Srpsko-hrvatska prepucavanja:
Rakete i makete

Ko koga drži na nišanu i kakva je uloga Joce Amsterdama u geostrateškom sukobu Beograda i Zagreba

Odlazećem ministru odbrane Republike Hrvatske Antu Kotromanoviću nije suđeno da poslednje dane u kabinetu provede u miru, pripremajući se za primopredaju dužnosti. On se prošle nedelje dva puta našao na meti žestokih kritika, najpre iz Beograda, a zatim i iz Moskve. Najpre ga je ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić žestoko opleo zbog toga što je, govoreći o nameri da Hrvatska od Amerike kupi balističke rakete sa dometom od 300 kilometara, podsetio Dačića i premijera Aleksandra Vučića na njihovu ulogu u ratovima devedesetih. "To je ratnohuškaška izjava", naveo je Dačić u saopštenju, najavljujući da će Srbija "preduzeti odgovarajuće zaštitne i odbrambrene mere". Samo nekoliko dana kasnije, oglasio se i zamenik premijera Rusije Dimitrij Rogozin, nakon posete Beogradu tokom koje je bilo reči o prodaji ruskih raketa Srbiji. Osvrćući se na Kotromanovićeve reči da "Srbija ne može u Evropsku uniju ako kupuje rusko oružje", Rogozin je rekao da "jezik hrvatskog ministra landara kao kravata", uspevajući da u istoj rečenici uvredi i Kotromanovića i hrvatski doprinos kulturi odevanja.

Nisu samo Rogozin, Dačić i Kotromanović ovih dana razmenjivali teške reči: poslednjih dana, u prepucavanje na liniji Beograda i Zagreba uključili su se najviši politički funkcioneri obe države, samozvani i kvalifikovani vojni analitičari i geostratezi i, naravno, tabloidi koji su se nadmetali u vrištećim naslovima, dotle da bi čovek pomislio da novi srpsko-hrvatski rat samo što nije počeo. U utorak se, direktno iz zatvora, u raspravu uključio i Sreten Jocić, poznatiji kao Joca Amsterdam, koji je ponesen patriotskim žarom izrazio spremnost da lično finansira kupovinu ruskog protivvazušnog sistema S-300, ukoliko se ispostavi da srpska država ne može da ga priušti. Time je farsa dostigla vrhunac.

A da je reč o farsi zarad sticanja jeftinih političkih poena, a ne o nekakvom ozbiljnom zaoštravanju odnosa Beograda i Zagreba lako može da se uveri svako, čim razgrne maglu bombastičnih izjava i geostrateških nebuloza, što su, uostalom, odmah konstatovali ozbiljni ljudi sa obe strane granice na Dunavu, samo što se njihov glas slabo čuo. Znaju to i oni koji su ovu sasvim nepotrebnu i na momente smešnu svađu započeli i potpirivali, zabavljajući se kao da je reč o petardama, a ne oružju za masovno uništenje.

RAKETAŠKI VLAŽNI SAN: Cela priča o američkim balističkim raketama u stvari nije nova, a počela je 13. oktobra prošle godine kada je, nikako ne treba zaboraviti, izborna kampanja u Hrvatskoj bila na vrhuncu. Tada je zagrebački "Jutarnji list" na udarnom mestu objavio da je tamošnje Ministarstvo odbrane zatražilo od Pentagona odobrenje za nabavku šesnaest samohodnih višecevnih raketnih bacača M 270, i uz to nekoliko balističkih raketa dometa od oko 300 kilometara. "Nabavka ovog sistema i balističkih raketa u potpunosti bi promijenila geostratešku sliku vojne ravnoteže u regiji", trijumfalno je procenio autor teksta, koji, međutim, nije našao za shodno da navede ni tip ni tačan broj tih strašnih raketa, osim da koštaju oko dva miliona dolara po komadu. Nije naveo ni prema kome bi te rakete trebalo da budu usmerene, ali to se valjda podrazumeva, osim ako Hrvatska nema nameru da silom rešava spor sa Slovencima oko Piranskog zaliva.

Uzalud su, još tada, razumni ljudi ukazivali da Hrvatskoj vojsci nisu potrebne balističke rakete, kao ni samohodni lanseri M 270, koji imaju domet od oko 40 kilometara i u stvari predstavljaju američku verziju dobro nam poznatog sistema "Orkan", koji se proizvodio u bivšoj Jugoslaviji i koji i danas poseduju i Srbija i Hrvatska. Hrvatski portal "Obris – Obrana i sigurnost" je još 20. oktobra u izuzetno dobro argumentovanom tekstu objasnio da je upitno koliko je američki sistem, koji vojska SAD više ne koristi i koji se već dvanaest godina više ne proizvodi, bolji od "Orkana", pogotovo ako se uzmu u obzir troškovi obuke rukovalaca, nabavke rezervnih delova i remonta. Na M 270 je, doduše, moguće montirati i balističke rakete sistema ATACMS sa dometom od 300 kilometara, ali one nikako ne ulaze u standardnu ponudu i za njihovu prodaju je potrebno posebno odobrenje Kongresa. To odobrenje, kako je nedavno javno priznao načelnik hrvatskog Glavnog Stožera Drago Lovrić, ne samo da nije stiglo, već nije ni zatraženo, jer su razgovori Hrvatske i SAD o prodaji raketa u ranoj fazi i Vašington još nije ni odgovorio na želju Zagreba da pomenute sisteme kupi. Hrvatska će, doduše, od Amerikanca dobiti nešto lakih helikoptera tipa "Kajova" i nemačke samohodne haubice, ali to ne menja stratešku ravnotežu i nije bitno za ovu priču.

