Godišnjica atentata na Zorana Đinđića:
Demokratija kao nezavršena priča

Kako je neslavno propao pokušaj da se od Srbije napravi država koja će biti zasnovana na vladavini zakona, a ne na vladavini jačeg, i šta ipak može da se nauči iz Đinđićeve zaostavštine

Da li vam se čini da je ovaj mart u Srbiji nekako zloslutno tih i da nema puno priča o užasima koji ovde obeleže početak skoro svakog proleća? Moglo bi da se kaže da to nije tačno i da, eto, i ovaj mart prolazi u histeriji, samo što je ona sada globalnog karaktera. Izazvana je naletom virusa kovid-19, ali, na neki način, nema onog posmrtnog tona izazvanog propašću 9. marta, smrću Slobodana Miloševića 11. marta, pogromom 17. marta, početkom bombardovanja 24. marta, demonstracijama protiv nacista 27. marta, i obeležavanjem atentata na Zorana Đinđića 12. marta.

Ove godine, na sedamnaestu godišnjicu od traumatičnog događaja u kome je ustreljen predsednik Vlade Srbije na ulazu u tu istu Vladu, u Nemanjinoj ulici u Beogradu, poneko će se još jednom zapitati šta znači taj čovek, šta je od njega ostalo, šta se od njega naučilo i da li se išta od onoga što je on predstavljao i radio vidi danas u Srbiji.

Nedeljnik "Vreme" je gotovo svake godine imao "pogled na Zorana", od teksta Dragoljuba Žarkovića iz marta 2004. godine "Drugo ubijanje Zorana Đinđića", pa do, opet, Žarkovićevog komentara iz marta 2019. godine, u kome piše o čerupanju Zorana Đinđića.

Između ta dva osvrta glavnog urednika "Vremena" smestila se ogromna priča o tome šta je Đinđićevo nasleđe, gde su i šta rade oni koji su bili uz njega i oni protiv njega, kako su se mediji odnosili prema njemu, kakav je on bio lično, šta je govorio, šta je radio, kako su ga videli ljudi poput Dragoljuba Mićunovića i Zorana Živkovića, te osvrti na njegovo digitalno i stvarno prisustvo u javnom prostoru Srbije.

Iako je u ovih sedamnaest godina bilo puno knjiga i zbornika, pored novinskih napisa, televizijskih priloga i dokumentarnih filmova, moglo bi se pomisliti da je Đinđić, iako se rano "istorizovao", kako kaže Željana Tunić, jedna od sagovornica "Vremena" pre nekoliko godina, nikada manje prisutan u srpskoj javnosti, a pogotovo van ovog specifičnog datuma koji je više tužno podsećanje na propuštene prilike nego trenutak suočavanja Srbije sa onim što zaista jeste.

NEDOVRŠENOST KAO AMBLEM

Iako je u periodu posle pada Miloševića u jesen 2000. godine govorio da je svoje političke ciljeve ispunio, i da je taj trenutak, koji će on poletno nazvati "ulaskom u slobodu i oslobađanjem od 500 godina ropstva pod Turcima" (u govoru pred petooktobarcima ispred Skupštine grada), Đinđić nije mogao da se tek tako zaustavi samo na onome za šta se borio prethodnih dvanaest godina.

Naprotiv, on je video period posle pada Miloševića kao nešto što je još važnije – to je bilo drugo poluvreme, ispit za sve u društvu, da li su ljudi i ono što je ostalo od institucija spremni da se u potpunosti reformišu.

Osnova za to trebalo je da bude promena: skok iz paradigme kratkog daha, trke na kratke staze, u doslednu i upornu borbu za potpuno novu Srbiju, Srbiju koja je deo Evropske unije i koja je trebalo da bude dovršena država, formirana, zaokružena i zasnovana na zakonu, a ne na slobodnoj proceni onih koji su najmoćniji.

Ovo je lako iščitati iz njegovih govora, nastupa, njegovih tekstova, lako je videti čoveka koji želi da brzo, koristeći veliku energiju promene vlasti i povratka života u Srbiju posle povratka Srbije u svet, iskoristi taj entuzijazam za koji je znao da može da bude pogubno kratak, da bi Srbija skočila na kolosek sa koga nema povratka.

Čini se da Đinđić, taj veliki borac protiv privremenosti, zagovornik strategija i dugoročnih planova i vizija, nije uspeo u svom glavnom naumu, da se "ukine nedovršenost" kao princip, koji je sam identifikovao u knjizi Jugoslavija kao nedovršena država. On se borio da se njegova država preokrene, potpuno svestan da većini nedostaje snage i upornosti, da je sklona lakom odustajanju i da je sklona da prezire one koji je "teraju na nešto". Kao što kaže sociološkinja Vesna Pešić u filmu Atentat – naša privatna stvar, koji je urađen u produkciji Peščanika 2011. godine, on nije bio ni prva ni druga Srbija, nije pripadao nikome i čini se, sa distance od sedamnaest godina, da to što nije bio deo nijedne "ekipe", nijedne "čaršije", to što nije bio ni levo ni desno, posle njegove smrti služi tome i da se zaboravi i da ga svi živi prisvajaju.

Đinđić, koji nije uspeo, koji je zaustavljen najbrutalnije, u isto vreme je i predmet svakovrsnog obožavanja i neverovatnog zaboravljanja, kao da ga u isto vreme ima svuda i kao da nije nikada ni postojao.

