Lisica i ždral Otvoreno pismo Novaku Đokoviću U nemogućnosti da vam se lično obratim, a osećajući kolektivnu krivicu zbog novinarskog zuluma koji trpite od iskona, odlučio sam se na ovaj nesvakidašnji korak

piše: Ljubomir Živkov

Poštovani i dragi, premda neupoznati građanine Đokoviću,

u Parizu ste se naglas opomenuli da ima i važnijih stvari od pobeda, ali se bojim da ste sve do tada umnogome bili pod pogubnim novinarskim uticajem: od turnira u Parizu napravljeno je ukleto, mitsko mesto, na kojem se proverava i overava sve što ste na svim drugim turnirima postigli: jeste Nole prvi na listi već drugi put i već duže vreme, ali nije nikada osvojio Rolan Garos!!!

- Pa šta ako ga niste osvojili!? Ne morate nikad da ga osvojite! Možete i da ga preskočite, i da zaboravite svoj francuski u deset lekcija: ne postoji turnir nad turnirima, ne postoji majka svih turnira! Jedan jedini neosvojeni vrh zar da omalovaži vaše desetogodišnje ili dvadesetogodišnje planinarenje?! Zar ste vi pobeđivali na provincijskim igralištima, ali ste, eto, bili marljivi kao mrav i mic po mic sakupili ste tih seljačkih poena toliko da ih još uvek imate više nego lanjski ili ovogodišnji pobednik u Parizu?

Evo liste meni najmrskijih opštih mesta, evo bedastoća koje takozvani mediji ponavljaju bez mere i bez milosti:

1. Najbolji teniser svih vremena!

Verujete li da tako nešto uopšte postoji? Verujete li da postoji najlepša pesma na svetu, najbolji roman svih vremena, najbolji film, najlepši zalazak sunca na svetu, najjači čovek, najmanji pas na svetu?... Sve su to produkti novinarskog uma, i na to biste morali samo odmahnuti rukom: "Eto vzdor!", to je čista budalaština. – "Ali nemoje ni vi baš tako, ‘građanine’. Živkov! Ako je igde vrednovanje podignuto na nepristrasan i takoreći naučni nivo, to je baš u tenisu, prema tome ja jesam najbolji teniser ovog doba, imam to napismeno, i sve sam to osvojio naočigled ne znam koliko milijardi svedoka!" – Jeste, vi ste među najboljima otkako se homo sapiens latio reketa, ali zar vam nije dovoljno da sebi promrljate u bradu: čoveče, stvarno sam najuspešniji igrač današnjice! E sad, da li sam najbolji na planeti i u povesti ljudskog roda, pa možda i jesam, ali u ovaj mah mali Novaci prebacuju mrežu i zamišljaju kako podižu pehar u Vimbldonu – svako i svačije šampionstvo važi u svoje vreme.

Novinari su otkrili čari i opaku moć statistike, eto nam naše istraživačko novinarstvo, i pred igrače postavljaju stalno nove, sve budalastije izazove: jeste ovaj osvojio toliko i toliko najcenjenijih turnira, ali nije dostigao rekord toga i toga koji je bez izgubljenog seta pobedio na sedamnaest uzastopnih turnira, jeste ovaj prvi na listi, ali nije dostigao toga i toga koji je na jednom meču imao sedamdeset tri asa…

Tome nema kraja.

Niko ne može da postigne sve što piskarala mogu da postave kao cilj.

2. Svetski broj jedan!

Vi to u tenisu jeste, ali ta titula, ponovljena milijardu puta, zar vam nije dosadna? Vi srećom ne čujete komentatora kad se, usled prekomerne a odveć egzaltirane upotrebe omiljenog mu idioma, zaplete kao pile u kučine: "Ne može se tako reternirati svetskom broju jednom…, svetskom broju jedan..." Novinari, naročito srpski, ostavljaju vas u uverenju da izvan tog prvog mesta vaš život gubi ne samo sjaj, i čar, nego da gubi svaki smisao.

3. Šta mu vredi slava, bogatstvo, ugled, prvo mesto, kad ne može da osvoji Rolan Garos?!

Novinari bi da od vrhunskog i vrhunski uspešnog sportiste načine kolekcionara, oni bi da vas razbole, jer je kolekcionarstvo bolest, nije obavezno za hospitalizaciju, ali je bolja, boleština: opsesivna želja da se rasuti segmenti, svi primerci, svi delići okupe na gomilu i postanu vlasništvo kolekcionara.

4. Svet se deli na pobednike i na poražene: samo se onaj ko celog svog veka pobeđuje imao rašta i roditi!

Ako ste svrgnuti s prestola, ako ste plesali jedno leto, bljesnuli tu i tamo, pa počeli da gubite, izneverili ste očekivanja novinara, staleža navučenog na veličinu i slavu nekog ko je svetski, a naš! Uspeh, pobeda, trijumf – samo oni dokazuju da smo na pravom putu, da postupamo ispravno!

Ja pak držim da u svakom duelu ima nešto izrazito neviteško, jer su protivnici uvek suštinski neravnopravni i niko u pobedi ne bi smeo da se odviše uznese; postiđen je onaj koji je izgubio, ali bi moralo to čuvstvo da makar okrzne i onoga koji je trijumfovao. U sportu naporedo bitišu i ferplej i iskonski zakoni prirode, jači prežive, ali preživeli zar ne bi svaki put trebalo da se štrecne, pa pomalo i postidi, što je bio toliko baš efikasan, te što ga je opet pratila i sreća (kad kažete sebi: pobedio sam jer sam mentalno bio jak, i tu ste imali sreće, da mentalno budete dorasli situaciji!); novinari bi da od vas naprave zavisnika, besomučnika koji ne može da se nasiti pobeda, ali ja držim da ipak nećete postati predator po njihovom (našem, i ja sam novinar) ukusu i receptu.

Pa dobro, građanine Živkov, šta da radim, šta bi ste vi preduzeli da ste na mom mestu? – Ja bih novinarima i navijačima kazao: back off, bando nezasita! Još ću dugo vrhunski da igram, ali zato što mi se može i što mi se još hoće, a ne zato da bih oborio neki novi rekord (rekordi su zabava za prostake); ozbiljan biću na treningu, dočim na svakom meču gledaću da se i ja dobro provedem, jer ja sam taj tenor koji peva naslovne uloge u Milanu, Beču i Njujorku, i ne možete mi nabijati na nos što nisam nastupio u Sidnejskoj operi.