Protesti 2020.:
Gušenje Srbije

Ovi protesti su ponovo pokrenuli spekulacije o državnim huliganima koji su napravili nerede i sukobili se s policijom. Nije li pokojni Miodrag Miki Rakić, nekadašnji šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, jednom napisao da je Vučić "politički autoritet" za milion aktivista spremnih "da se odazovu na poziv za bilo kakav skup: navijači, desničari, protivnici evropskih integracija"

Ovakve proteste Srbija dosad nije videla. Bilo je i masovnijih i organizovanijih, protesti su imali spisak zahteva, opoziciju, maskote, govornike, program, obezbeđenje. Na nekima se i ginulo.

Protesti od prošle nedelje, čiji se repovi vuku i početkom nove sedmice, nisu posebno masovni, potpuno su neorganizovani, razuđeni, ideološki mešoviti, bez definisanih zahteva, bez opozicije u bilo kakvoj funkciji i bilo čije odgovornosti. Tačno takvi, iskipeli su kao mleko, po Marfijevom zakonu, u onoj stotinki kad skreneš pogled i prestaneš da duvaš u šerpu. A građani koji su učestvovali na ovim protestima, levičari, desničari, ubačeni, spontani, huligani, policajci u civilu, konji, psi, ovi za posebne akcije, specijalci, žandarmi i opozicija koja se pojavila u svojstvu građanina, dakle, svi zajedno uspeli su dosad nezamislivo: da internacionalizuju nasilje koje u Srbiji sprovodi Aleksandar Vučić. Tih hiljadu, dve, pet, deset ili nebitno koliko hiljada neistomišljenika koji su se okupljali po gradovima Srbije – uperili su reflektore na nasilje koje sprovodi ovaj režim i sliku stravičnog, brutalnog prebijanja ljudi poslali u svet. I to je najveći kapital ovih protesta.

NAJVIŠI RAST U PRVOM KVARTALU

I Aleksandar Vučić se slaže s tim: "Danas u Evropi i svetu kada se spomene Srbija, svi pričaju o nemirima i neredima, ne o najvišem rastu u prvom kvartalu, već o besmislenim neredima." "O najvišem rastu u prvom kvartalu" možda nekim drugim, manje frustrirajućim povodom, ali čovek je rekao nešto mnogo važnije. Da je država danas slabija, ne on, nego država. Da neko ne pomisli da je on – država.

Bogme, i on je slabiji. Otkako je onaj snimak šutiranja mladića na Terazijama video ceo svet. Nekoliko desetina žandarma na Terazijama šutira i palicama udara mladića koji sklupčan leži na kolovozu. Posle ga podignu i prebace na trotoar nekoliko metara dalje. Drugog su bacili na patos, kolenom ga je jedan službenik u civilu davio kao onaj policajac Džordža Flojda u Mineapolisu kad su Amerikanci zapalili pola Amerike. U Srbiji nije bilo takve reakcije na politički rasizam ovog režima, sem što se poneko setio pa razdelio po mreži fotografije i video-snimke prebijanja, maltretiranja, davljenja demonstranata s porukom: "Serbian lives matter." U Novom Sadu policajac je krvnički išutirao dečaka s autizmom koji je na biciklu prolazio kroz centar Novog Sada gde je bio protest i sukob s policijom. Svakog dana se po društvenim mrežama dele novi snimci brutalnosti i krvavih obračuna policije s demonstrantima i slučajnim prolaznicima u vreme nereda protekle nedelje. Uhapšeni su Igor Šljapić, Vladimir Mentus, Mario Marković, aktivisti Združene akcije Krov nad glavom, uhapšeno je više od 150 ljudi u protestima, neki od njih su osuđeni, po "skraćenom postupku", na mesec, dva ili tri zatvora. I to bez prava na odbranu, bez advokata, a jedini svedoci u postupcima bili su pripadnici policije. U ponedeljak 13. jula, građani su protestovali ispred Centralnog zatvora i zahtevali da politički pritvorenici budu pušteni; u utorak, protestovali su advokati tražeći da se "sudi u ime naroda, a ne vlasti" i da se ponište izbori od 21. juna za koje kažu da su falsifikovani. U utorak popodne desetak studenata pušteno je iz CZ-a iako je samo par sati ranije ministar policije Nebojša Stefanović saopštio da oslobađanje utamničenih ne dolazi u obzir jer bi to bilo suprotno vladavini prava.

