Ubistvo investitora:
Divlji zapad u gradu kranova

Divlje i divljačke gradnje koje ni inspekcija niti bilo ko u državi ne može ili ne želi da zaustavi, otimanje, nepoštovanje propisa, pretnje, ucene i surovi obračuni sa "neposlušnim" građanima prekoračili su sve granice podnošljivosti

Slučaj penzionerke Stojanke Stojanović, po nadimku Coke, žene od 70 godina koja je u rano nedeljno jutro, 2. septembra, uzela pištolj, stavila kačket na glavu, izašla iz kuće, na ulici presrela mnogo puta osuđivanog građevinskog investitora Zorana Trifunovića, čije je pretnje, navodno, već dugo trpela, i hladnokrvno ispalila u njega tri metka usmrtivši ga, odjeknuo je i te kako snažno u celom regionu. Bio je to, slobodnogovoreći, iznenadni "pucanj u državu", tačnije u njenog, kako će se kasnije ispostaviti, nadaleko poznatog po bahatosti, zloglasnog štićenika.

Javnost se podelila. S jedne strane, mase na društvenim mrežama formirale su kordone odbrane "babe", kako su je pojedini prisno i narodski nazvali. Ona je postala simbol otpora svih nemoćnih i ugroženih, heroina koja se, iako u poznim godinama, drznula i usprotivila. Ceo slučaj dobio je robinhudovske razmere i prerastao u opštenarodno "razumevanje zločina" i pohvalu "prekom sudu" kad već institucije nisu radile svoj posao. S druge strane, po medijima su se počele širiti nepouzdane pretpostavke o profilu "babe" ubice. O njenom psihijatrijskom dosijeu, o pripadnosti Udbi, o dosijeu "šta je ta baba radila i koga je pokušala sve da ubije", kako je saopštio mešajući se u ceo slučaj i sam predsednik države Aleksandar Vučić. Ta njegova "baba", kako je zbilja predsednik i zvanično pogrdno nazvao penzionerku Stojanović, u njegovom ključu čitanja zapravo je "babetina", čiji je pucanj razotkrio veliku bedu malog, običnog života u Srbiji, kvareći onaj ispolirani sjaj kojim zrače njegovi moćnici. Jer da nije ubila tako dobro zaštićenog investitora, kako on reče "nevinog", sve bi i dalje bilo onako kako je i bilo – nagurano pod tepih. Sada, kada je mnogo toga izašlo na dnevnu svetlost, predsednik je morao brže-bolje da preusmeri jedra ovog ubistva i to ni manje ni više nego u političke vode, dakako na teret opoziciji.

JESMO LI SVI UBICE?: Kada se govori o nekom ubistvu, neminovno se gleda i to: koji su psihološki, socijalni, ali i istorijski pritisci koji navode ljude na zločin? O psihološkim pritiscima u ovom slučaju za sada jedino govori izjava sina okrivljene penzionerke po kojoj je ona "posle silnih pretnji i straha u kojem je živela, rešila da se oslobodi stega. Uzela je moj pištolj za koji imam dozvolu i dok sam spavao, pucala je u investitora koji joj je godinama zagorčavao život. Pretio je da će je prebiti i ubiti ukoliko mu ne preda plac i kuću u kojoj živimo, kako bi on zidao nove zgrade!"

Tokom desetak dana posle ubistva, sve do predsednikovog obraćanja povodom ovog slučaja, mediji su pisali o bahatosti ubijenog 59-godišnjeg investitora Zorana Trifunovića. Pod naslovima kao što je "Osuđen čak devet puta, a nikad nije robijao", o Trifunoviću se pisalo kao o dobro poznatom policijskim, istražnim i sudskim organima u Srbiji. Jagodinski sud izrekao mu je devet presuda za razna krivična dela, klevete, kršenje zakona o izgradnji objekata, falsifikovanje isprava, a sve izrečene sankcije bile su uslovne kazne zatvora u trajanju od jedne do dve godine ili novčane u iznosu od 20.000 do 200.000 dinara. I u Beogradu se vodio niz postupaka protiv njega zbog iznude, prinude, ugrožavanja sigurnosti... U Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu za medije su potvrdili da se i kod njih nalazi pet krivičnih prijava protiv Trifunovića. Sve su privatne, kako su rekli, podneli su ih oštećeni građani i sve terete investitora za nedozvoljenu gradnju. Jedna od njih, koja je iz 2016. godine, u međuvremenu je odbačena. Ostale četiri se još nalaze u fazi predistrage. Samo u jednom predmetu do sada su saslušani podnosioci prijave i Trifunović, potvrdili su iz ovog tužilaštva. O Trifunoviću se pisalo još 2009. kada je uhapšen zbog sumnje da je sa izvođačem radova angažovao grupu mladića koja je upala u kuću jedne porodice, pretukla vlasnika i njegovu suprugu, a potom im demolirala dom na Zvezdari.

"Hladnokrvno je upucala nevinog čoveka", rekao je predsednik Vučić iako su mediji o ubijenom Trifunoviću već uveliko govorili kao o dugogodišnjem prevarantu, silniku koji je ojadio mnoge porodice. "Ne znam jeste li videli snimak? To je jezivo. Onda ste izmislili priču kako je investitor progonio, pa rešila baba da uzme pravdu u svoje ruke."

