Sećanje: Milenko Pajić (1950−2015):
Umetnik u plamenu

Među ovdašnjim stvaraocima sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Milenko Pajić je bio jedan od najvatrenijih i najradoznalijih. Njegova potreba da menja i meša medije i žanrove u umetnosti govori o njegovom posebnom pogledu na svet ili, bolje reći, pogledu na svet sa svih strana istovremeno. Njegova ideja je bila da su život i umetnost jedinstveni, da su celina, a da su izdvojeni delovi samo trenuci u kojima naša imaginacija i naš um zastaju, kao na nekoj železničkoj stanici, da predahnu, popiju vode i da se olakšaju

U našoj kulturi postoji hronični problem nedostatka moći prepoznavanja vizionarskih pojava i ljudi. Sve ono što ide korak unapred ovde se tumači kao remećenje ravnoteže. Želja da sve bude ujednačeno, da bude pod konac, da sve bude prosečno i uobičajeno, da sve bude "klasika" – sudbina je naše kulture. Zbog toga se događa da se napredne ideje i ljudi otkrivaju posle mnogo godina.

Tu sudbinu je doživeo i Milenko Pajić.

Kada bi ovdašnji fakulteti, instituti, akademije, umetnička udruženja i "uticajni ljudi" znali za sve ono što je Milenko Pajić pisao, pokazivao i na šta je ukazivao svojim radovima, shvatili bi da su neke napredne ideje bile začete ovde kod nas, ali da je bilo neophodno da se to prvo dogodi tamo negde u svetu, pa da dođe ovde pod uticajem mode i trenda, kako bi sve, zatim, bilo poslato tamo u svet kao već otkriveno.

Među ovdašnjim stvaraocima sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Pajić je bio jedan od najvatrenijih i najradoznalijih. Njegova potreba da menja i meša medije i žanrove u umetnosti govori o njegovom posebnom pogledu na svet ili, bolje reći, pogledu na svet sa svih strana istovremeno. Njegova ideja je bila da su život i umetnost jedinstveni, da su celina, a da su izdvojeni delovi samo trenuci u kojima naša imaginacija i naš um zastaju, kao na nekoj železničkoj stanici, da predahnu, popiju vode i da se olakšaju.

*

Zajedno sa svojim drugom iz škole Zoranom Danilovićem (umro je 1989, u 39. godini života) od 1973. do 1976, Pajić je redovno učestvovao na beogradskim Aprilskim susretima u SKC-u u projektu "Prošireni mediji": "Jednog dana u Politici smo pročitali tekst jugoslovenskog konkursa za rad iz oblasti proširenih medija. Niko nije mogao znati šta to znači. Kao, postojeći mediji su nam tesni, pa moramo da ih proširujemo (prepakivamo, preispitujemo, razvaljujemo)", pisao je Pajić povodom toga. U okviru Aprilskih susreta prvi put se pojavljuju Marina Abramović, Raša Todosijević, Era Milivojević, Slavko Matković, Balint Sombati, Braca Dimitrijević, Goran Trbuljak... A Pajić i Danilović uvode u konceptualnu umetnost novi termin – dešavanje. Izvođenje dešavanja trebalo je da zameni performans i umetnički događaj. Što se tada i tamo desilo. Na susretima učestvuju između mnogih Jozef Bojs i Benito Oliva, važne ličnosti za tadašnju konceptualnu umetnost. Tada se verovalo u Bojsove reči da je "umetnost sam život, ne simbolično, nego da svakodnevni, realni život može biti umetnost ukoliko to čovek želi i zna."

Godine 1975. Pajić sa slikarom Vladimirom Dunjićem u Lučanima (u blizini Čačka) pokreće Studio za novi strip. Ideja je bila "usmeriti strip pravoj srži koja se naslućivala posle svih peripetija i skretanja, uputiti ga njemu samome kao mediju ambicioznom i perspektivnom, povući ga čistoj grafičkoj i vizuelnoj strukturi koja sadrži originalne instrumente – prenosioce ideja" (M. Pajić). Izlažu u SKC-u u Beogradu, u Ateljeu 212 i u Galeriji suvremene umjetnosti u Zagrebu (koja te 1979. prvi put u svom prostoru prikazuje strip).