Igor Tabak, autor gore citiranog teksta u "Obrisu", konstatovao je da je želja za nabavkom projektila "raketaški vlažni san" i poručio onima koji te rakete vide kao faktor odvraćanja da se sete da gađanje Zagreba raketama iz "Orkana" tokom "Oluje" 1995. godine nije nimalo uticalo na tok hrvatske ofanzive, baš kao što ni uporno bombardovanje Londona raketama V1 i V2 tokom Drugog svetskog rata nije umanjilo britansku rešenost da se obračunaju sa Hitlerom. Pitanje svrsishodnosti kupovine raketa postavio je i srpski nezavisni analitičar Aleksandar Radić, ali je u vodećim medijima sa obe strane granice uveliko prevladala slatka jeza od strašnih hrvatskih raketa koje mogu da dosegnu ne samo Beograd, nego i Gornji Milanovac i Kruševac.

I tako je krajem oktobra premijer Vučić otputovao u Moskvu da, kako je najavio, sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom razgovara o kupovini ruskih sistema kao odgovor na hrvatsku pretnju. "Sutra ćete me pitati šta si učinio da zaštitiš svoju zemlju", rekao je Vučić u intervjuu za beogradski "Blic". "Nije realno da previše toga kupimo, ali nešto ćemo probati da nabavimo", kazao je on. Ishod Vučićevog razgovora sa Putinom ostao je nepoznat, ali je posle novogodišnjih praznika u Srbiju stigao Rogozin, glavni Putinov čovek za modernizaciju ruskog vojnoindustrijskog kompleksa.

JOJ, MALA ROGOZIN: Uoči i za vreme Rogozinovog boravka u Beogradu priča o raketama ponovo se rasplamsala, a mediji su se nadmetali u nagađanju šta će sve Srbija dobiti od Rusije. Najviše se govorilo o sistemu S-300, onom koji Joca Amsterdam hoće da nam kupi. Sledeći sistem na spisku želja je nešto savremeniji S-400 i "Buk", kojim je oboren malezijski putnički avion iznad Ukrajine. Rogozin je u Beograd na poklon doneo maketu S-300 i mnogo je govorio o rusko-srpskom vekovnom savezništvu i prijateljstvu, a našao je vremena da se sretne i sa liderom radikala i bivšim Vučićevim mentorom Vojislavom Šešeljem. Na više puta ponovljeno pitanje o konkretnoj vojnoj pomoći Srbiji nije rekao ništa, osim što je promrsio da "modernizacija vojske mnogo košta", čime je razvejao nade onih koji su pomislili da bi Moskva ove sisteme Beogradu i Srbiji mogla da da besplatno ili barem uz veliki popust, malo zbog ljubavi, a malo da zagorča život NATO.

A da je skupo – skupo je, čak i za Jocu Amsterdama. I pod uslovom da je lagao kada je pre pet godina na sudu izjavio da su mu mesečni prihodi oko 600 evra i da ne poseduje značajne nekretnine, ovaj "kontroverzni biznismen" kome je u Holandiji suđeno za trgovinu drogom, a u Srbiji za dva ubistva, teško da bi mogao da se ispruži za oko milijardu dolara, koliko je za S-300 platila Indija, važan strateški saveznik Rusije. Sem toga, stručnjaci primećuju da S-300 nikada nije isproban u borbi, kao i da je neizvesno koliko bi bio koristan protiv balističkih raketa, jer je prvenstveno namenjen za obaranje aviona.

Oni, pak, koji su Rogozinove reči o bliskosti Rusije i Srbije i zajedljive opaske na račun EU i NATO uopšte, a Hrvatske i Kotromanovića posebno, shvatili kao najavu da se bilo šta menja u odnosima Beograda i Moskve, trebalo bi da te izjave uzmu sa povećim grumenom soli. Naime, ruski vicepremijer, iako vodi ozbiljan resor, bio je poznat po neodmerenim i provokativnim izjavama još iz vremena kad je bio ambasador pri NATO-u, a sa uživanjem je nastavio da ih proizvodi i nakon toga. Nedavno je, na primer, komentarišući zahtev Japana da mu Rusija vrati sporna Kurilska ostrva, poručio Japancima da se prisete običaja svojih predaka i u skladu sa samurajskim kodeksom časti izvrše harakiri, jer su izgubili rat. Upitan da li je to stav zvanične Moskve, ruski ambasador u EU Vladimir Čižov je na brifingu kome je prisustvovao i ovaj novinar odgovorio sledećim rečima: "Samo tri osobe su ovlašćene da tumače rusku spoljnu politiku, a to su Putin, Sergej Lavrov i ja. Rogozin je moj dragi prijatelj i kolega, ali ne spada u tu grupu."

Usred svog nadvikivanja i busanja u prsa junačka, sve što u krajnjoj liniji imamo je hrvatska pretnja nepostojećim raketama, kojoj se Srbija suprotstavlja onom maketom koju joj je Rogozin doneo. Snovi o Hrvatskoj kao predziđu Zapada i o Srbiji kao prvoj liniji odbrane pravoslavlja ostaće, ipak, samo vlažni snovi. Mesto im je unutar četiri zida spavaće sobe, a da su Srbi i Hrvati išta naučili iz zajedničke istorije, tamo bi i ostali.

Dejan Anastasijević