Strategija razvoja kulture i deca (2):
Šta tinejdžeri žele

Realizacijom projekta Priče s malog odmora, ASITEŽ Srbija i izdavačka kuća Kreativni centar pokazali su kako se u praksi sprovodi razvoj kulturnih potreba kod dece i mladih za koji se zalaže nacrt Strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027, ali naravno ne zato što to od njih očekuje Strategija, nego zato što to i tako rade otkako postoje

Rezultati raznih istraživanja o životu i navikama dece i mladih potvrdili su pretpostavku da su oni nezainteresovani za pozorište. Knjiga Priče s malog odmora, promovisana ove nedelje u sklopu istoimenog projekta, upućuje da se ti rezultati relativno jednostavno mogu promeniti. Knjigu je objavio Kreativni centar kao jedan od projekata Programa promocije i afirmacije srpskog dramskog stvaralaštva za decu i mlade ASITEŽ Srbija, udruženja za razvoj pozorišta za decu i mlade.

DECA SU SADAŠNJA PUBLIKA: Diana Kržanić Tepavac

Knjiga Priče s malog odmora je zbirka šest kratkih dramskih tekstova mladih autora: Filipa Jokanovića, Pavla Lazarevića, Milice Kostić, Irine Subakov, Mine Ćirić i Staše Petrović. "Nismo hteli da pretpostavljamo šta bi jedan prosečni srpski tinejdžer zapravo voleo da vidi i čuje na sceni već smo odlučili da to čujemo od njih samih, da pitamo mladu publiku. I više od toga, želeli smo da u dijalog s mladom publikom uđu mladi pisci i da im na taj način omogućimo da se susretnu s budućom publikom i da provere kojim to jezikom najbolje mogu da komuniciraju", objašnjava Diana Kržanić Tepavac, programska direktorka projekta, predsednica ASITEŽ-a Srbija i glumica. Pomenute jednočinke nastale su nakon i na osnovu serije radionica u okviru redovne nastave srpskog jezika u kojoj su učestvovala po dva odeljenja šestog i sedmog razreda osnovnih škola "Vladislav Ribnikar" iz Beograda i "Bratstvo i jedinstvo" iz Pančeva. Mladi pisci su razgovarali sa učenicima o razno-raznim temama iz školske i vanškolske svakodnevnice, o njihovim životnim iskustvima, i posmatranjima sveta. "Nastali su izuzetno živi i životni tekstovi. Učenici su bili fascinirani na koji način su njihove priče postale dramske situacije i slike. Prepoznavali su se i diskutovali da li je neka scena mogla ovako ili onako da se napiše. Neki tekstovi su imali dva kraja, što je bila prilika da biraju šta im više odgovara. Za festival Zvezdarište pripremili su i izveli dva od tih šest tekstova. Sami su ih izabrali, napravili glumačku podelu i režirali uz asistenciju svoje profesorke i izveli pretpremijerno pred svojim drugarima iz škole. Sve to je, priznaćete, fantastičan način da tinejdžere zainteresujete za pozorište", kaže Diana Kržanić Tepavac.

Na početku Priča s malog odmora objavljeno je Uputstvo za upotrebu, "zato što ovi komadi prosto vape da se vrate tamo odakle su došli – u učionice", objašnjava Milena Depolo, dramska spisateljica i mentorka mladih dramskih pisaca. "Njihova prevashodna namena jeste izvođenje u okviru školskih dramskih sekcija i školica/studija glume. Oni su napisani jezikom koji njihova ciljna grupa razume i kojim i sama govori."

U pozorištima tvrde da teško nalaze primamljive a umetnički relevantne tekstualne predloške za tinejdžere, a da im je još teže da ih zadrže kao stalnu publiku. Koja dramska literatura se sada nudi osnovcima i srednjoškolcima? Diana Kržanić kaže da u pozorištima oni "uvek imaju šta da pogledaju, ali to što bismo mi kao esnaf mogli da im ponudimo, daleko je iznad onoga što trenutno ima na repertoaru. Činjenica je da nam je finansijsko stanje teško, i da traje dugo.