Zatim sledi Pajićeva ideja o pokretanju prvog jugoslovenskog fanzina. Zajedno sa Dunjićem i sa mnom pokreće Bilten A (Bilten autora) – samizdat, štampan na kseroksu, skromne opreme, u tiražu od 49 primeraka. "Uređivačka koncepcija je bila otvorena za sve moguće inicijative, a forma slobodna." U Biltenu A objavljuju David Albahari, Dragan Mojović, Vladan Radovanović, Raša Todosijević, Vujica Rešin Tucić... Između ostalih, objavljeni su tekstovi Donalda Bartelmija, Dalija i Renea Genona. Posebno bih izdvojio Pajićev i Dunjićev projekat Mapa carstva u kome autori pomoću jedne podvrste kartografskog postupka (a u duhu njihovih novih ideja u vezi sa stripom), koji prikazuje granice izvesnog carstva, pokazuju kako se svet menja od smisla do besmisla, poprimajući istovremeno fantastične i apsurdne oblike i prostranstva. U predgovoru za to izdanje tada sam napisao: "Značenje ove Mape je zagonetno. Da li se stvara jedna nova, hilijastička Magna karta, poput one koju je 1233, u grotlu jednog infernalnog doba, stvorio fra Đovani iz Vićence, propovedajući carstvo iz koga je za sva vremena izgnan strah i proglašeno vreme Svetog duha? Ili smo, kao na grafikama čudesnog slikara Ešera krenuli iz jednog sveta u drugi, iz jednog privida u drugi?" Poruka Mape carstva je u tome da mi, u stvari, suštinu sveta nikada nećemo spoznati. Ali Pajićeva poruka bi mogla da glasi i ovako: Sve što je realno može da se prenese u ne-realno, i obrnuto. Ne-realno će preći u realno onoga trenutka kada se za tim javi potreba. Jer je umetnost igra željâ.

Ova ideja je osnovna u Pajićevim najvažnijim knjigama – u prvoj i poslednjoj: Jednostavni događaji i Očevina. Ove knjige pokazuju da je za njega svaki glas bio govor koji se može pretvoriti u ep. Da bi to pokazao, nije zazirao ni od jednog načina pripovedanja, ni od realizma, ni od dadaizma, ni od pop-arta; ali nije ni odolevao da sve to prekrije i zamagli fantastikom. U svom radu sve je to koristio kao dozvoljena sredstva da se dođe do cilja – do želje. Zbog toga je njegov umetnički mikijavelizam prelazio u veliku avanturu.

Ali tu avanturu savremena kritika manje-više nije umela da prepozna.

*

Sa Milenkom Pajićem družio sam se ravno pola veka. To druženje je proisteklo iz želje i potrebe da budem pored čoveka koji je posedovao jedan neuhvatljivi pogon, koji je bio dinamo-mašina iz koje je varničila neutaživa potreba za kretanjem, ispitivanjem, traganjem i promenama. Njegova energija je pokrenula Veliku Igru, kako bih u ovom trenutku nazvao sve ono čime se M. P. bavio. U tu Igru je uspeo da uvede sve ovosvetske opsene, tako da je ona – kao i svaka Igra – bila ispunjena protivrečnostima, lavirintima, zapletima, kretanjem tamo-i-ovamo, i onim – najvažnijim – smislom da Igru učini zagonetnom i omamljivom, Igru koja je upravo tu da izazove duhovnu i duševnu vrtoglavicu, da proizvede ludilo u plamenu. Ali, Milenko Pajić u tom plamenu nije izgoreo, nego se pročistio – na način velikih izumitelja i tragača.

Branko Kukić