TV manijak Konfucije u letnjoj šemi Svaki detalj trodnevne posete bio je razvučen do beskraja, uz primetnu konfuziju i pometnju

piše: Dragan Ilić

Protekle nedelje je program javnog medijskog servisa Srbije obeležilo izveštavanje o poseti predsednika Kine Si Đinpinga. Gotovo tri dana gledali smo neku vrstu vanredne programske šeme koja je bila prilagođena ovom, kako političari kažu, istorijskom događaju.

"Žrtve" pretumbacija bile su emisije "Žikina šarenica" i popodnevni prenosi utakmica sa Prvenstva Evrope u fudbalu. Mala cena za ogromne nade koje su uložene u projekat približavanja Kini i investicijama koje od nje očekujemo.

Iz ugla prosečnog TV gledaoca, odnosi sa Kinom na televiziji izgledaju kao povremeni naleti velikog i moćnog zmaja pod čije krilo smo prihvaćeni kao prijatelji. Svaka poseta, ili poslovna saradnja, izaziva prvenstveno RTS da pokuša da nas poveže sa ovom dalekom, a nama naklonjenom zemljom. Tako nastaju višesatne specijalne emisije gde nam održe kratak kurs o Kini, od Konfucija do Hestila. To onda liči na dopunsku nastavu pred važan ispit, gde nas bombarduju informacijama – koliko tona se godišnje proizvede, koliko visokih peći imaju i kako će to uticati na rast našeg BDP-a. Taj rast se ističe kao ultimativni cilj i pokazatelj da nam je bolje, samo to još ne želimo da priznamo.

Bez dalje analize ekonomskih aspekata ove posete, fokusirao bih se na medijsku sliku, prvenstveno na RTS-u.

Posete poput ove daju nam dragocenu sliku o stanju našeg javnog servisa.

To stanje bih definisao kroz dva važna pokazatelja. Prvi je profesionalnost izveštavanja – u zanatskom smislu, a drugi odnos vlasti i državne televizije.

Počnimo od zanata. Od Titovog vremena, naš TV program je imao zadatak da "pokrije" sve državničke posete. Tito je shvatao važnost masovnih medija i, sudeći po analizama "Trezora", ulagao u neprekidnu modernizaciju televizije.

Paradoksalno, prenos njegove sahrane je jedan od najviših dostignuća u razvoju tehnologije TV prenosa, tako da je Tito svoj najgrandiozniji TV šou napravio mrtav! Koji rijaliti.

Na sreću, naši političari su živi i zdravi, zvanični domaćin Si Đinpingu bio je predsednik Nikolić sa familijom. Ova informacija je važna jer su predsednikovi ljudi u značajnoj meri kroz protokol obojili TV prenos posete. Počelo je na pisti aerodroma na 38 stepeni kada je sleteo avion. Čekalo se gotovo pola sata, Toma i Dragica pogledom nagore, a oko njih gardisti i deca u narodnim nošnjama. Kada su Si i supruga izašli iz aviona, počeo je dug i zamoran doček po onom zvizdanu.

Doček, so i pogača, cveće pa folklor, ali ne jedan već tri kolceta zaredom. Kada su konačno krenuli ka VIP salonu, kamera je na repu svite snimila jednog od momaka iz obezbeđenja kako u naramku nosi dete koje je kolabiralo.

Aman zašto?! Paralelno smo u studiju imali gospodina Unkovića i profesora Pušića iz Instituta "Konfucije".

Znam da su Kinezi veoma skloni ceremonijalnom ponašanju, ali mislim da im je naša šumadijska ceremonijalnost ovog puta potpuno parirala. Svaki detalj trodnevne posete bio je razvučen do beskraja, uz primetnu konfuziju i pometnju.

Dodele priznanja, potpisivanje protokola o saradnji, šetnja Kalemegdanom, ili famozno jagnje i prase u Smederevu. Danima mediji sa pažnjom prate muke naše prve dame, jer su gosti u Botaničkoj bašti videli japanski, a ne kineski vrt.

Izgledalo je da RTS mora detaljno da prati prenosom razvučen protokol, koji su pratile i ogromne mere obezbeđenja. To je dovelo do "šlajfovanja" programa, jer se neprekidno nešto čekalo, pa je tako premijer u Smederevu čekao Tomu i Si Đinpinga, dok je voditeljka RTS-a tri puta vrtela nekakve beskorisne informacije. Gledamo tako Vučića koji se pozdravlja sa nekom decom iz svečanog špalira – uleće bezbednjak u civilu koji je maskiran u radnika teške industrije i pomera ih iza zamišljene crte. Ispade najvažnije da li je Đinpinga čekalo 10 ili 12 hiljada ljudi, pa se novinarka ispravljala – jer premijer najtačnije broji.

Drugi aspekt posete možemo simbolički nazvati odnosom vlasti i javnog servisa. Znate, kada RTS prenosi Božićnu ili Vaskršnju liturgiju, mi jasno vidimo da je barem formalno Crkva razdvojena od Države. Tu vrstu podele u idealnom slučaju morali bismo da vidimo kada RTS izveštava o radu državnih organa. Međutim, ovde je RTS bio deo dočeka, deo protokola, ma kako se upinjao da razgovorom sa Unkovićem i Pušićem stvori privid nekakve objektivne analize događaja sa distance. Novinari postaju društvenopolitički radnici, maskirani u profesionalce.

Potvrdu ove teze mogli ste videti u još jednoj režiranoj medijskoj burleski koja je održana u petak u Novom Sadu u vidu kontramitinga o RTV-u. I tamo ste imali aktiviste vladajuće stranke maskirane u građane, delimično svesne gde su i šta se oko njih dešava. Onda su se po protokolu, koji je procurio u javnost, ređale tačke od Petrućija, preko komičara iz Audicije i kafanskog benda sa duhovitom play listom (Mala grupa pedera), do novinara i usplamtele voditeljke koja je čitala sve konfuznije zahteve – majke mi, nisam razumeo! Da sve bude još konfuznije pobrinula se Televizija Pink, koja je direktno prenosila antiskup!

A na Televiziji Vojvodina smislili su i originalan naziv za čistku svih emisija koje se bave političkim temama – "letnja šema". Poznato je da gledaoci rapidno gube interes za politiku, naročito lale i sose, kad temperatura pređe 30 stepeni.

Populizam se dakle vratio na male ekrane i postaje sve jače obeležje informativnog programa. Pravila žanra su: radnja u realnom vremenu, radnje u stvari nema, što više masovnih kadrova – da se vidi podrška, od radnika u Železari do poštenih novinara – koji zuluma više trpit neće i naravno Konfucije uvek i svuda!