Video-snimak ubistva pojavio se istog dana, u petak 14. septembra, nekoliko sati posle predsednikovog obraćanja: i da, vidi se hladnokrvno ubistvo, pa još sa takozvanom overom, završnim pucnjem u glavu žrtve. U danima nakon objavljivanja tog snimka mediji su kao po komandi počeli da iznose lavine stručnih komentara o penzionerki, nekadašnjoj misici, verovatno vrbovanoj od Udbe, i verovatno obučenoj da ubija, ali do sada bez ijedne pouzdanije potvrde. O gresima ubijenog Trifunovića, posle predsednikove izjave, više se nije pisalo.

Kao fenomen ostala je još masovna podrška i odbrana penzionerke: "Orden za hrabrost", "Ovo je samoodbrana" "Potpuno je u pravu što je to uradila, ali, nažalost, ovo ništa neće promeniti", "Bravo, ni dana osude. Ovo je heroj, živa bila 100 godina", samo su neki od komentara. U društvu duboko nepravednom prema običnom čoveku, kako se tumačila ova podrška, njemu ostaju samo dva izbora, da ćuti i trpi ili da pravdu uzima u svoje ruke. Po proceni pojedinih analitičara, ovakvih slučajeva može biti sve više, jer velika podrška naroda izraz je odobravanja i simpatije ka nečemu što često i sami pomisle da urade, ali za to nemaju dovoljno lične hrabrosti. S pravom se onda može postaviti pitanje: jesmo li svi ubice? Gde su one ograde, u društvu i u duhu, koje to sprečavaju?

U okviru toga, ne treba zaboraviti i na lične psihološke osobenosti i karakter penzionerke Stojanović, koji su nama potpuno nepoznati a koji su rezultirali činom ubistva. Kada bi se do srži udubili u njenu slomljenu psihičku strukturu, posmatrači koji ovom činu aplaudiraju i sami bi uvideli koliko su daleko i "sa one druge strane" celog slučaja. Zato što je otpor nepravdi jedno, a sasvim je drugo šta u psihološkoj bazi svakog pojedinca čuči. U toj bazi zakovana je i esencija zdravog razuma koji bez dileme osuđuje ubistvo kao najteži zločin, zdravog razuma koji ne može tako lako biti pomiren sa sudbinom u kojoj ravnodušno gleda tuđu, a i svoju potencijalnu pogibiju.

DRŽAVA KAO "UBICA": Umesto direktne podrške ubici i ubistvu, kako predsednik tumači ceo slučaj, više je nego očigledno da se ovde radi o nečem sasvim drugom. O burnoj podršci i revoltu, o glasnom vapaju velikog broja nezaštićenih, obespravljenih ljudi, smrvljenih bahatošću što investitora, što države. Jer, svakodnevni pritisci u vidu isterivanja prevarenih ljudi iz njihovih stanova, divljih i divljačkih gradnji koje ni inspekcija niti bilo ko u državi ne može da zaustavi, otimanje, nepoštovanje elementarnih propisa, pretnje, ucene i surovi obračuni sa "neposlušnim" građanima odavno su ovde prešli granice podnošljivosti. U saopštenju koje je izdala Združena akcija "Krov nad glavom", organizacija koja se jedina aktivno protivi izbacivanju ljudi na ulicu, prinudnim iseljenjima i koja se zalaže za ukidanje privatnih izvršitelja, kaže se da delovanje izvršitelja i investitora koji se u građevinarstvu služe prevarama utiče na porast samopovređivanja, samoubistava i nasilja u Srbiji.

Povodom ubistva građevinskog investitora Zorana Trifunovića, ova organizacija je saopštila i sledeće: "Stojanka je, pre nego što je pribegla nasilju, verovala da je iskoristila sva sredstva koja su joj stajala na raspolaganju – pokrenula je tužbu, podnela žalbu opštini, žalila se Vladi. Izneverena od strane institucija, saterana u ćošak, presudila je investitoru sama. Sebi je uskratila godine života koje će provesti u zatvoru zbog čoveka koji je davno trebalo da bude u njemu."

Svega nekoliko dana posle tog ubistva, na ulici je pretučen Beograđanin koji je prijavio drugog investitora da "na divlje" podiže zgradu. Čovek je samo prijavio policiji da je investitor nastavio da gradi svoj objekat uprkos zabrani inspekcije i da je poskidao trake upozorenja koje su inspektori postavili.

Pre oko mesec dana, srušio se zid kuće u Dositejevoj 11 u Novom Sadu, nakon što je investitor koji gradi zgradu na susednoj parceli krenuo sa kopanjem temelja. Mediji su preneli da je izvođač radova počeo da ruši kuću, iako je investitoru građevinska dozvola za taj posao bila odbijena. Uznemireni stanari pokazivali su svoje stravično prepolovljene stanove, a jedna stanarka se požalila da joj je bagerom srušen zid iznad dečjeg kreveta.

