Možda najzanimljiviji, ili bar najindikativniji, događaj četvorodnevnog zasedanja Narodne skupštine posvećenog izboru mandatara Ane Brnabić za premijera Vučićeve Srbije, odnosno izboru i inauguraciji "njene" vlade, odigrao se na samom kraju ove vanredne parlamentarne sesije.

Glasanje je završeno. Vlada izabrana. Zakletva položena. Vučić je čestitao i otišao. Polako se pakuju i razilaze i novinarske ekipe, za koje je događaj bio manje-više završen u onom trenutku kada je Vučić napustio zdanje. Skupštinski hol se već uveliko ispraznio. Čak ni konobari više ne špartaju sa poslužavnicima između proređenih zvanica. Ministri i poslanici vladajuće koalicije odavno su se evakuisali i luksuznim limuzinama odjezdili iz Doma Narodne skupštine u vrelu julsku noć. A novoizabrana premijerka stoji sama između dve zastave i prima kurtoazne čestitke zmijolikog niza stranih otpravnika poslova i drugih čestitara po službenoj dužnosti. Nigde ministra, ili barem nekog od potpredsednika Vlade, čak ni nekog pomoćnika, člana porodice ili protokol-majstora da joj pravi društvo. A to je trebalo biti veče njenog ličnog i političkog trijumfa i vrhunca.

U tom svetlu, nimalo ne čudi to što je, sat vremena ranije, neuporedivo veći i burniji aplauz dobio predsednik Vučić i kada je ulazio u salu, i kada je najavljen i pozdravljen od predsednice parlamenta, nego upravo izabrana premijerka. A pre samo desetak meseci, kada je na čelo Vlade stupao Aleksandar Vučić, stvar je bila sasvim drugačija i potpuno obrnuta. Vučić je dobio kimdžongunovske ovacije, koje Maja Gojković i Aleksandar Martinović nisu ni smeli ni umeli da prekinu i okončaju, a prisutni predsednik Nikolić jedva kurtoazan aplauz – koji se donekle pojačao tek u trenutku kada je prišao Vučiću da ga zagrli i čestita.

Da ništa drugo nije video i čuo, da ne zna jezik, političke prilike i običaje, svako ko se zatekao na licu mesta mogao je već samo na osnovu ove dve epizode da sazna mnogo, ili gotovo sve, o današnjoj Srbiji, odnosima moći koji u zemlji vladaju, karakteru vladavine, pa i moralu ovdašnje političke "elite". Uključujući tu i mesto i ulogu novopečene premijerke. Tačnije, mogao je svako – osim možda same Ane Brnabić.

VOĐA PARLAMENTARNE VEĆINE: A. Martinović

ALISA U ZEMLJI VUČIĆA: Taj utisak usamljenosti i blage prostorno-vremenske izgubljenosti iz skupštinskog hola bio je prisutan i tokom višednevne rasprave koja je prethodila njenom izboru. Zato se, uprkos brojnim indicijama i činjenicama koje upućuju u tom smeru, ipak ne može sa apsolutnom sigurnošću reći da li je Ana svesna u šta se upustila, da li je svesna uloge koja joj je namenjena i da li joj je pomalo neprijatno – ili drago – zbog toga. U nekim trenucima zaista je delovala kao pomalo zbunjena ali u osnovi dobronamerna "Alisa u zemlji čuda", a ponekad pak kao Vučićeva cinična i ženska kopija, koja se pravi blesava, zamenjuje teze i izbegava odgovore na sva važnija i neprijatnija pitanja.

"Žalili ste se juče da Vas nazivaju ‘fikusom’, ‘marionetom’ i ‘Mirkom Cvetkovićem’. Dokažite da niste fikus. Vi dolazite na, po Ustavu, najvažniju izvršnu funkciju u državi. Kažite nam, ali konkretno i jasno, šta mislite o rušenju objekata u Savamali? Šta mislite o navodnom pokušaju atentata na premijera Vučića u Jajincima? Kakav je Vaš stav o davanju diplomatskog statusa pripadnicima ruskog Humanitarnog centra u Nišu?", pitao je, pored ostalog, mandatarku pisac ovih redova. Nije odgovorila ništa. Odnosno, rekla je da joj "ne smeta što je zovu fikus" – a onda teatralno, baš u Vučićevom maniru, izbegla temu i krenula da "čestita građanima dve upravo osvojene medalje na Svetskom prvenstvu u tekvondou".

