Mislim da sam to već rekao u onom (post)izbornom "dnevniku", ali moguće da se zagubilo u mnoštvu teksta i reči. Nije Vučićev najveći poraz u ovim izborima to što nije osvojio "zacrtanih" 50 odsto glasova, niti to što će, zahvaljujući neuspehu projekta obaranja dve-tri liste ispod cenzusa, u parlamentu imati tridesetak poslanika manje. Pa čak nije ni to što je uhvaćen u ozbiljnim prekršajima koji dovode u sumnju rezultate i regularnost čitavog izbornog procesa – već to što je svojim ponašanjem u izbornoj noći praktično ujedinio opoziciju i što je tokom i nakon izbora razotkrio manje-više sve svoje skrivene igrače, trolove i spavače u opozicionim redovima.

Tako je, skoro pa slučajno i nehotice, pukla, odnosno razotkrivena najveća tajna vučićevske Srbije – veća čak i od one čime se to bave premijerov brat i kumovi. A to je tajna da samo široko i principijelno ujedinjena opozicija ima neke šanse. U protivnom, služi samo da jednom autoritarnom poretku pruža privid legitimnosti i da svojim tragikomičnim "gicanjem" kod premijera povećava osećaj zadovoljstva. Zato je on preko svojih medijskih i analitičkih satrapa tu po njega jedino opasnu opciju preventivno i neprekidno gadio kako "građanskoj", tako i "patriotskoj" publici ("novi DOS", "srpski Majdan", "makedonski scenario"), da slučajno nekom ne bi palo na pamet da tim putem krene. I zato se, valjda – evo, pokušavam u tom ludilu da nađem mrvu smisla i sistema – toliko opsesivno i ostrvio na moju malenkost, osnovano sumnjajući da na tom ujedinjenju radim. (Kao da bi čak i površni čitalac mojih tekstova u "Vremenu" u tom pogledu mogao imati bilo kakvu sumnju.)

Doduše, šta ja imam da se bunim i žalim kad vidim kako su prošli neki drugi? Uzgred, to je strahovito efikasan metod pacifikacije otpora, satkan od kombinacije straha, racionalizacije i (samo)obmane, isprobavan od varšavskog geta, do klasičnih kafanskih iživljavanja i aktuelnog srpskog "društveno-političkog" trenutka. "Ma, ćuti i trpi. Uvek može da bude i gore." "Nemoj da ga gledaš u oči." "Možda neće baš tebe." "Možda će da prestane, ako vidi da ne pružaš otpor." "Možda neće ići do kraja." I tako se žrtva naizmenično teši, nada, strahuje i strada, sve dublje tonući u propast i blato, sve izolovanija, sve usamljenija i sve beznadežnije prepuštena na milost i nemilost svom dželatu.

Upravo tako se u minulom periodu ponašala i srpska demokratska javnost. Tako se dugo vremena ponašao DS, a bogme i moji koalicioni partneri kada ih je, pred kraj kampanje, namirisavši krv, tj. mogućnost da bi mogli biti srušeni ispod cenzusa, uhvatilo u mašinu za mlevenje političkog mesa ("Boško CIA", "Sanda podržala hrvatsku Oluju" itd.).

Bilo je za očekivati da će uzdrmani Vučićev "imperij" uzvratiti udarac i krenuti u kontrolu štete koju je sam napravio. Zato je, iznebuha, "ničim izazvano" i na prvi pogled besmisleno, u opticaj ubačena tema predsedničkih izbora ("baci im kosku, pa neka se međusobno glođu i otimaju oko nje"). No, glavna linija odbrane, tj. napada, ipak je "raskrinkavanje" mračne zavere koju su sklopili "lažni evropejci" i "lažne patriote" protiv jedinog pravog evropejca, patriote i rusofila u liku Aleksandra Vučića.

Bilo je doslovno dirljivo čitati naizmenična upozorenja koja su prorežimski medijski i politički batinaši upućivali čas "patriotama", čas građanistima, "cinkareći" – naročito – Pajtića, Sandu i Boška zbog "neprincipijelne koalicije" koju su sklopili sa onima koji "izdaju Kosovo" i "hoće u NATO", odnosno sa onima koji "ljube Putina" i "mrze pedere". A komični vrhunac u ovom žanru je bilo zabrinuti uvodnik glodura "Informera" u kojem se direktno obraća Ružici Đinđić i ostalim javnim ličnostima koje su podržale DS.

