Roditeljstvo u Srbiji:
Potomstvo nije isključivo roditeljska briga

"Roditelji nemaju poverenja u državu, tačnije u budućnost svoje dece u ovoj državi. Ničim im ne garantuje, niti uliva nadu, da će deca u budućnosti moći da se zaposle bez ‘partijske linije’, da će biti prijavljeni i dobijati celu platu na račun, moći da se osamostale od svoje plate i imaju svoje porodice", smatra Dragana Soćanin

Usred priče o natalitetu u Srbiji, niko ne pita roditelje šta oni misle o tome. Roditelji uglavnom žive na kredit, troše novac koji nemaju, refinansiraju kredite, zadužuju se dok im sa televizijskih ekrana iz banaka poručuju da sve "može", i tako u nedogled. Četvoročlana porodica je srećna ako uspe da otputuje jednom godišnje na more, dok mnogi roditelji ne mogu da odgovore potrebama za novim patikama, novim ajfonom ili da plate ekskurziju svoje dece. Jedna majka je svom predškolskom detetu rekla da joj je "rođendan dogodine", jer nije imala para da finansira rođendansku proslavu. Nisu više ona vremena kada su naše prabake rađale po šest sinova, koji su spavali na "šuškama" i svi postali profesori ili lekari.

Kakav je danas položaj roditelja u Srbiji, da li oni mogu da se nose i kako mogu da se nose sa problemima koji ih prate: nezaposlenost, male ili neredovne plate, partijska zapošljavanja, u poslednje vreme i eventualna zdravstvena ugroženost dece kao posledice loše imunizacije, nasilje u školama, neravnopravan položaj učenika u školama i šta treba uraditi da bi se on poboljšao? Pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da je i sam položaj roditelja neravnopravan – mame su odgovorne i krive za sve o čemu je bilo reči na ovim stranicama u relativno nedavno objavljenom članku pod istim imenom.

Položaj roditelja danas je veoma nepovoljan, u smislu nedostatka sistemske podrške društva roditeljstvu, smatra Dragana Soćanin, osnivačica i članica UO Udruženja "Roditelj". Neozbiljno je i neodgovorno pričati o podršci roditeljstvu, a fokusirati se na samo jedan segment kao što je roditeljski dodatak, i sprovoditi kampanje za podsticaj rađanja zanemarujući činjenicu da manje od 50 odsto dece uzrasta od 3 do 5,5 godina ide u vrtiće, zbog nedostatka mesta u istima, što ostavlja više od 5000 dece bez vrtića samo u Beogradu. "Kako bi tek bilo kada bi natalitet porastao, gde bi deca išla u vrtić, kako bi bilo ako bi svi roditelji imali po dvoje ili troje dece, kako bi se usklađivao rad sa roditeljstvom tada? Ko bi lečio svu našu decu kad i ovako imamo tek nekolicinu pedijatara u domovima zdravlja, gde se čeka i po nekoliko sati na pregled, a da ne govorimo o deci sa retkim i teškim bolestima koje lečimo SMS-ovima. Slična stvar se desila i sa vakcinacijom MMR gde je država napravila veliki propust u samom početku i zbog toga su sada ugroženi životi upravo one dece koja ne mogu da se vakcinišu zbog svog osnovnog medicinskog stanja, ali i životi beba do druge godine i trudnica koje nisu bile vakcinisane sa dve doze."

Kada dete krene u osnovnu školu, nastaju novi izazovi u smislu koju školu upisati jer ni to više nije svejedno. "Zbog čega bi neke osnovne škole bile bolje a neke lošije ako po Zakonu svi direktori moraju da imaju iste kompetencije, a svi nastavnici takođe. Kako je onda moguće da se neke škole bolje vode a neke lošije, da u nekim nasilje caruje, a neke su ‘bezbedne’. Čija bi to bila odgovornost i šta onda možemo da poručimo roditeljima koji nemaju izbor da dete upišu u željenu školu?", smatra Dragana Soćanin.