DRŽAVNI HULIGANI

U Srbiji, rečju, takva represija nije zapamćena, ili makar nije bilo toliko kamera da bude snimljena, tumače oni koji pamte policijsko nasilje u službi Slobodana Miloševića. I po tome su ovi protesti jedinstveni. Nametnuli su opoziciji jako važan zadatak. Bude li imala ideju da jednom organizuje masovne proteste, da poziva ljude na njih, jer upućivanje poziva ljudima je i preuzimanje odgovornosti za polupane glave, nek ne ulazi u posao bez 150.000 ljudi na ulicama, kao i bez ozbiljne organizacije i obezbeđenja protesta, jer je samo ono što se zove kritična masa – odbrana od huligana i policajaca u civilu, žandarma, SAJ-a, OPA, pendreka, suzavca, vodenih topova i svega onoga što bi režim mogao da izvede na ulice. Ovi protesti su, zahvaljujući novinarskim snimcima nabildovanih muškaraca s kačketima i kapuljačama i tekstu koji je objavio bivši policajac Vladimir Savić na svom Fejsbuk nalogu, ponovo pokrenuli spekulacije o državnim huliganima, tzv. parapolicijskim snagama ili posebnim jedinicama koje se koriste da naprave incidente, da bi pritom građani i regularna policija bili žrtvovani: "Policija sinoć nije želela sukobe, to je evidentno, mene zanima samo ko su likovi na stepenicama koji su svesno izazvali incident. Građani nisu želeli incident, policija nije želela incident. Ta grupa na stepeništu je napala Vuka Jeremića, videli ste da ima pauza između sukoba i onda odjednom sve prelazi u opšti haos", reči su Savića.

Uostalom, nekako uvek valja iznova podsetiti na autorski tekst u "Politici" preminulog Miodraga Mikija Rakića, nekadašnjeg šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, kojeg je na ovom mestu nasledio upravo Aleksandar Vučić. U tom tekstu od 16. januara 2014. Rakić Vučića opisuje kao "politički autoritet", za milion aktivista "raznih političkih i nepolitičkih organizacija". Tih milion aktivista, piše Rakić, spremni su "da se odazovu na poziv za bilo kakav skup: navijači, desničari, protivnici evropskih integracija. Politički dogovor sa Vučićem je politički dogovor sa njima", napisao je tada Rakić objašnjavajući zašto Demokratska stranka treba da podrži Vučića. Ukratko, A. Vučić je u stanju da pacifikuje i navijače i kriminalce i ekstremnu desnicu, da umiri radnike. Ali i sve njih da pokrene, ako u nekom trenutku mora.

Elem, sad i nije važno da li su desničari okupljeni oko Srđana Noga i ta neka grupa oko raščinjenog popa Antonija "preuzeli proteste" od tzv. levičarske, građanske grupacije koja se povukla zbog kosovskih i nacionalističkih pesama i parola, opravdanog straha od zaraze ili batina, svejedno. Ili je proteste preuzeo Vučić lično? Dešava se. Kad nema ko da vodi proteste, kad je sve tako spontano, a opozicija bes građana ne ume da preusmeri u političke zahteve, uvek se nađe neko da preusmeri i bes i masu u zahteve koji njemu odgovaraju. A predsednik Srbije i šef naprednjaka koji je ponovo počeo da maše odlaskom s funkcije u stranci, poznat je po tome što svaku situaciju, bila ona afera, poplava ili pandemija virusa korona, pa, što da ne i protest protiv sebe samog, okrene u svoju korist.

To je, naime, samo pokušao da učini, ali su se ovi protesti naočigled celog sveta okrenuli u nešto sasvim drugo: režim je pokazao zapanjujuću slabost i parališući strah izvođenjem tolike policijske sile na demonstrante i zapravo nekoliko desetina izgrednika. I još važnije – za samo nedelju dana predsednik Srbije je dva puta povukao svoje odluke, što je skoro pa istorijski važan podatak u njegovoj vladavini koja je ušla u devetu godinu. Prva odluka od koje je odustao bilo je zatvaranje studentskih domova i slanje studenata kućama zbog suzbijanja virusa korona – ustuknuvši pred studentima na ulicama. Drugi put je, opet posle burnih demonstracija u Beogradu, najavljeno uvođenje trodnevne zabrane kretanja za vikend prepustio Kriznom štabu i Ani Brnabić, koje je delegirao da odustanu od policijskog časa umesto njega.

