Rokenrol fenomeni – »izgubljeni« albumi Nila Janga – Homegrown i Hitchhiker (1):
Sedeljka za brodolomca

Kad jedan od najznačajnijih autora rok muzike izvuče iz fioke nešto što je snimio pre 45 godina i ostavio neobjavljeno, ipak se ne očekuje da to "izgubljeno" delo završi na vrhovima svetskih top lista. Ipak, upravo to se desilo sa albumom Homegrown, otvarajući mnoga pitanja o sadašnjoj muzičkoj sceni

Više ne postoji stara i nova muzika.

Zahvaljujući digitalizaciji, sva muzika se dešava sada.

Gde ćete bolji dokaz za ovu tvrdnju od činjenice da je najnoviji album Nila Janga Homegrown završio na mestu broj 2 britanske liste albuma mada je snimljen pre tačno 45 godina i nikad ranije nije bio objavljen, dok je iste nedelje broj 1 bio Bob Dilan, sa najnovijom pločom Rough and Rowdy Ways. Po imenima posmatrano – kao da smo se vratili pola veka unazad, da završimo neke poslove koje tada nismo.

Nešto se desilo u međuvremenu i nekako se od početka godine rokenrol stalno pojavljuje kao referenca koja je opet važna – nove albume su sa zavidnim uspehom objavili Pearl Jam, Pol Veler, The Strokes, Tame Impala, The 1975, Mark Lanegan, najavljeni su The Killers, Džarvis Koker, The Pretenders. Na stranu što su se svi pomenuti većinom okrenuli rok muzici u savremenoj elektronskoj produkciji – to su dobar stari rokerski stav i dubina poruke, što ih ponovo vidimo na top listama.

Sa druge strane, zamislite da su The Rolling Stones rešili da sakriju Let It Bleed, Bob Dilan John Wesley Harding, Led Zeppelin svoj drugi album, Pink Floyd Meddle i da ga tek sad objave? Ili, pokušajte da zamislite da su neki slavni režiseri sakrili svoje važne filmove i sad ih tek pustili u javnost? Nil Jang nije daleko od ovakvih istorijskih dometa sa upravo objavljenim Homegrown (Reprise, 2020), i nešto ranije otkrivenim Hitchhiker (2017), a pouzdano se zna da ima još po neki neobjavljen album na polici kod kuće.

Ni u najdivljijim snovima teoretičara pop kulture nije bilo moguće izmisliti doba u kome će nešto zabeleženo 1975. biti popularna ploča u današnjici. Tim pre što se radi o projektu koji je samo za fanove Nila Janga bio predmet kulta, kao veliki "izgubljeni albumi" o kojima se samo pričalo da postoje. O svemu tome šira javnost nije ništa znala, niti joj je sve do sad to bilo važno. Šta je to što je toliko aktuelno na njima?

IZGUBLJENI ALBUMI PONOVO JAŠU

Mnogo toga već je rečeno na temu kako je karijera Nila Janga verovatno mogla ići drugim, bezbolnijim putem, samo da je posle hit ploče Harvest (1972) snimio još jednu takvu. Njegovi razlozi ostali su nejasni, sve do sad. Na osnovu slušanja Homegrown, možemo sa sigurnošću reći da je to istina – ovde možda nedostaje hit razmera Heart of Gold, čija je univerzalna prepoznatljivost učinila njegovo ime svetski slavnim, ali sve drugo je tu, plus nova zrelost čoveka koji je doživeo ozbiljan slom u svojoj kući, razilazeći se sa ženom sa kojom je živeo i dobio prvog sina. Zato neobavezna atmosfera opuštenog sviranja na farmi, koja je krasila Harvest, primenjena ovde – zvuči kao žurka za nekog kome su upravo potonuli svi brodovi.

Legenda kaže da je Jang zaista 1975. napravio kućnu sedeljku na kojoj je odabranim zvanicama pustio Homegrown kad ga je završio, ali je traka nastavila da teče, otkrivajući kako se iza nalazi snimljen čitav mračni svet ploče Tonight’s the Night, urađene 1973. Navodno je Jang tu, na licu mesta, sedeći sa društvom u ovom neformalnom "pičovanju", rešio da objavi ovaj drugi, kao potresno svedočanstvo o slomu svih iluzija hippie generacije. I hvala mu na tome jer takvo delo niko nije ostavio za sobom – nažalost, to je značilo da je potpuno završeni, milozvučni Homegrown, ostao neobjavljen sve do sad. Prava pozicija ove ploče zato je negde između blagog komercijalizma Harvest i bolne jeze Tonight’s the Night.

