Zima na izbegličkoj ruti:
Destinacija Srbistan

Kroz Srbiju je u oktobru ove godine prošlo 180.307 izbeglica iz Sirije, Avganistana, Iraka, Somalije, Eritreje, Pakistana... Zvaničnici EU sve češće pominju Zapadni Balkan kao predvorje Unije na kome će se otvarati kampovi za prihvat i registraciju izbeglica pre nastavka njihovog egzodusa ka Zapadu. Domaći zvaničnici kategorički odbijaju tu mogućnost govoreći da Srbija neće postati logor za izbeglice. Ipak, iz obaveštenih izvora "Vreme" saznaje da je novac za otvaranje novih kampova obezbeđen iz EU i da se na njima radi

Aktuelna izbeglička kriza je eskalirala najavom izgradnje i podizanjem mađarske ograde na granici sa Srbijom u maju ove godine. Ta akcija mađarskog premijera Viktora Orbana naišla je na osudu njegovih kolega iz Evropske unije, ali ništa više od toga. Naprotiv, sve češće se čuju različite analize o potrebama jačanja spoljnih granica Unije. Mađarska ograda je skrenula migratorni tok, ali se može reći i da ga je ubrzala. Broj izbeglica se iz meseca u mesec povećavao za po 10.000, da bi apsolutni rekord bio oboren u oktobru kad ih je kroz Srbiju prošlo 180.307 – 40 puta više negu u aprilu ove godine.

Izbeglice u Srbiju i dalje najviše ulaze preko Makedonije, gde se smeštaju u dva kampa – u Preševu i selu Miratovcu na srpsko-makedonskoj granici. Tamo se registruju, dobijaju hranu, smeštaj i medicinsku pomoć, a dalje putuju autobusima ka železničkoj stanici u Šidu ili kampu u Adaševcima, selu u blizini srpsko-hrvatske granice. Nakon toga vozovi i autobusi izbeglice voze pravo u zimski tranzicioni kamp u Slavonskom Brodu u Hrvatskoj. Pruga bukvalno prolazi kroz kamp.

Od polovine septembra, kada je Mađarska pooštrila zakon o ilegalnim migrantima i bodljikavom žicom zatvorila svoju granicu, na severu Srbije izbeglica više nema. Stara ciglana na periferiji Subotice je prazna, kao i kamp u Kanjiži. I centar Beograda više ne izgleda kao pre nekoliko meseci. Park kod autobuske stanice je uzoran, baš kao i onaj kod Ekonomskog fakulteta. Tu su uglavnom oni koji u Srbiju ulaze sa istoka, iz Bugarske (vidi okvir). Neko vreme provode u Beogradu, pa nastavljaju dalje ka Zapadu.

Pet starih centara za smeštaj tražilaca u Banji Koviljači, Bogovađi, Sjenici, Tutinu i Krnjači su skoro prazni. Od ukupno 1200 raspoloživih mesta u ovim centrima, trenutno je zauzeto oko sto i to najviše u Krnjači.

MODELI REŠENJA I STANJE NA TERENU: Zajedničkog rešenja ili stava iz EU još uvek nema. Poslednji u nizu sastanaka evropskih zvaničnika povodom izbegličke krize održan je u ponedeljak 9. novembra u Briselu. Rojters je preneo najave da se razmišlja o otvaranju većeg broja kampova u zemljama Balkana koje nisu članice EU. Ministar spoljnih poslova Luksemburga Žan Aselborn je na tom sastanku rekao da Atina ne može da se izbori sa oko 5000 izbeglica koje svakog dana pristižu na grčka ostrva i da je to dovelo do predloga da se duž tranzitne rute migranata, od Grčke preko Balkana, otvore dodatni registracioni centri. Razmišlja se da u tim centrima radi osoblje EU, da se sprovodi registrovanje i identifikacija izbeglica, kao i početni postupak utvrđivanja podobnosti za dodeljivanje azila, odnosno za deportovanje onih koji ne ispunjavaju uslove za azil iz Evrope.

Pored toga, odavno je aktuelna ideja o podeli izbeglica između članica EU prema kvotama, od koje za sada nema ništa. Evropska javnost je podeljena i podjednako se organizuju građanska okupljanja za i protiv izbeglica. EU šalje novac zemljama kroz koje izbeglice prolaze, pa će tako Grčka dobiti 5,9 miliona evra, a Turska milijardu evra.

Najveći utisak je svakako to da evropski zvaničnici ne nalaze adekvatna i brza rešenja za sve alarmantnije stanje na terenu. Početkom novembra, Spiros Galinos, upravnik grčkog Lezbosa, izjavio je da na njegovom ostrvu više nema mesta gde bi mogle da se sahranjuju utopljene izbeglice. Samo u jednom danu, u nemirnom jesenjem moru nađeno je 19 tela, a svake nedelje grčka obalska straža spasava na stotine brodolomnika. Podaci UN govore da je na Lezbos samo tokom oktobra stiglo 218.000 ljudi – više nego tokom cele 2014. godine.

