Uspomena – Grant Hart (1961–2017):
Naš sugrađanin

Bio je prijatelj Beograda, gde je više puta nastupao, pa i u nekim trenucima kad nam niko nije dolazio

Sve je to bilo zbog ljubavi.

Grant Hart se na muzičkoj sceni pojavljuje početkom osamdesetih sa američkim sastavom Husker Du, koji je objavio šest i danas izuzetno uticajnih i modernih albuma, dajući definiciju alternativnog roka kao zvuka i kulturnog pokreta. Raspali su se na ivici komercijalnog uspeha 1987. zbog unutrašnjih nesuglasica koje su se zaoštrile čim su kao prvi iz hardkor pank generacije prešli u veliku izdavačku kuću Warner Brothers – ipak, otvorili su vrata za grandž i pre svega Nirvanu, koja je sa sličnom estetikom postala planetarno poznata svega par godina kasnije. Hart se posle Husker Du okrenuo solo karijeri sa promenljivim uspehom, izdajući tek nekoliko ploča, uvek punih nezaboravnih pesama o malom, ali stvarnom čoveku. Zahvaljujući njima, slobodno se može zaključiti da će Grant Hart biti upamćen kao brilijantan autor koji je spojio jednu starinsku osećajnost sa savremenom oštricom, pevajući pune duše o svakodnevnim ličnim dramama i dilemama u kojima se svako mogao prepoznati, i to u doba kad su osećanja kao kakav deplasirani balast nestala iz popularne muzike.

Neke od pesama koje je potpisao sa grupom Husker Du promenile su naše shvatanje šta se sve može iskazati kroz rokenrol – Diane, Pink Turns To Blue, Girl Who Lives On Heaven Hill, Every Everything, Green Eyes, Flexible Flyer, Sorry Somehow, Don’t Want To Know If You Are Lonely i She Floated Away bile su svojevremeno najstrastveniji iskazi koje ste u sred usamljeničkih osamdesetih mogli čuti. Sa Bobom Mouldom činio je najuzbudljiviji kreativni duo u bilo kojoj grupi na sceni, neku vrstu andergraund pandana Džonu Lenonu i Polu Makartniju, koji su ih očito inspirisali. Otelotvorio je neke ideale alternativne rok kulture: bio je slobodnog duha, mimo tradicionalnih uloga u bilo kom smislu, uvek spreman da proba nešto novo, poeta beskompromisno veran svom srcu i onome što ono nalaže, i konačno, čovek koji je svoje ljubavne jade podelio sa svima na najslađi zamisliv način.

Slava koja mu je posthumno priznata i iznenadno ogromno javno uvažavanje za jednog andergraund rokera od "Njujork tajmsa", "Gardijana" ili "Rolingstouna", ne mogu sakriti činjenicu da je ovaj dragi čovek umro siromašan i vrlo bolestan, plaćajući za pogrešne životne izbore. I ne možemo da ne primetimo sa gorkom ironijom da je od svih gradova na svetu baš Beograd pre 30 godina prepoznao koliko je Grant Hart bio veliki u svom celoživotnom padu, te da je u tom svom letu u ponor, kao neizmerno talentovan čovek, neprekidno pevao dok je padao, i to mnogo lepše nego svi oni koji su ostali da stoje na nogama.

Grant Hart je istinski pali anđeo generacije alternativnog roka, i pored Kurta Kobejna najsnažniji savremeni sinonim za potragu za ljubavlju u ovom svetu u kome nje obično nema ni da se popuni sporedni džep na farmerkama – njegovo ime označava cenu koju treba platiti da se do istinskih osećanja bar na trenutak dođe. Zato su njegove pesme bile strašne i neutešne, prepune divnih momenata čežnje, kao i razdirućih suočavanja sa neumitnošću promašaja.

Jer: sve je to bilo zbog ljubavi. Da nije bilo tako, ne bi toliko vredelo.

Bio je prijatelj Beograda, gde je više puta nastupao, pa i u nekim trenucima kad nam niko nije dolazio.

Imao sam tu neobičnu privilegiju da dva puta organizujem njegov dolazak, u vremenima kad nam je malo sastava stizalo. Da nisam zapeo svojevremeno maja 1990. da dovučemo Granta Harta na koncert u Beograd, verovatno nikad ne bih ni uzeo da organizujem koncerte – njegov performans sa grupom Nova Mob na Akademiji pretvorio se u jedan od onih velikih potkulturnih događaja kog pamte i prepričavaju svi prisutni. Kad nas je posetio u sred zime devedesetih, nastupajući dve večeri praćen samo gitarom, novembra 1995. u KST-u, bilo je to posle nekoliko godina ničega – istorijski posmatrano izgledalo je kao dolazak jedine osobe koja nas razume na ovom svetu, osobe čiji nam se nezaboravno snažni i istovremeno mili glas sa spasonosnom toplinom obratio u mraku u kome smo živeli.

Grant Hart je tako postao neka vrsta stanovnika Beograda, deo opšte kulture grada koji je, kao i on, imao srce na pravom mestu, ali nije mogao ni u šta da se uklopi.

I više niko nikad nije mogao da kaže da Grant nije bio stanovnik naše zemlje, šta god da je naša zemlja.

Jednom sam dobio i-mejl od njegovog evropskog koncertnog agenta, koji mi je saopštio da je upravo razgovarao sa Hartom, te da mu je ovaj izjavio kako postoje samo tri grada u Evropi u kojima može uvek da nastupa: London, Amsterdam i Beograd. Toliko je računao na nas.

I ako ste se ikad pitali zašto nas je ovako sjajan autor posećivao i odsvirao značajne koncerte u našem malom mestu – gde ćete bolji dokaz od tog mejla za ono što svi znamo: sve je to bilo zbog ljubavi.

Dragan Ambrozić