Referendum u Italiji – Poraz premijera Rencija:
Italijanski gambit

Posle ostavke Matea Rencija pitanje je šta očekuje treću najveću ekonomiju Evropske unije kojoj političke krize nisu nepoznanica

Organizujući referendum o ustavnim promenama, kojima je želeo da ojača centralnu vlast i ograniči uticaj Senata, italijanski premijer Mateo Renci politički se kockao i izgubio. Nakon što je 60 odsto birača odbacilo predlog vlade da reformiše zastareli i komplikovani sistem vlasti, koji u toj zemlji traje još od 1948. godine i usvajanja italijanskog Ustava, mladi i agilni Renci, preuzimajući odgovornost za referendumski poraz, predao je ostavku šefu države Serđu Matareli. Time se – na način neodoljivo sličan onome koji je zadesio bivšeg britanskog premijera Dejvida Kamerona nakon Brexita – makar privremeno okončala uspešna politička karijera rođenog Toskanca i najmlađeg premijera u istoriji te zemlje.

DVE MUVE JEDNIM UDARCEM: Plan Matea Rencija bio je jednostavan. On je želeo da pobedom na referendumu "smanji nestabilnost političkog sistema", kako je nagoveštavao uoči građanskog izjašnjavanja, i da na taj način pokrene institucionalne i zakonodavne reforme, koje je obećavao još od kada je u februaru 2014. postao prvi čovek vlade. S druge strane, Renci je želeo da ovom pobedom zacementira svoju moć i ućutka sve glasnije i politički uticajnije populiste sa desnog i levog političkog spektra. Među njima, svakako najveći politički takmaci Rencijevoj vlasti bili su pripadnici populističkog pokreta Pet zvezdica, koji predvodi evroskeptik i bivši komičar Bepe Grilo, koji je na junskim lokalnim izborima do nogu potukao Rencijevu Demokratsku stranku u čak 18 od 20 gradova Italije.

Italijanski premijer, koji je odveć samouvereno vezao svoju političku sudbinu sa uspehom na referendumu, želeo je da gornjem domu parlamenta (Senatu) onemogući blokiranje zakona i pravo da pokrene postupak izglasavanja nepoverenja vladi. Takođe, dosadašnjih 315 izabranih senatora reformom je trebalo da bude zamenjeno sa 100 regionalnih većnika i gradonačelnika koji bi bili posredno birani. Reforma Ustava imala je za cilj i da ojača stabilnost vlade, jer je slabost dosadašnjeg sistema bila najvidljivija upravo u nestabilnosti vlada, imajući u vidu da je Italija u poslednjih sedamdeset godina imala čak 63 različita kabineta. Iako su se gotovo sve stranke u Italiji zalagale za takvu reformu, građani su, uz veliki odziv od čak 68,5 odsto, odbili ovaj predlog.

ŠTA ČEKA ITALIJU: Primajući ostavku premijera, italijanski predsednik Serđo Matarela ipak je zamolio Rencija da odloži planiranu ostavku na tu funkciju, barem dok parlament ne odobri budžet za 2017. godinu, što bi moglo da se dogodi već u petak. U saopštenju iz predsedničke kancelarije navodi se da bi čim budžet bude usvojen premijer mogao da podnese ostavku. Nakon toga najverovatniji scenario je formiranje prelazne tehničke vlade, koja bi imala podršku sadašnje, ili pak neke nove proširene većine u parlamentu. Kabinet u tehničkom mandatu imao bi zadatak da sprovede reformu izbornog zakona, jer će u Italiji 2018. biti održani opšti izbori. S obzirom na to da se sa svih strana, i zdesna (Severna liga) i sleva (Pet zvezdica) traži raspuštanje parlamenta i raspisivanje prevremenih izbora, pitanje je da li će prelazna vlada izgurati mandat do februara 2018, kada ističe mandat sadašnjeg parlamenta.

Uroš Mitrović