Bioskop – Otac:
Dobar čovek u zlom svetu

Otac ne daje lake odgovore na teška pitanja. Ambivalentnost završnice je jedan od razloga koji će gledaoce naterati da o viđenom razmišljaju i nakon što napuste bioskop. Tipični holivudski hepiend, ma koliko ga priželjkivali, jednostavno ne pripada ovoj priči

Srdan Golubović se na Berlinskom filmskom festivalu, siguran sam, oseća kao kod kuće. Nakon što su njegova prethodna dva filma, Klopka i Krugovi, prikazana u okviru programa "Forum", četvrta dugometražna režija srpskog reditelja uvrštena je u još prestižniji program "Panorama". Otac je na 70. izdanju ovog festivala A kategorije osvojio čak dva odličja: pripale su mu Nagrada ekumenskog žirija (namenjena filmovima koji neguju duhovne, ljudske i društvene vrednosti, a koju je Golubović već jednom osvojio za Krugove) i Nagrada publike (koja se dodeljuje najbolje ocenjenom filmu u selekciji "Panorama"). Otkako je 2001. režirao Apsolutnih sto, svoj prvi dugometražni film, Golubović zauzima istaknuto mesto u srpskoj kinematografiji, a njegov međunarodni ugled je rastao sa svakom novom stavkom u filmografiji. Nakon poigravanja sa žanrom i postulatima trilera u debiju i Klopci, Golubović je u Krugovima napravio tematski zaokret i ponudio jasno profilisanu dramu rađenu sa prevashodnom namerom za što bolji plasman na prestižnim svetskim festivalima (ovaj film je pre sedam godina premijerno prikazan na Sandensu, gde je osvojio Specijalnu nagradu žirija), pa ne čudi što je u Ocu ponovio ovu oprobano uspešnu postavku.

Kao i Krugovi, i Otac je inspirisan našom stvarnošću. Zametak scenarija je istinita priča o Đorđu Joksimoviću, siromašnom radniku iz Kragujevca koji je, nakon što su mu je Centar za socijalni rad oduzeo decu, odlučio da iz protesta ode peške do Beograda i direktno u zgradi Vlade traži pravdu za sebe i svoje. Ova neosporno emotivna tema je u Ocu umetnički dorađena i uobličena, uz izvesne izmene i jasno nastojanje da sudbina Nikole Stojkovića, kako je u filmu nazvan glavni junak, postane amblematična za trenutak u kome živimo, a u kome "mali" čovek lako postaje žrtva korumpirane birokratske mašine. Nastao na talasu filmova u kojima se pripovedno težište pomera ka provinciji (kao što su, na primer, Moj jutarnji smeh ili Teret, da pomenemo samo neke od najsvežijih primera), Otac doprinosi tematskoj decentralizaciji srpske kinematografije, uz to, što je posebno bitno naglasiti, dajući glas onim najsiromašnijim i najobespravljenijim.

Otac je u produkcionom pogledu besprekoran. Golubović i producentkinja Jelena Mitrović (ispred Filmske kuće "Baš Čelik") okupili su tim vrsnih filmskih profesionalaca iz zemlje i okruženja, a ovaj projekat je tokom procesa prikupljanja sredstava za snimanje probudio zanimanje u regionu i šire, što je dovelo do toga da Otac bude koprodukcija čak šest zemalja (pored noseće Srbije, svoj produkcioni doprinos dale su Francuska, Nemačka, Hrvatska, Slovenija i Bosna i Hercegovina). Naravno, sve to uz podršku nezaobilaznog Filmskog centra Srbije i drugih evropskih partnera, uključujući najvažniji evropski fond za koprodukcije – Eurimaž.

Golubović se, po običaju, okružio proverenom ekipom. Posebnu pohvalu zaslužuje izvanredna fotografija njegovog stalnog saradnika Aleksandra Ilića. Film je sniman na super 16-milimetarskoj traci što ga u vizuelnom pogledu izdvaja od većine savremenih ostvarenja, a ova odluka daje Ocu strukturu, kontrast i dubinu koju poseduju naslovi iz vremena pre digitalne revolucije. Ta zrnasta slika film čini vanvremenskim – njegova radnja bi mogla da bude premeštena u prošlost ili budućnost a da ne izgubi na aktuelnosti, iako je nepobitno ukorenjena u današnjem trenutku. Srbija u Ocu je zemlja nepremostivih kontrasta. Ekstremno siromaštvo opustelih pasivnih krajeva (film je sniman na više lokacija u okolini Priboja, Zaječara, Knjaževca) u snažnoj je opreci sa užurbanošću i varljivim sjajem prestonice, dok je i jedno i drugo u opoziciji sa prizorima divlje prirode koji plene svojom nepatvorenom lepotom (obratite pažnju na scenu sa vukovima, višeznačna je).