Sad je savršeno jasno da bi, ovakav kakav je, album Homegrown podigao tržišni profil solo umetnika pod imenom Nil Jang više nego što ga je on u stvarnosti imao tokom 1970-ih. Jasno se sećam kako je za njega uvek bilo mnogo respekta, ali je spadao u kategoriju ludih kantautora, koji su pričali ono što su hteli kad su hteli, dok je prava popularnost bila rezervisana za supergrupu Crosby, Stills, Nash and Young. I sam sam pripadao zaista malom slušalačkom gangu koji je iskreno voleo i studirao sve što je Jang uradio sredinom 1970-ih. Za nas, pre punka, Nil je bio kao stariji drug, koji je već prošao stvari koje bismo i mi voleli da prođemo. Ali, to je bio drugi Beograd, uglavnom radostan i gladan svega što nam je unosilo nešto drugačije u živote: nama je, još u gimnaziji, odmah bilo jasno kako Jang zapravo hoće da se odvoji od imidža javne ličnosti koji su mu prišivali – usamljenog trubadura sa gitarom na ramenu. Još sa remek-delom Everybody Knows This Is Nowhere (1969) bilo je jasno da on sebe vidi kao značajnu rokenrol figuru. Zato je njegov izbor Tonight’s the Night bio jasan – još jedan razvodnjeni album nije bio ono što je sam očekivao, na svojim unutrašnjim putevima.

Ploče iz perioda kad je, sluđen enormnim uspehom Harvest, bazao po obodima poslovne logike, zapravo su fantastične rokerske studije ličnog i društvenog moralnog posrnuća: On the Beach (1974), najmelanoholičniji je mogući izveštaj iz sredine 1970-ih, prava definicija onog što sam u jednom tekstu nazvao post hippie spleenom; Tonight’s the Night (izdat tek 1975) još je dublje zaranjanje u bol gubitka orijentacije, što je najbolji umetnički iskaz o tome kuda se cela generacija zaputila posle "zlatnih godina", čiji je vrhunac bio Vudstok – nikuda… a neki su na tom putu i stradali, o čemu je Jang prvi prozborio; Zuma (isto 1975), ta divna glasna ploča sa Crazy Horse, vodi nas ka mogućem spasenju, ali i ona je proizvod slomljene ličnosti, koja se bori da nađe put posle nestanka svih ideala, i u tom priželjkivanju svetlosti posle mraka krije se sva njena lepota. Ovaj produženi "lost weekend" Nila Janga nalik je na izgubljene godine Boba Dilana, i predstavlja ključ za njegovo razumevanje.

Usred ovog perioda preispitivanja nastao je decenijama zaboravljeni, ljudski lepi Homegrown – Jang je povodom njega rekao nedavno da je to "izgubljena karika između Harvest, Comes a Time, Old Ways i Harvest Moon", povezujući sve svoje "meke" ploče u jedan niz, koji obuhvata decenije. Dodajmo – i uz malo slatkog, ranog After the Gold Rush, što je pravo ishodište svih akustičnih albuma Nila Janga, isto koliko je genijalni Everybody Knows This Is Nowhere ishodište svih njegovih rokerskih albuma. Ali on je i više od toga: Homegrown savršeno ilustruje u čemu je veličina Nila Janga kao beskompromisnog autora koji je uvek, bez suzdržavanja, govorio o tome šta se stvarno dešavalo sa ljudima.

HOMEGROWN: SA SRCEM PRIŠIVENIM NA KOŠULJU

Posle preslušavanja, mišljenja sam da postoje dva razloga zbog kojih je Homegrown ostavljen na policu. Prvi je bio vremenska bliskost cele afere sa tada već bivšom partnerkom Keri Snodgres, kroz šta se Jangu očigledno nije prolazilo još jednom, ne tako brzo. Kasnije nije bilo prilike, niti vremena – Keri Snodgres je, pritom, preminula 2004. godine. Verovatno nikad nećemo saznati da li je ikad čula ove pesme posvećene sebi, što celoj priči daje retko tužan prizvuk. Drugi razlog skoro je sigurno bio u tome što Jang nije ni hteo niti mogao da u sebi nađe opravdanje da se pretvori u komercijalnu country-rock zvezdu, koliko god njegov izdavač to priželjkivao. Ostavio je Eagles-ima i Fleetwood Mac tu oblast koju je sam otkrio, novonastajući soft rock ili AOR ("adult oriented rock"), pravljen da bi se što više primeraka prodalo.