Krajem avgusta, na beogradskom gradilištu koje je zatvoreno i obmotano plavom trakom, radnici su, nakon što su nadležni zabranili radove, neometano ušli na posed i posle samo nekoliko sati nastavili svoj posao. Investitoru je naloženo da zatrpa rupu koja je iskopana, ali se on oglušio o tu naredbu. Uprkos svemu čekao je dozvolu za dalju gradnju. Kao najveći problem u tom slučaju navodi se klizište zbog čega može da bude oštećena imovina, pa čak i životi stanara u tom kraju. 

Gradskom ombudsmanu, prema pisanju medija, često se obraćaju građani Beograda s problemima do kojih je došlo zbog bespravne gradnje, pa iako mnogo toga, kako tvrde, izlazi iz njihove nadležnosti, ocenjuju "da nije moguće oglušiti se ili ignorisati neretko veoma ozbiljne životne probleme građana, žrtava osionih, ponekad i beskrupuloznih divljih graditelja".

Udruženje Topolska je prošle nedelje uputilo otvoreno pismo gradonačelniku Zoranu Radojičiću i njegovom zameniku Goranu Vesiću povodom rušenja vile u Topolskoj 15 iz 1927, prvog projekta Moderne u arhitekturi Beograda. U pismu se navodi kako je Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove ekspresno izdao građevinsku dozvolu kako bi se na toj parceli izgradila četvorospratnica. Na kraju pisma se kaže: "Molimo vas da hitno zaustavite pošast investitorskog urbanizma koji preti da uništi sve vredno i istorijski značajno što arhitektura Beograda još uvek pruža van užeg centra grada. Ni u jednoj uređenoj državi nije dozvoljeno da se zarad privatnih interesa investitora zatire arhitektonska baština, identitet i istorija jednog grada, a samim tim i jednog naroda. Drugim rečima, javni interes nalaže da se konačno, energično i bez dvoumljenja, obuzda investitorsko grabljivo divljanje u srpskoj prestonici."

Arhitekta Ksenija Radovanović iz Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, na osnovu višegodišnjeg iskustva u borbi protiv urbanističke degradacije Beograda, nipodaštavanja građana i mutnih dilova investitora i političara, za "Vreme" kaže: "Čitav sistem kreiran je i brižno negovan kao jedno bespuće birokratije koje služi kao odstupnica nadležnim organima da u svakom pojedinačnom slučaju osmisle novo opravdanje za odricanje od zaštite javnog interesa i stajanje u zaštitu interesa, odnosno zarade izabranih pojedinaca. Scenario besciljne potrage za odgovornošću institucija ovog društva isti je bilo da su nas probudili nenajavljeni, neobeleženi i nelegalni radovi u sopstvenom dvorištu, bilo da pokušavamo da ostvarimo svoje pravo na učešće u procesu oblikovanja sopstvenog okruženja. Od p(r)ovlačenja makar jednog sprata više, preko privatizovanja obale izgradnjom objekata u višestruko zaštićenoj zoni Savskog nasipa, do dogovaranja, planiranja i krajnjeg otimanja čitavih delova grada kao što su Savski amfiteatar i Makiško polje, nama se poručuje samo jedno. Beograd jeste grad kranova, a u gradu kranova ima mesta samo za jednog vladara – to je ‘investitor’."

MRŽNJA, UBISTVO, OPOZICIJA: "Imamo situaciju da se u Srbiji brani žena koja je hladnokrvno ubila investitora. Živela baba. Živimo u zemlji patologije, gde se govori ‘živeo ubica’", poručio je Vučić u svom obraćanju javnosti iz Zemunske bolnice, nijednog trenutka ne pomenuvši ni kontekst ubistva, ni ko je bio investitor Trifunović, ni koliko puta je bio osuđivan a koliko puta tužen od građana i šta je bilo sa tim tužbama. Proglasio ga je nevinim bez suda i na taj način odsečno ukinuo mogućnost da se pravda za to što u državi Srbiji postoje pojedinci kojima ni sud ni država ne mogu ili ne žele da prepreče put. Nije se čak zapitao ni ko su ti pojedinci i ko stoji iza njih? Nije se, po svom starom običaju, obratio nekome do sebe i ljutito pitao da li se penzionerka Stojanka zaista žalila vama i zašto niste reagovali? Nije se naljutio na bahate i moćne, nije se naljutio ni na koga, samo se uplašio tačke ključanja, iracionalne, nepredvidive i nemoguće za kontrolisanje.

"Ne isključujem mogućnost da će opozicija pobediti", vratio se Vučić potom na stari i siguran teren, "mržnja je strašna pokretačka energija, koja razara i lomi sve pred sobom". Mržnja, ubistvo, "baba", opozicija, sve je to trebalo izmešati i izvući neki novi politički poen. I našlo se rešenje: "Baba" je junak opozicione Srbije, kumovao je "Informer". Za to vreme, do dana današnjeg, o bahatim investitorima, o tome ko stoji iza njih, s kim dele plen, čiji su oni junaci i u kakvoj su sprezi s vlašću, nijedne reči.

Ivana Milanović Hrašovec