Golubović je svoj film postavio tako da je sve u njemu podređeno glumačkim kreacijama, ili, tačnije, jednoj glumačkoj kreaciji. Goran Bogdan dominira svakim kadrom i svom Nikoli udahnjuje život sa takvom predanošću i posvećenošću da tu ne može biti greške. Bogdan već godinama gradi uspešnu karijeru i u regionu je jedan od najtraženijih i najcenjenijih glumaca svoje generacije. Iako je do sada već imao čitav niz velikih i primećenih uloga (uključujući i onu u trećoj sezoni cenjene američke serije Fargo), Bogdan je upravo u Ocu doživeo svoj dosadašnji glumački vrhunac, ostvarivši do sada najiznijansiraniju rolu. Njegov Nikola je čovek iz naroda, izmučen dugogodišnjom nemaštinom i stalnim ponižavanjima, ali istovremeno čvrsto rešen da svoj gest protesta istera do kraja, sve u želji da svojoj deci pokaže da se nije predao, da je spreman da se bori za njih. Nikola malo priča, ali reči u ovom slučaju nisu neophodne – njegov izraz lica i držanje tela dovoljni su da dočaraju snažna unutrašnja previranja. Ostali glumci imaju mnogo manje prostora (sve druge uloge svedene su na epizode, često i veoma kratke), što ne znači da neki od njih nisu uspeli da na najbolji način iskoriste ograničen vremenski okvir koji im je dat.

Nada Šargin je izvanredna kao Nikolina supruga Biljana, žena koju je beda gurnula u ludilo i (auto)destrukciju. Scena u kojoj ona odlučuje da se spali u znak protesta zbog nemogućnosti da prehrani vlastitu decu smeštena je na sam početak i veoma je ekstremna u postavci. U daljem toku Otac nijednom ne doseže nivo beznađa viđen u tim prvim minutima, ali to nije ni neophodno pošto je ton filma time već postavljen a gledalac ubeđen u ozbiljnost situacije. Milica Janevski je takođe veoma upečatljiva kao socijalna radnica čije je prisustvo isprva svedeno na statiranje i tek poneku repliku, da bi, kako film odmiče, izronila iz dubine kadra i svom bezimenom liku podarila višeslojnost i finesu. Ovo posebno upada u oči u jednoj od scena u poslednjoj trećini filma, kada se njen lik pojavljuje u istom kadru sa likom obesnog lokalnog moćnika Vasiljevića u tumačenju Borisa Isakovića. Iako je muškarac taj koji izgovara dugu i agresivnu tiradu, lice neme žene pored njega je to koje privlači pažnju gledaoca, a sve zahvaljujući sposobnosti mlade glumice da, slično Bogdanu, iskaže duševno stanje svog lika bez ijedne izgovorene reči. Takođe, treba napomenuti da je veliki srpski glumac Marko Nikolić upravo u Ocu ostvario svoju poslednju filmsku rolu. Ta Nikolićeva minijatura je dirljiva tačka njegove duge i uspešne karijere, a prilika da ga još jednom vidimo na velikom platnu u novoj ulozi – dragocena je.

Imajući u vidu suštinsku jednostavnost gotovo pa biblijske postavke o dobrom čoveku u zlom svetu, dvosatno trajanje filma do izvesne mere razvodnjava efekat kome se teži. Za nekih dvadesetak minuta kraća verzija bi poruku prenela na efektniji način, tim pre što neke od brojnih epizoda u filmu ne poseduju narativnu zaokruženost (obesni momci na benzinskoj pumpi) ili jednostavno nisu neophodni (poduži segment sa psom, na primer, odlično je snimljen, ali u zbiru ne donosi ništa što već ne znamo o našem junaku i svetu koji nastanjuje). Scenario koji potpisuju reditelj i Ognjen Sviličić je toliko sumoran, te ne bi škodilo da s vremena na vreme, kao u slučaju scene u kojoj se pojavljuje veoma raspoloženi Milan Marić, filmom proveje malo humora, pa makar i crnog. Ukrasa te vrste ima, ali ih je moglo biti i više.

Završnica donosi prizor u kome glavni junak nosi sto na leđima, čvrsto rešen da, bez obzira na prepreke i neizvesnost, ne odustane od pokušaja da spase svoj dom. Da li će u tome uspeti? Otac ne daje lake odgovore na teška pitanja. Ambivalentost završnice je jedan od razloga koji će gledaoce naterati da o viđenom razmišljaju i nakon što napuste bioskop. Tipični holivudski hepiend, ma koliko ga priželjkivali, jednostavno ne pripada ovoj priči. Život je složeniji od toga.

Otac je svakako jedan od filmova koji su obeležili 70. Berlinale i 48. FEST. Distribucija filma u srpskim bioskopima počinje 5. marta 2020. godine, tako da će svi oni koji su propustili da novu Golubovićevu režiju odgledaju na velikom platnu tokom FEST-a biti u prilici da to učine u nedeljama pred nama. A Otac svakako jeste jedan od onih filmova koje treba iskusiti u bioskopu. Imajući u vidu reakcije na prva dva festivala na kojima je prikazan, u pitanju je ostvarenje čije kvalitete festivalska publika ume da prepozna i vrednuje. Da li će film zabeležiti značajniji uspeh na blagajnama tokom redovnog prikazivanja, ostaje da se vidi, mada za tako nešto svakako postoji potencijal. Poruka koju šalje Otac prijemčiva je svima, samo joj treba pružiti priliku.

Đorđe Bajić