novembra 2013. do decembra 2014. godine sprovodilo Udruženje građana "Atina" u partnerstvu sa "Centrom za zaštitu i pomoć tražiocima azila", uz podršku Evropske unije i Kancelarije za saradnju s civilnim društvom Vlade Republike Srbije.

Projekat "Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti" finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program "Jačanje medijske slobode u Srbiji". Objavljivanje ove publikacije omogućeno je uz finansijku pomoć Evropske unije. Sadržaj publikacije isključivo je odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.