Roditelji nemaju kapacitet da se izbore sa svim izazovima koji su pred njima, pre svega da balansiraju između privatnog života i posla. Dodatni izazovi su finansijski, a u vezi sa besplatnim osnovnim školovanjem, što je potpuno paradoksalno. "Školovanje nije uopšte besplatno, čak ni jeftino. Školske ekskurzije su basnoslovno skupe i definitivno ne mogu da ih priušte sva deca, ne samo rekreativne i nastave u prirodi nego i jednodnevne izlete. Ovo decu deli na one koji ‘imaju’ i one koji ‘nemaju’, pa je taj socijalni status često i motiv i tema vršnjačkog nasilja, psihološkog i fizičkog. Roditelji u školama nemaju uticaj ni na izbor destinacija ni na cenu ekskurzija, pa je iluzorno i pričati o tome odakle početi rešavati ovaj problem", nastavlja naša sagovornica.

Samohrani roditelji ili jednoroditeljske porodice zakonom uopšte nisu prepoznate i nemaju baš nikakvu podršku. Ako porodica sa dva roditelja nema kapacitet da apsorbuje sve što joj se nađe na putu i rešava, kako tek zamišljamo da jedan roditelj to može? Zakon to u toj meri zanemaruje da su majke koje imaju rešenje o alimentaciji ali ne i dokaz da su je primile, primorane da se same bore pred zakonom i to u sistemu koji nije čak ni blagonaklon a kamoli podržavajući. Mnoge odustaju jer je to ponovno preživljavanje traume koju žele da izbegnu po svaku cenu. Ove porodice nemaju stvarne beneficije prilikom upisa dece u vrtiće, škole, plaćanja izleta i ekskurzija, udžbenika, letovanja, zimovanja, upisa dece u sportske klubove i slično. Ekonomski momenat je problem u startu, ali daleko je važniji psihološki jer je ta cena mnogo veća i ima dalekosežnije i snažnije konsekvence i to po dete.

Roditelji su takođe zabrinuti zbog zavisnosti dece od mobilnih telefona, tačnije društvenih mreža koje su trenutno dominantan način komunikacije dece. Čak i najvrsniji stručnjaci kažu da nemamo pojma kako se razvija mozak deteta u današnje vreme koje je izloženo novim tehnologijama i veoma brzom protoku informacija, i da ćemo zapravo još dugo pipati po mraku tražeći adekvatne načine da deca usvoje znanje u formalnom obrazovanju, a činjenica je da je učenje suštinski izmenjeno. "Ali to jeste njihova budućnost, nametnuta, ali je stvarna i malo toga kao roditelji možemo da učinimo. Ne znamo kakvo ih vreme čeka, a definitivno ih u budućnosti čekaju poslovi gde će im upotreba novih tehnologija biti ako ne primarna, onda veoma značajna i koliko god to loše zvučalo, neizbežno je. A nemamo ni pojma o tome koji će to biti poslovi u budućnosti niti koja su sve znanja potrebna iz formalnog obrazovanja koja će ih adekvatno pripremiti za iste", kaže Soćanin.

Prema njenom mišljenju, neozbiljno je voditi kampanju o podsticaju rađanja kao ubeđivanje roditelja da treba da imaju više dece. "Roditelji nemaju poverenja u državu, tačnije u budućnost svoje dece u ovoj državi. Ničim im ne garantuje, niti uliva nade, da će deca u budućnosti moći da se zaposle bez ‘partijske linije’, da će biti prijavljeni i dobijati celu platu na račun, moći da se osamostale od svoje plate i imaju svoje porodice... Da će imati kapacitet da balansiraju i planiraju i imaju dece koliko žele, a ne koliko mogu zbog nepovoljnih uslova. Uostalom, primarna odluka je na njima, a na državi je da učini sve što može da ih podrži u odluci da imaju decu, a ne osuđuje odluku da nemaju više od onoliko koliko žele i mogu."

Sve u svemu, zaključuje naša sagovornica, roditeljima treba pomoć u izgradnji i održavanju kapaciteta da se nose sa svime što roditeljstvo u ovom vremenu donosi. "Psihološka cena roditeljstva je daleko veća od ekonomske i ona je prva na koju država mora da obrati pažnju. Usluge u zajednici treba da se planiraju kao takve da podižu i jačaju kapacitete roditelja i odgovaraju na specifične potrebe zajednice, a nacionalne mere da budu takve da podržavaju lokalne, a ne obrnuto. Ne govorim o kampanji za podsticaj rađanja nego o unapređenju položaja roditelja i dece u svim uzrastima, onima koji su u vrtićima i školama – jer tu i sada stvaramo budućnost naše zemlje", zaključuje Dragana Soćanin, osnivačica i članica UO Udruženja "Roditelj".

Biljana Vasić