Isto tako, nimalo ne čudi što se, mimo "službenih lica" zaduženih za plasiranje ovog spina, uvek nađe i dovoljno dokonih ideoloških "entuzijasta" – a koje nije baš lako razlikovati od klasičnih "korisnih idiota", ukoliko u dotičnom slučaju razlike uopšte ima – koji su bili iskreno zblanuti i zgroženi stepenom ideološke nečistote koji je onomad demonstriran u prostorijama RIK-a, kao i na opozicionom skupu na Veliku Subotu – a da i ne govorimo o "blasfemičnom" Pajtićevom pozivu (od kojeg se on sada nepotrebno i neuverljivo pere) da se na ponovljenim izborima glasa za DSS i Dveri. E, sad, ko je ko u tom veselom klupku u sastavu Vulin–Vučela–Cvija–D.J. Vučko–Đuka–Krle–Pera Luković... Ko je "agent", ko "idealista", a ko cinični oportunista, ostavljam na procenu čitaocu i istoriji. No, to skoro da više nije ni važno, osim za poneku ličnu istoriju i biografiju, da li su akteri sledili svoje materijalne kombinacije, ili svoje ideološke fantazmagorije.

Ček, ček. Zalažem li se ja to za neki postmoderni i "postideološki" melting pot? Ni slučajno. Vrištao sam protiv toga i bio čuvar (ideološke) vatre i onda kada je sav taj "post-izam" bio u modi. Reč je, međutim, o jednoj elementarnoj stvari, koja mi se čini toliko očiglednom da pomišljam kako se neki namerno prave gluvi i slepi. Da bismo, na primer, Teofil Pančić i ja polemisali o "evropskom putu Srbije" i da li je bolji Tito, Putin ili Hilari Klinton, mi moramo imati koliko-toliko uređenu zemlju, koliko-toliko funkcionalne institucije i kakvu-takvu javnost unutar koje se ta pitanja imaju smisla postavljati i oko njih vredi raspravljati. U protivnom će naša, u principu, značajna rasprava imati smisla koliko i ono čuveno sholastičko pitanje o broju anđela koji mogu stati na vrh igle. Pa, čak i gore od toga. Naša iskrena i za pretpostaviti žestoka polemika imaće praktično istu funkciju kao Pinkovi "rijalitiji" i višemesečna tabloidna potera za "ubicom pevačice" – biće šarena kulisa, iza koje "ekipe" (sa i bez fantomki) "rade posao", neko nekoga negde pljačka, neko ruši i prebija, nimalo ne hajući za našu niti za Srbiju na istoku i (ili) zapadu. Ta kulisa se mora pocepati i ta igra do kraja ogoliti. A onda možemo i hoćemo da pričamo o EU, Rusiji, "levici", "desnici", (anti)globalizmu i drugim više ili manje bitnim političkim temama.

Čitajte mi sa usana. Možda to neće biti Bojan. Možda to neće biti Radulović. Možda to neće biti Sanda. Možda tu neću biti ja. Ali, ako uopšte ima šanse da se ovom aktuelnom zlu koje je pritisnulo Srbiju i koje se poput metastaza širi kroz sve sfere života i institucije ikako stane na put u dogledno vreme, onda je onaj zajednički nastup koji je demonstriran u danima (post)izborne krize jedini put i način. Sve ostalo je gubitnička strategija i igra mačke i miša kakvu smo gledali poslednjih nekoliko godina. Ili, pak, mazohističko čekanje da sa istoka ili zapada dođu neke "ljubazne čike" i ratosiljaju nas bede. Kao što sam već govorio – neće doći. ON im u ovom trenutku odgovara, ili makar ne smeta toliko da bi se još i oko toga cimali u ovom "složenom" trenutku globalnih i međusobnih odnosa. A i kad/ako dođu, doći će sa svojom računicom i svojom agendom na kojoj demokratija u Srbiji, građanske slobode, srpski ekonomski prosperitet i srpski nacionalni interesi neće stajati naročito visoko.

Možda okidač neće biti neka velika, nacionalna tema. Možda pre "Savamala", nego Ustavni sud i Kosovo. I pre neki žandarmi i "fantomke" nego Telekom i PKB. Ali možda najveći efekat svih ovih događaja, veći čak i od – klimavog i još uvek neizvesnog – ujedinjenja opozicije, jeste proces oslobađanja od straha koji je počeo u danima posle 24. aprila. Stara je – valjda – kineska mudrost da i najduži put počinje prvim korakom. Ali isto tako poznato je i da je najteže učiniti prvi korak – pogotovo kada je oslobađanje od straha u pitanju. Sa pokušajem izborne mahinacije i sa rušenjem objekata u Savamali u izbornoj noći Aleksandar Vučić je ostacima srpske opozicije i srpske (skoro-pa-zaklane) javnosti pomogao da taj korak učine. Po svemu sudeći, biće to njegov najveći i jedini doprinos – makar nehotični, neželjeni i nenameravani – demokratizaciji i normalizaciji zemlje kojom već četiri godine suvereno i neumereno gospodari.