Ono što niko ne radi jeste dosledno sprovođenje vizije koju je on imao za Srbiju, a to su brze, sveobuhvatne reforme koje transformišu društvo i uvode ga u najkraćem roku u Evropsku uniju.

Na unutrašnjem planu njemu i njegovoj vladi lomili su kolena svi koji su mogli: jedni iz mržnje i interesa, drugi da bi se pokazali kao objektivni. Đinđić je bio, za dve godine u kabinetu, najusamljeniji političar u istoriji Srbije, ali to njega nije sprečavalo da "gura stvari" i da, uprkos svemu, zadrži pozitivan pristup i pogled na stvarnost.

Ta njegova pozitivnost, taj "plus" pristup, neverovatna volja za učenjem i napredovanjem, možda je najbolje i najpotcenjenije što je od njega ostalo i što danas, dalekih sedamnaest godina kasnije, mogu da koriste oni koji mogu sebi da priušte takav pogled na svet. U svemu drugom, izgleda, stvar je propala.

ĐINĐIĆEVO NASLEĐE U NOVOJ DEKADI

Srbija nije demokratija, Srbija je polovično slobodna, Srbija je država koja se ne reformiše, ne zna kolika je, ne zna gde ide, ali njeni najbolji sinovi znaju gde će; Srbija nije privlačna, Srbija je zagađena, pretvorena je u poligon na kome se vežbaju najgori. Da Đinđić danas oživi, njega bi na B92 intervjuisao Vladimir Đukanović Đuka, opet ne bi dobio ni minut na RTS-u, pitanje je ko bi s njim bio u raspaloj Demokratskoj stranci.

Đinđića su u ovih sedamnaest godina voleli da predstavljaju kao pragmatičnog demokratu, izređali su se i Kurta i Murta da svedoče o njemu i daju ocene, smejali su se levi zašto ga prisvajaju desni, desni su se borili da njegovo nasleđe bude nacionalističko ("Pogledaj njegov poslednji intervju u Republici Srpskoj", govori svaki pošteni desničar).

Jedino se njegova stranka njime nije bavila, neki uživajući u činjenici da je posle njega usledio meteorski uspon sa Borisom Tadićem, nakon čega se partija stropoštala i izvesno je da dugo neće predstavljati ništa važno u političkom životu Srbije.

Đinđićem se nisu previše bavili ni srpski istoričari ni novinari. Osim knjige Miloša Vasića i par priloga Latinke Perović, Đinđić se prećutkuje i kao političar i kao teoretičar. Pokušaj izdavanja njegovih sabranih ili izabranih dela ostao je daleko od glavnog medijskog toka, a ne može se reći da su se njegovim političkim delovanjem ozbiljno bavili brojni, u javnosti prisutni istoričari i teoretičari politike.

Napravljene su dve predstave, Olivera Frljića i Zlatka Pakovića, napisan je jedan roman o njegovoj pogibiji, Pad Kolumbije Saše Ilića, i to je manje-više to. Nema filmova, serija, nema knjiga koje bi osvetlile njegov život sa neke nove strane. Za sve to vreme, Treći metak, knjiga Nikole Vrzića, preštampavana je više puta, i danas se prodaje na trafikama i većini stanovništva predstavlja "istinu o Đinđiću" i atentatu na njega.

Javnost se zabavila anegdotama iz njegovog života, pa ostaje upamćeno da je "preskakao stepenice" i da se kod "Habermasa popeo kroz prozor", kao i da je, prema svedočenju Dragoljuba Mićunovića, hvalio preduzetništvo Vanje Bokana (kasnije ubijenog kriminalca).

"Druga Srbija" se trudila da na Vojislava Koštunicu svali "političku pozadinu" atentata, ali se čini da je to danas irelevantna priča. U krajnjem ishodu, Đinđićeva pogibija nije donela pobedu Koštunici, nego Aleksandru Vučiću kao pravom reprezentu "stare, prave" Srbije.

PREKINUTA VIZIJA

Kada se ove jeseni bude pričalo o dvadeset godina od Petog oktobra, lako će moći da se pokaže da je taj trenutak, u kome je Đinđić imao možda najvažniju ulogu, potpuno izbrisan iz sećanja ljudi i da je sveden na mali i manje važan događaj, jer nije doveo do onoga što je bila Đinđićeva vizija.

On je znao da se nezavršenost mora prevazići, da mora da se uvede nova paradigma, sistem koji je celovit i potpun, ali se danas čini da, osim vlasti jednog čoveka, to ne postoji ni na jednom nivou. Pritom, Vučić se trudio da ismeje Đinđićevu viziju pravljenjem spomenika u centru Beograda koji nikako da bude postavljan i "otvoren". Kao i sve u ovom sistemu, ništa se ne završava na vreme, pa i taj memorijal, koji je trebalo da bude postavljen pre dve godine, neće skoro, što je samo po sebi u saglasnosti sa onom nedovršenošću koju je Đinđić toliko želeo da pobedi.

Ona vrata o kojima je Đinđić govorio da su se otvorila 2000. godine za Srbiju, a koja je Srbija 2003. godine sama zalupila, ostaju i dalje zatvorena, i ova država zapravo nigde ne ide, nigde ne namerava da prođe. On je predvideo tu mogućnost i borio se protiv toga više nego što su ljudi hteli da prihvate. Zato je danas Đinđić, više nego ranije, podsećanje na propuštenu priliku, na jedinstvenu šansu koja nije iskorišćena. "I to je cena koju moramo da platimo", kako je on već govorio.

Slobodan Georgijev