Vreme - Knjiga: Grupni portret sa sramotom, i mudrost velikog romana

Jednom ću, kad sazrim, valjda naučiti da držim jezik za zubima. Jer, reči obavezuju. A ja nikako da prestanem da iznosim na drum sve što mi je na umu, pa sam tako i – baveći se, tu i tamo, po potrebama posla, i živim i pokojnim Dobricom Ćosićem, natuknuo i to da mi se čini da su neke njegove davne knjige pale žrtvama njegovog javnog angažmana, i da u tome ima izvesne neravnoteže koja će kad-tad morati biti izbalansirana, jer je to, ako ništa drugo, načelo javne higijene duha. I da bih o Deobama, recimo, i sam rado pisao, u nekoj drugačijoj konstelaciji, kakve nema i ko zna kada će i da li će biti stvorena. Jer me nešto svrbi i žulja u vezi s njima, nešto što nije nevažno, nešto na šta smo možda zaboravili u međuvremenu, ali ono time nije prestalo da postoji. E, onda je Ana Ćosić-Vukić, istoričarka književnosti, priređivačica Ćosićevih dela i ne naposletku piščeva kćer, došla do mog broja telefona i rekla mi, otprilike: čitala sam to što ste pisali. Volela bih da to i ostvarite. S "Lagunom" pripremam novo izdanje Deoba, i volela bih da u toj knjizi vidim taj vaš tekst, onakav kakvim ste ga zamislili. Jesam li to mogao da odbijem? Naravno da nisam: ta, rekoh već, reč obavezuje. A nisam, uostalom, ni poželeo da odbijem. Naprotiv, odmah me je zagrejala radoznalost: šta li ću to otkriti u tim Deobama danas, tridesetak godina od prvog čitanja, onog kad smo svi bili mlađi za jedan veliki, bar desetogodišnji rat, i za celu jednu istoriju? U kojoj je i pisac Deoba imao svoje, ne tako malo mesto, a imao sam ga i ja, ne gurajući se na istu tribinu s njim. Taj rat je, hteli ne hteli, bio i naš rat, i ne bih nipošto mogao reći da smo Ćosić i ja ratovali na istoj strani, da li etničkoj, da li etičkoj, o tome ćemo se još dugo svađati i nikada se nećemo složiti, nikada dok smo živi, a ni posle. A u onom davnom ratu, kada je Ćosić bio mlad i još nije bio pisac, a mene nije bilo ni u zamisli, moji su dedovi, srbijanski partizani, bili njegovi, Ćosićevi saborci. Eno ih, mog Teofila i mog Gvozdena, gde promiču stranicama Deoba kao ćutljive, preteće senke, kao narastajuća pobednička snaga koja će dokinuti jedan učmali svet, koji onako mrtav mori i davi žive. Mislio sam da je i to važno, i da i to na nešto obavezuje. A sve drugo, stvarnost i mogućnost naknadnih odjeka i reagovanja, malograđanski je cirkus na koji valja biti unapred spreman. Jer znaš gde i s kim živiš, jer znaš da tvoj pogovor u Ćosićevoj knjizi mnogima ima da izgleda kao neobičan brak na koji s negodovanjem reaguju i s mladine i s mladoženjine strane, prosto ne znaš kome je više nelagodno. Nekako bi najvoleli da se to nije ni desilo jer ne mogu rutinski da zauzmu pozu, pardon stav, o tome, po dobro razrađenom mehanizmu koji tako lepo odgovara staroj, dobroj lenjosti duha, a i tribalnosti ljudskih udruživanja i podela. Ali, ja volim baš takve situacije: one u kojima se iskače iz jednom pa zauvek zadatih uloga, rasporeda stvari, bića i pojava. Zapravo, hoću samo da kažem: drago mi je da sam neoprezno izrekao sve ono što me je posledično obavezalo na novo čitanje Deoba i na možebitno otvaranje nekih novih čitanja i pisanja, sa svih mogućih strana, pa dokle dospemo – dospeli smo. T. P.