Na sličan način, proglasivši ih "teorijama zavere" o kojima je bespredmetno i govoriti, eskivirala je i insinuacije opozicionih poslanika da je mesto premijera zaslužila time što je, kao direktor "Kontinental vinda", u sukobu oko reketiranja između sestara Udovički i Vučićevog kuma Nikole Petrovića podržala klan Petrović–Vučić – što ju je mnogo više od zapadnih škola i američke biografije lansiralo u političku orbitu napredne Srbije.

No, i pored svega, rekoh, ostaje izvesna dilema da li je ono što Ana govori (uključujući tu i ove najnovije izjave o EU, Rusiji i uverenju da joj se Vučić "neće mešati u posao") pažljivo proračunato i smišljeno u njenoj ili Vučićevoj glavi (ili negde u Briselu, Vašingtonu ili Lengliju)? Ili je pak samo izraz njene političke konfuzije i situacione (ne)snalažljivosti? Ili, drugim rečima i još konkretnije – da li premijerka i predsednik igraju neki suptilan geopolitički ples "između Istoka i Zapada" (kao što će nas ubeđivati "geostratezi" i analitičari režimske provenijencije), ili naprosto samo na svaki način i po svaku cenu nastoje da zaštite poslovne interese svoje braće, prijatelja i kumova?

KO JE PALMA A KO FIKUS: Naravno, svi su znali da je priča o "teškim otporima" sa kojima se Vučić suočava predlažući Brnabićevu za premijera samo bajka za lakovernu tabloidnu publiku, uključujući i strane diplomate koje su iz toga trebale da zaključe sa kakvim se, eto, sve problemima naš predsednik-premijer rve na svom reformskom putu. (Te da, u to ime, progledaju malo kroz prste po pitanju ljudskih prava, slobode medija, gušenja opozicije, Savamale i sličnih trica i sitnica.) Svako ko je deset minuta proveo u skupštinskoj sali, pratio prenose ili bio prisutan na nekom događaju u organizaciji Srpske napredne stranke, zna da je prosečan poslanik ili aktivista SNS-a, bukvalno i doslovno, spreman da digne ruku za to da je Zemlja ravna ploča, koja leži na leđima četiri slona, koji stoje na oklopu džinovske kornjače (i sve u tom stilu). A nekmoli da neće za tamo neku "barbalićku", ako je takva direktiva i ako Aca tako naredi.

Oni za koje se očekivalo da će imati najviše problema sa sobom i ostacima svoje, ako ne baš savesti, a ono makar svojih "izvornih" uverenja (Rističević, Đuka, Drecun i plejada naprednjačkih "patrijota", rusofila, muškarčina i seksista), nisu ni trepnuli. Junački su, sve utrkujući se, izražavali lojalnost, preporučivali se i, između ostalog, savetovali mandatarku (Drecun) kako da se najbolje "uhvati u koštac sa problemom Kosova i Metohije i radi na stvaranju Zajednice srpskih opština", dok je Marijan svoju već poslovičnu erudiciju oplemenio novim citatima Sokrata i Tomasa Mana. (Profesor Atlagić, poznat po tome što sedi pored Rističevića i dobacuje ono "auu" na Marijanove štoseve i "otkrića" o opozicionim poslanicima, propisno je, kao što je red, pohvalio i Anin ekspoze, a naročito to što je on "u kontinuitetu sa Vučićevim, koji, kao što je opštepoznato, predstavlja naučno delo i citiran je u radu na SCI listi".)

Neočekivani "heroj" i, takoreći, šampion političke doslednosti ispao je Dragan Marković Palma. Rekao je da neće podržati predlog i glasao je protiv. ("Muftija" Zukorlić se, recimo, nije pojavio na glasanju.) Mnogi će reći da je to "samo igra", i da na taj način Palma Vučiću, za svaki slučaj, zadržava pod kontrolom (da ne skliznu ka Dverima i SRS-u) onaj deo birača koji ipak nisu spremni da lako progutaju gej-premijerku. Ali čak i ako je tako (a verovatno jeste), to nije mnogo olakšalo muku mlađane poslanice Jedinstvene Srbije kada je na javnoj prozivci, u prepunoj Skupštini, morala da izgovori, tačnije prošapuće, ono strašno "protiv". Ipak, sa više ili manje nelagode, svih šest Palminih poslanika je došlo i glasalo protiv izbora Ane Brnabić – dok su mnoge kolege iz opozicije imale preča posla.