Direktan povod za snimanje Homegrown bio je činjenica da je Jang upravo izašao iz veze sa Keri Snodgres, junakinjom tadašnjeg proto-feminističkog hit filma Dnevnik besne domaćice (1970), koji je na veliko platno doneo drugačiji koncept ženskog lika, aktivnog u izboru svoje sudbine. Zaljubivši se u Keri dok ju je gledao u bioskopu i čitao o njoj u magazinima, Nil je ostvario svoju filmsku priču živeći sa njom sledećih par godina – ispostavilo se upravo onih u kojima je postao rok zvezda. Njihovom sinu je, nažalost, ubrzo ustanovljena cerebralna paraliza, što je unelo dodatnu napetost u odnos… Još manje je pomoglo to što su oboje imali kratke avanture sa drugim osobama. Ljubav se početkom 1975. završila Nilovim pakovanjem kofera, što on nikad nije komentarisao – ako izuzmemo činjenicu da je svojoj partnerki posvetio ceo album – a Keri je kasnije rekla "da ne zna zašto je otišao jer se nikad nisu svađali", takođe zaključivši kako je jednostavno "za njega došlo vreme da ide dalje". No, to nije bio pravi kraj jer se Snodgresova potom žalila da su, posle inicijalnog perioda brige za nju i sina, oni ipak bili zanemareni od kad se Jang 1977. venčao sa novom osobom u svom životu, Pegi Morton. Dobro je dokumentovano kako jedno vreme nije imala dovoljno prihoda, pošto je ostala bez angažmana na filmu nakon petogodišnje pauze posvećene drugačijem životu uz sina i u svetu rokenrola – i mada su se stvari tokom 1980-ih ipak sredile između njih dvoje u materijalnom smislu, Keri je uvek tvrdila da je manje-više sama odgajala dete dok nije malo odraslo, što je celoj storiji naknadno dalo loš prizvuk. Ali, svašta se može desiti među ljudima, baš kad misle da su u čvrstoj zajednici, a Nil i Keri svakako nisu prvi sa kojima se zajednički život poigrao.

Nastao u trenucima raskida, Homegrown je po svojoj početnoj umetničkoj ideji trebalo da bude Jangova verzija Dilanovog Blood on the Tracks – ploča o raspadu dugogodišnje veze i posledicama. I ona to jeste. Na dirljivo intiman način, koji nam daje uvid u nečiju povređenost iznutra, vodeći nas kroz priču bez suvišne ogorčenosti, do mesta gde samo rezigniranost preovladava. Pesme su velikodušne, zapravo neka vrsta izvinjenja svojoj ljubavi, koju je izneverio više puta nego što bi se to moglo prepričati. Ceo album je upravo nešto što je kao pogled na svet nedostajalo rok kulturi i dotad nije postojalo u njenom nasleđu – vrhunska melodrama, ploča na kojoj se dvoje ljudi rastaju jer moraju, mada to ne žele, pošto se na neki način i dalje vole, ali više ne mogu zajedno. Utišavanje sebe u neumirenoj samoći.

Gorko-slatka Separate Ways koja otvara ploču, najviše i liči na umiljavajući country zvuk sa Harvesta što je učinio Nila Janga slavnim svuda gde je bilo gramofona. Prve reči su "ne želim da se izvinjavam…", a onda nastavlja da radi baš to, postavljajući pozornicu za ostatak priče, uveravajući nas da je još jedan lom srca baš ono što je svetu potrebno u ovom trenutku. Try je nastavak u istom opraštajuće-od-nekoga nežnom tonu i country-waltz ritmu, tokom koje Nil priznaje sve svoje mane ("But shit, Mary, I can’t dance"), u čemu ga prate glas Emili Haris, te bubanj Levona Helma iz The Band. I tokom eterične klavirske minijature Mexico, raskid se uzima kao početna tačka za putovanje do peščanih plaža ove zemlje, da bi se zaboravilo ono što se desilo. Sve što je naučeno sadržano je u Love Is a Rose, koja nudi konačnu poruku da ljubav treba pustiti da raste i ide svojim tokom, i nikad ne ići protiv nje, makar vas povremeno njeno trnje ubolo.

