Portret savremenika – Veliki župan Nemanja:
Vekovi ih dele u svemu

Beogradu kao da je malo nepotrebnih i apsurdnih spomenika. Sada se Aleksandar Vučić zbog nečega setio da diže spomenik Nemanji baš nekako tamo gde se nalazi zaštićeno arhitektonsko dobro – zgrada Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, na uglu Nemanjine i Kneza Miloša

Veliki župan Nemanja, osnivač istoimene dinastije i veliki političar svog vremena (12. vek), ima zasluženu ulicu u Beogradu, poprilično važnu. Njegovo ime nose mnoga dobra deca i poneko nevaljalo. Time bi trebalo da je odata pošta jednom požrtvovanom državniku. Sve je to lepo i fino, naime bilo bi da se Aleksandar Vučić nije setio da on sam, svojom Previšnjom odlukom kao i obično, osnuje neku komisiju koja da će da napravi spomenik velikom županu Nemanji bez ikakve veze i potrebe, a na mestu takođe neprimerenom; primerenog jedva da ima. Naime, pitanje popravke ili rušenja zgrade SSNO, Dobrovićevog remek-dela na uglu Nemanjine i Kneza Miloša, vuče se već decenijama, od 1999. kada su tu zgradu razvalili vandali s kojima smo danas u velikoj ljubavi. Neki ljudi kažu da se zgrada može popraviti, da statičke komponente nisu nepopravljivo oštećene; neki drugi oblizuju se na samu pomisao da se na tom mestu podignu šoping molovi, hoteli itd. Vojsku, to jest Ministarstvo odbrane čije je to vlasništvo, naravno da niko ne pita, kao što ih ni za važnije stvari ne pitaju. A tek arhitekte i urbaniste... Njih ni za "Beograd na vodi" nisu pitali, a kamoli za ovo. Vučić je imenovao komisiju, komisija će da kaže, a Mali i Vesić će da izvedu. Policija neće intervenisati.

Na šta će taj spomenik ličiti ne treba ni da mislimo: već imamo takvih. Recimo onaj u Tašmajdanskom parku za koji su dobri ljudi barem nešto platili, pa neka im ga; pa onaj caru Nikolaju II za koji nije jasno odakle i zašto je postavljen: taj car bio je nesposobni degenerik koji nije umeo da izađe na kraj ni sa jednim Raspućinom na svom dvoru (to su sredili iznervirani mladi oficiri), ni sa Kerenskim, ni sa Lenjinom, i koji je ušao u Prvi svetski rat ne zbog nas, nego iz gluposti koja ga je na kraju koštala života. Ubili su ga kolege Vladimira Vladimiroviča Putina, drugovi čekisti. A o spomeniku Konfučiju ćemo drugi put, kada konačno bude postavljen.

Sve ovo pomalo liči na makedonski scenario, ali ne onaj o kome Vučić i njegova kamarila vrište, nego onaj stvarni iz današnjeg Skoplja. Ako se ovako nastavi, osim muzikalnih fontana, spomenika ovima ili onima, Beograda na vodi i sličnih budalaština, imaćemo i spomenike na svakom ćošku, ako ne i nešto strašnije.

VLADAR, DRŽAVNIK, UTEMELJITELJ: Nije da neko sad ima nešto protiv velikog župana Nemanje. Naprotiv. Kaluđer Teodosije Hilandarac opisuje velikog župana Nemanju kao "gospodara srpskog, koji samodržavno vladaše svima srpskim zemljama koje se zovu: Dioklitija (Duklja), Dalmatija, Travunija, približivši se na istoku Iliriji, a na zapadu pripadajući rimskoj oblasti...". Dalje ga naziva "blagočastivim i bogobojažljivim, ubogoljubivim, odlikujući se mnogo vojništvom i hrabrošću kao retko ko drugi i izobilujućim veoma svima blagima na zemlji u sreći, a više ovoga dobrim običajima, ukrašujući se bezlobnošću i pravdom, milošću i krotkošću, uze po zakonu sebi za ženu Anu. I ona ničim ne izostajaše u blagim običajima iza muža svojega." Ukratko, tako nastaje dinastija Nemanjića: Nemanja i Ana izrodiše tri sina – Rastka (kasnije Sv. Savu), Vukana i Stefana i još neke kćeri. Vukan i Stefan Nemanja dolaziće u sukobe oko vlasti, a brat Rastko miriće ih – na kraju uspešno. Stefanu će Sava izraditi kraljevsku krunu – odatle "prvovenčani" – a sebi arhiepiskopsko zvanje i autokefalnost srpske crkve, što je bilo mnogo važnije. Jeste da je tu i Rim imao prste, ali – drugačije nije išlo u to vreme i ne treba im zamerati.