Ali i da je uglavnom baš to opravdanje da se sputava svaki pokušaj izlaska iz ustaljenih praksi pozorišta za mladu publiku. Istraživanja, inovativne forme, mlade umetničke snage koje tek treba da se okušaju na profesionalnim scenama, takozvani paketi radionica koje prethode ili slede nakon predstave, i naravno permanentno ulaganje u razvoj dramske literature za ovu publiku, sve to zahteva ozbiljno i dugoročno planiranje koje je kod nas mislena imenica, nosi rizik od finansijskog neuspeha, a to se ne dopušta niti prašta. Takođe, kada biraju predstave na koje će povesti svoje odeljenje, nastavnici se radije odlučuju za proverene naslove i komade iz klasične literature, što se kod školaraca prepoznaje kao prošireni čas, pa se predstava ne gleda van tog okvira."

U školama, učenici gledaju pozorišne produkcije koje se ponude školi, odnosno koje izabere škola. "Često su to produkcije koje baš i ne predstavljaju neki izazov, pa učenici ostaju uskraćeni za fantastične mogućnosti koje pozorište može da im pruži. Razumljivo je da moje kolege žele da rade, ali nije razumljivo da nemaju velike zahteve prema sebi nego posežu za šablonima što, moram to reći, i jako ugledna pozorišta podržavaju. Istina, više me brine što oni koji odlučuju o novcu za kulturu vrlo često baš tim ljudima daju novac. Uvek i iznova se šokiram na koji način ljudi unutar esnafa omalovažavaju pozorište za decu i mlade. Misle o njima kao o budućoj publici, kao o nekom ko će to tek postati. Izvinite, deca i mladi su sada naša publika, ovog trena! Samo ako vi sada poštujete tu publiku, ona će postati buduća! ‘Poštovana deco’, kaže Duško Radović! A mi? Nas je pojela komercijalizacija. To dalje generiše nove probleme i zato sad moramo ponovo da osvajamo vrednosti koje su usvojene još u prošlom veku."

Da li pozorišta konsultuju ASITEŽ o svom repertoaru, s obzirom na delatnost ove organizacije, njenu stručnost, i njen ugled u svetu? Diana Kržanić Tepavac kaže – ne. "Pozorišta imaju prava da se bave onim što ona misle da je dobro, ali ne mogu da razumem da znaju da postoji neko ko se na najvišem nivou bavi pozorištem za decu kao što to radi ASITEŽ, i da vi s njim ne komunicirate. Kao što ne razumem da mi Ministarstvu kulture nudimo svoje iskustvo, znanje, umreženost i uvažavanje kolega iz preko sto zemalja sveta stečeno dugogodišnjim radom, a da se oni ne obaziru. Koliko to naših ljudi imamo koji su u izvršnim odborima velikih asocijacija? Čitam u nacrtu Strategije razvoja kulture da je potrebno koristiti sve postojeće resurse za međunarodnu saradnju. ASITEŽ Srbije je pre pet godina inicirao stvaranje mreže ASITEŽ nacionalnih centara u regiji. Na sastanku sa visokim predstavnicima Ministarstva mi je rečeno da započnem pripremne radnje za realizaciju Next Generation projekata u Srbiji kako bi okupili mlade umetničke snage iz regije u našoj zemlji i time omogućili veliku vidljivost naše pozorišne zajednice za mladu publiku u međunarodnoj zajednici. Pa ipak, odbijeni smo na konkursu Ministarstva za sufinansiranje. Zašto i sa kojim pravom se tako nemarno ponašamo prema poziciji, respektu i poverenju koje smo zavredeli velikim trudom i umešnošću i koja treba da nam je na čast?" Diana Kržanić kaže da ASITEŽ Srbija dve godine nije platio međunarodno članstvo zato što dve godine nije dobio nikakvu finansijsku podršku Ministarstva, da je isti razlog uticao da realizuju samo dva bijenalna konkursa za originalni dramski tekst za decu i mlade, da odbija treći mandat u Izvršnom odboru svetskog ASITEŽ-a zato što država ne vidi ovu asocijaciju kao prirodnog partnera, ne ume i neće da koristi prednosti ove vrste kulturne diplomatije, a pogotovo ne razaznaje razliku između komercijalnih i projekata ASITEŽ-a koji predstavljaju dugoročno ulaganje u razvoj srpske pozorišne kulture za decu i mlade, afirmaciju srpske pozorišne kulture i stvaralaštva, i bogaćenje dramske baštine.

Međutim, kao što je rečeno na početku teksta, nećemo sad o tome. Objavljena je knjigu dramskih tekstova koji se tiču i koji zanimaju one koji će ih gledati (možda) realizovane na sceni, i to je dobro.

Sonja Ćirić