PODIZANJE OGRADA: Jedino što se nesumnjivo brzo i efektno dešava jesu najave izgradnje novih ograda i zidova. Krajem oktobra, podizanje ograde je najavila ministarka unutrašnjih poslova Austrije Johana Mikl-Lajtner. "Reč je o obezbeđenju urednog, kontrolisanog ulaska u našu zemlju, a ne o zatvaranju granica", rekla je ona. Nešto slično je rekao i premijer Slovenije Miro Cerar, a slovenački mediji su preneli da je njihova vlada kupila 120 kilometara žičane ograde iz Mađarske. Još pre mesec dana, hrvatska ministarka spoljnih poslova Vesna Pusić je izjavila da ako Nemačka i Austrija podignu zidove, Hrvatska neće imati izbora i moraće da učini to isto. Makedonski ministar spoljnih poslova Nikola Poposki je takođe rekao da njegova vlada razmišlja o podizanju ograde na svojoj granici sa Grčkom i korišćenju vojske za kontrolu prelaska izbeglica. Osim toga, u svim ovim zemljama političari ne propuštaju priliku da koketiraju sa ksenofobičnim delom svog glasačkog tela. Najveće posledice takve neodgovorne politike je svakako carinski rat između Srbije i Hrvatske iz septembra ove godine.

Jedan od zaključaka koji se može izvući iz sporog i neadekvatnog delovanja EU jeste da njeni zvaničnici žele da uspore izbeglički talas zatvaranjem svojih granica, pooštravanjem procedura za dobijanje izbegličkih zaštita, finansijskom pomoći zemljama kroz koje izbeglice prolaze na putu do razvijenog Zapada, pretnjama o deportovanju onih koji ne budu dobili zaštitu. Po onome što se do sada videlo tokom izbegličkog egzodusa, reklo bi se da je većina navedenih mera zapravo zatvaranje očiju pred realnošću. Realnost je beskrajan talas očajnih ljudi koji nemaju gde da se vrate.

DOMAĆA SCENA I TAJNE: Srpski političari kategorično izjavljuju da se Srbija neće priključiti trendu zatvaranja svojih granice. "Zidove da gradim, da dajem takve instrukcije, da svoju zemlju oivičavam ogradama i bodljikavom žicom – ne pada mi na pamet", rekao je krajem oktobra premijer Aleksandar Vučić i dodao: "I da padaju ćuskije i šta god da se desi, Srbija to neće da radi, ali ćemo umeti i znati da zaštitimo naše interese." Isti pravac izjava drži i Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i predsednik Vladine radne grupe za migrante.

Osim što je ograđivanje Srbije od izbeglica praktično nemoguće (trebalo bi podići ogradu prema Bugarskoj, Makedoniji, Kosovu, Crnoj Gori, odakle sve izbeglice dolaze), ovaj Vučićev i Vulinov diskurs je nastavak odgovorne i smislene politike koju Srbija sprovodi tokom čitave izbegličke krize. Međutim, postoji nekoliko sitnih indikatora da se nešto krupno, i u krajnjoj liniji – diskutabilno, dešava mimo znanja srpske javnosti. Pritom, ne treba napominjati da takav odnos prema obavljanju svog posla nije nešto od čega zaziru aktuelne vlasti.

Dakle, nije sasvim jasno šta premijerove reči "mi ćemo umeti i znati da zaštitimo naše interese" zaista znači, počev od toga šta su "naši interesi" u ovom svetskom fenomenu kome prisustvujemo i čiji smo deo. Debata oko bitnih stvari u srpskom društvu odavno ne postoji, pa javnosti preostaje jedino da veruje da Vulinu i Vučiću neće nešto mnogo strašno da "padne na pamet".

Očigledno je da je Srbija dobila određena sredstva za proširenje postojećih i za otvaranje novih kampova za izbeglice. Čak ni ljudi koji su od početka uključeni u azilni i migratorni sistem u Srbiji ne znaju šta se tačno gradi, gde i za koje namere. Zvanične razgovore na ovu temu izbegavaju i izmeđurednom komunikacijom poručuju da nešto nije u redu.

Uz to, provladini mediji neuobičajeno slabo prate izbegličku krizu. Tako je ispod tog tabloidnog radara prošla i vest da je u oktobru kroz Srbiju prošlo 180.000 izbeglica. Mnogo manje stvari su bile udarne vesti ovog leta.

Izbeglice, bez sporenja, ne žele da se zadržavaju u Srbiji, Makedoniji, Grčkoj, Turskoj.

ZATVORENI LOGORI: Pre nekoliko meseci napravljen je dogovor da će Grčka tokom zime zbrinuti dodatnih 50.000 izbeglica, a zemlje Zapadnog Balkana još toliko. To se uglavnom odnosi na Srbiju, jer niko u tom kontekstu nije pomenuo Bugarsku, Rumuniju, BiH, Kosovo, Crnu Goru... Jedini način da se 100.000 ljudi zadrži negde gde ne žele da budu jeste osnivanje zatvorenih kampova. Zatvoreni kampovi su kampovi iz kojih je silom žice, rešetke, pendreka, suzavca i ko zna čega – zabranjen izlaz. Takvi kampovi postoje u Bugarskoj, a ranije su postojali u Mađarskoj i Makedoniji (vidi okvir "Moderni logori").

Međutim, ta sila će morati da bude žestoka. Izbeglice na njihovom putu nije zaustavio nijedan logor, nijedna fašistička i ksenofobična banda, ni hladno more u kome se svakodnevno dave. Uostalom, treba se setiti slika od pre neki mesec, kako izgleda kada reka ljudi naiđe na makedonske kordone ili mađarske ograde. Strah od onog od čega beže očigledno je jači od svega toga. Ko toga nije svestan, nije video ni razumeo ni trun od onoga što se kolokvijalno zove "aktuelna izbeglička kriza".

Na kraju, sve i da se novcem Evropske unije plati tolika sila, a domaćim sistemima vladanja problem gurne ispod drugih tabloidnih interesovanja, šta će biti ako broj onih koji treba da se zatvore, da u toplom logoru prezime, bude mnogo veći od 50.000 ili 100.000?

Mirko Rudić