Mala pauza nastaje tokom raskalašnog country-rocka Homegrown – naslov se može prevesti kao "domaćica", sa jasnom aluzijom na kod kuće proizvedenu marihuanu, što ovde služi kao predah od patnji. Florida je spoken word koji se usput otkačio, jer prisustvujemo razgovoru Nila i gitariste Bena Kita, dok jedan od njih proizvodi neobičan pozadinski zvuk – naš heroj se seća posete velikom gradu u toj državi, tokom koje je Jang kao mali prisustvovao vazdušnoj nesreći kad se jedrilica zabila u zgradu. Neobično svedočanstvo ili potpuno izmišljena saga, koja služi samo da bi doživeli paranoičnu atmosferu u kojoj se Jangov život u to doba odvijao.

Sledeća pesma sa geografskom odrednicom, Kansas , počinje kao tiha oda buđenju pored ljubavnice, ali do druge strofe Nil priznaje da ne zna ni kako se ona zove, mada joj najnežnije saopštava "drži se, bejbi, uopšte nije važno da li si ti ona prava". Bez obećanja, ali šapatom se obraćajući, ovde ga zatičemo u sred probuđene senzualnosti kojoj je teško odoleti. Ipak, nemoguće je odbraniti se od utiska da susret u krevetu sa drugom ženom, posle svega, samo podiže dalje lestvicu izgubljenosti i utučenosti.

Druga strana ploče počinje razbarušenim momačkim blues jamom We Don’t Smoke It No More, koji produbljuje paralelni hedonistički tok. Očigledno je na koji su način dečaci prekraćivali duge sate, ispunjavajući ga raznim gorivima da brže prođe vreme. Čist klasik i pravi biser je White Line, duo sa Robijem Robertsonom iz The Band: na jednoj od centralnih pesama albuma, Jang prati put i njegovu belu liniju po sredini, prebirajući po svojim mislima u kojima zatiče sve same protivrečne ideje – da ga draga sigurno još uvek čeka na kraju vožnje, ali istovremeno svestan kako joj je dopustio da mu isklizne. I samo dolazak jutra može promeniti sve.

Jedina prava rok pesma – Vacancy, oduševljava funky gitarama i zaraznim refrenom koji priziva konfrontaciju sa neimenovanom osobom praznog pogleda: "Ko si ti, kuda ideš, kako se zoveš, zašto se ne pojavljuješ? / Da li si moj prijatelj, ili si moj neprijatelj, možemo li da se pravimo da živimo u harmoniji?" Kao opis otrovne tenzije između dvoje, ovo je vrsta oproštajne poruke koju Snodgres svakako nije očekivala, veran trag praznine koja je ostala između njih. Zato je još veće iznenađenje kad posle ovog marširanja dođe apsolutno prekrasna Little Wing, u kojoj se žena poredi sa pticom što dolazi i odlazi svake godine, i autor se moli da ne ode kad se leto pretvori u jesen. Na momente Jang ječi za njom kroz usnu harmoniku kao nikad u karijeri, ne ostavljajući mesta nikakvoj sumnji s kim bi, posle svega, želeo opet da bude.

Za kraj, raspevani country-rock Star of Bethlehem, konačan je trijumf, u čije stihove staje cela programska ideja ovog albuma: "Svi tvoji snovi i sve tvoje ljubavi neće te zaštititi, oni samo prolaze kroz tebe, na kraju / Ostaviće te bez svega što mogu da ti uzmu, i onda sačekati da im se sam vratiš", a onda će zagonetno zaključiti u jedinom komentaru u karijeri ikad, koji bar malčice nagoveštava religioznost kao mogućnost razrešenja: "Na kraju hodnika i dalje sija svetlo lampe / Možda Vitlejemska zvezda uopšte nije bila zvezda".

Čitavih sedam pesama odavde nikad ranije nije ugledalo svetlo dana, a većinom su sjajni dodaci Jangovom kanonu – on je ovde u svom najdirljivijem stanju, onom istom kojim nas je toliko puta kupio – samo pojačanom. Album je topao na način koji je malo ko uspevao da dosegne, ali i neobično ličan, jasno otkrivajući dileme koje su morile Janga u to doba, kao i ceo naraštaj: ima li sve ovo smisla, kao da govori svaka, sada nevidljiva rilna.

Dragan Ambrozić