Nemanjina je karijera bila burna. Poreklo porodice nije jasno; zna se da se sa braćom sukobio oko vlasti u Raškoj koju preuzima oko 1170. godine. Braća pokušavaju da ga uklone uz pomoć grčkih najamnika, ali ih on poražava kod Pantina (Kosovo); jedan brat udavio se u Sitnici, a druga dvojica shvatili su da je bolje da pristanu na stanje stvari. Kad je konsolidovao svoju vlast u tadašnjoj Srbiji, Nemanja se okreće protiv Vizantije uz pomoć Venecije, Ugara i Nemaca. To nije potrajalo, jer je vizantijski car Manojlo Komnen uspeo da na ugarski presto postavi svog štićenika Belu III, a Mleci nisu uspeli ni u čemu. Našavši se u velikoj neprilici, Nemanja se bosonog, sa užetom oko vrata predaje Manojlu i daje mu svoj mač (takvi su bili običaji). Bio je 1172. odveden u Carigrad gde je bio eksponat u carskom trijumfu, ali je sačuvao vlast kao veran vizantijski vazal. Njegove vojske pomagale su nekoliko bitaka Vizantiji. Tek kad je Manojlo Komnen 1180. umro, Nemanja je nastavio da širi svoju vlast, jer je Vizantija bila sve slabija. Uortačio se sa Belom III protiv vizantijskog cara Andronika I i stigao sve do Sofije. Utom se javlja Fridrih Barbarosa sa svojim krstaškim idejama, za koje Nemanja doznaje i šalje mu delegaciju u Nirnberg 1188. Barbarosu je dočekao sa svojim bratom Stracimirom u Nišu, sa darovima i namirnicama za vojsku. Fridrih nije odmah prihvatio savez protiv Vizantije, ali kasnije će se predomisliti. Za to vreme, dok se Barbarosa tukao sa Vizantincima, Nemanja njemu iza leđa širi svoje posede. U Primorju je imao takođe značajne uspehe: Zeta je posle kralja Bodina bila u opadanju i Nemanja je na kraju zauzeo Skadar i okolinu, Ulcinj, Bar i Kotor. Sa Dubrovnikom sklapa sporazum koji će ostati kao temelj svih kasnijih odnosa Republike i srpskih država. Porazi od Vizantije, kasnijih godina, međutim, nisu mogli da ponište sve te dobitke: Nemanja ostavlja državu srednjem sinu Stefanu i povlači se u manastir kao monah Simeon. Dočekao je duboku starost (Sava kaže oko 80 godina).

KNEŽEVI ZDIPISLAVI I DRPIMIRI: Geopolitički, kako se to danas kaže, Nemanja je obavio izuzetno važan posao: temelji srpske srednjovekovne države bili su čvrsto postavljeni; sin Rastko postao je poglavar autokefalne crkve, što je bilo važno. Dinastija je potrajala do 1371, što u ono vreme nije bilo malo. Pametno su se ženili i udavali svoje kćeri tamo gde treba.

Nekad bilo, sad se pripoveda, kaže narod. Rani srednji vek ostaje donekle neistražen; ima pisanih tragova, ali oni su hagiografski, pristrasni i ne baš najpouzdaniji. Ovo što je izneto (na osnovu radova prof. Dinića) otprilike je najpreciznije što se može reći. Krleža u svojim Marginalijama gunđa, kao i obično: "Nemanjida (aluzija na Eneidu) – tabu! Treba svako donijeti i genealogiju, jer ih donosimo o mnogo manje važnim klanovima, da ne kažem dinastijama." Primedba je donekle nepravedna: upravo je Krleža u Enciklopediji Jugoslavije (1965) objavio detaljnu genealogiju Nemanjića iz pera tog istog Dinića. Bilo je ovde u srednjem veku kojekakvih "manje važnih klanova", istina, pa i kneza Zdipislava i kralja Drpimira i nikad utvrđenih velikih imena, ali neka: sve je to posledica nacionalromatničarskih pokreta iz polovine 19. veka.

Da, rekao bi meštar Nikola Makijaveli: Nemanja je naš savremenik, mnogo uspešniji od bilo kojih koje pamtimo u ovih tridesetak godina. Ali, nemojmo se zavaravati: ne diže Vučić njemu spomenik zbog toga; on diže spomenik sebi. Nemanja ima ulicu i ime koje deca dobijaju. Više mu ne treba.

Bolje bi im bilo da sačuvaju zdanje Nikole Dobrovića.

Miloš Vasić