U normalnim okolnostima i u normalnoj zemlji to što je uradio Palma značilo bi prelazak u opoziciju. Ali u Srbiji to ne mora da znači ništa. Baš kao što, nezavisno od Palme, ne znači ni da su svi iz opozicionih redova što su glasali protiv Aninog izbora odistinska i baš prava opozicija.

Sve u svemu, "da nije tužno, bilo bi smešno". (I obrnuto.) Iako uveliko otrcana, ova fraza je ubedljivo najprecizniji opis onoga što se mesecima dešava u srpskom parlamentu i u srpskom političkom životu uopšte. A ovih je dana, sa predlogom i izborom Ane Brnabić za predsednika Vlade, samo bilo još malčice smešnije i tužnije nego inače.

DOVEDENA DA BUDE MARIONETA: Ali vratimo se početnom pitanju: Kakva će biti uloga Ane Brnabić u srpskom političkom životu i kakva će biti budućnost i ročnost "njenog" kabineta? U ovom trenutku, odgovor na to pitanje zavisi isključivo od volje i procene onoga ko ju je (takoreći "ničim izazvano", ali ne i nepromišljeno) na to mesto postavio. A taj se, najblaže rečeno, baš i ne odlikuje preteranom doslednošću i postojanošću ideja i stavova. Drugim rečima, biće onako kako se Aleksandru Vučiću ćefne i kako mu u datom času bude odgovaralo. S tim da trenutno verovatno ni on sam još nije sasvim siguran kakva će ta Anina uloga i sudbina biti.

Brnabićeva se našla tu gde se našla prvenstveno zahvaljujući sistemu eliminacije. Odnosno, Vučić je birao po principu ko mu je najbezopasniji među svim bezopasnim kandidatima, i ko ima najmanje, odnosno ko nema nikakvo političko uporište i ni u teoriji ni u praksi ne može da ga ugrozi. I Ana je tu, očigledno, bila favorit bez premca. Daleko ispred Zorane, Ivice, pa čak i vernog Neše, Vučevića ili Vulina. A pritom je, svojom biografijom (USAID, Naled) i svojim deklarisanim "rodnim opredeljenjem", bila gotovo idealna osoba za popravljanje Vučićevog pomalo oronulog i okrnjenog imidža po zapadnim prestonicama, medijima i NVO sektoru. (Plus, kolateralno, izvanredna koska – ili, ako to lepše zvuči, "jabuka razdora" – da se baci među domaće "nacionaliste" i "evropejce", da na njoj tupe zube i međusobno se glođu, sahranjujući mogućnost zajedničkog nastupa i otpora Vučićevom autokratskom režimu.)

E, sad, da li će, nakon što potpiše, otpusti, proguta i odradi sve ono što se od nje očekuje, uz komplimente i krokodilske suze biti puštena niz vodu (poput već zaboravljenog "čuda od deteta" Lazara Krstića), ili će je Vučić držati kao grudobran na braniku svog "reformizma" i "evropejstva", videće i odlučiće na licu mesta, to jest u skladu sa sopstvenim interesom i rezultatima istraživanja javnog mnjenja. Ako ti rezultati pokažu da se, uprkos svim spinovima, Ana B. slabo prima u srpskom biračkom telu, ili ukoliko, ne daj bože, uprkos pažljivoj selekciji, premijerka pomisli da je stvarno neka vlast i poželi da preuzme deo svojih (nemalih) ustavnih odgovornosti, odleteće iz vlade još pre nego što odu i vrate se rode, kao Saša Radulović, onomad (ili Milan Panić, svojevremeno).

Drugim rečima, predviđeno je da bude marioneta. Dovedena je da bude marioneta. Pristala je da bude marioneta. I ako na kraju ne bude htela da bude marioneta, brzo će okončati kako funkciju tako i političku karijeru. No, meni se čini – mada ne bih stavljao baš veliku sumu na tu prognozu – da će Ana, kada se sve sabere i oduzme, ovde gde je, ipak potrajati duže nego što trenutno izgleda. Iz razloga navedenih u ovom tekstu, mislim da je sasvim jasno zašto mislim da to uopšte nije naročito dobra vest. Ali takođe ću odmah priznati i da nimalo ne sumnjam – a nemojte ni vi – da može biti još gore.