SKUPŠTINSKA HRONIKA: Nasilje, povređeni i uhapšeni

"KOSOVO JE SRBIJA"

Dan posle tog prvog protesta, u sredu 8. jula, Vučić je "skicirao" svoju verziju događaja prethodne noći i svih sledećih, brifujući u direktnom TV prenosu i svoju policiju i svoje medije, ujedno dajući i saopštenje za domaću i stranu javnost. Prema tom Vučićevom crtežu, u sve su umešane i strane službe, dakle, nema tu nikakvog bunta zbog policijskog časa i korone, reč je o organizovanoj akciji slabljenja pozicije Srbije pred pregovore u Briselu, ljotićevci koji veruju da je zemlja ravna ploča ušli su u Skupštinu, skandirali o izdaji Kosova, to su oni što se plaše 5G mreže, vakcina i migranata. Demonstranti koji su u najvećem broju dolazili da iskažu svoj bunt protiv rukovođenja epidemijom kao polugom za jačanje vlasti, dali su mu za pravo, krenulo je osipanje iz večeri u veče, ostavljen je prostor za popunjavanje religijskim simbolima, kosovskim pesmama i parolama "Kosovo je Srbija", "Izdaja" i sl.

Ali, i pored sve više desničarskih simbola, čini se da je protest u doba korone obeležila emotivna izjava demonstranta koju je zabeležila TV N1 prve večeri protesta: "Ćale, ovo je za tebe, koji si umro u Zemunskoj bolnici jer nije bilo respiratora za tebe. Ćale, mnogo te volim, Ljubiša Đuriću, volim te." U svom obraćanju javnosti posle tog prvog protesta u Beogradu, Vučić je izjavio kako je Petar Đurić lagao, iako je objavljen lekarski izveštaj u kojem stoji da je slikar Ljubiša Đurić preminuo čekajući slobodan respirator. Režimski tabloidi su, razume se, na vreme upregnuti da podrže Vučićevu verziju slučaja, "otkrivajući" navodnu mafijašku prošlost i nasilničko ponašanje Petra Đurića.

Umesto u sredu uveče, predsednik Srbije je u Pariz odleteo u četvrtak ujutru i iz aviona snimio video-poruku građanima, ali i zapadnim prijateljima, u kojoj je želeo da sve zajedno uveri kako su protesti u gradovima Srbije ultradesničarski, da ih predvode huligani i kriminalci s kojima će se država obračunati i da će "Srbija pobediti", kao i da ide u Pariz da se bori za "našu Srbiju".

Vučiću, sumnje nema, odgovara da proteste usred pandemije u Srbiji njegovi zapadni prijatelji razumeju kao desničarske, nacionalističke i, na kraju krajeva, opasne po stabilnost i Srbije i regiona ukoliko se bude požurilo s potpisivanjem pravno-obavezujućeg sporazuma koji bi podrazumevao normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Pritom, Priština ne odstupa od sporazuma čiji bi krajnji cilj bio međusobno priznanje Srbije i Kosova. Izgleda, međutim, da Vučiću njegova dvotrećinska većina u parlamentu, kao i odlično opremljene i obučene policijske snage, u čije brutalne akcije je ceo svet mogao da se uveri na demonstracijama – ovog puta neće dati za pravo. Odgovornost predsednika Vučića, za koju sam kaže da je njegovo srednje ime, leži u moći koju je sebi obezbedio.

Reklo bi se da presing koji su inicirali nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron daje jasnu poruku da, što se Brisela tiče, zvanični predstavnici Prištine i Beograda imaju dovoljan kapacitet da na platformi Briselskog sporazuma uđu u završnicu – pravno-obavezujući sporazum o Kosovu i najvažnije – njegovu primenu. Da li će Vučić imati dovoljan kapacitet i za nastavak pristupnih pregovora sa EU, drugo je pitanje. Dojče vele, recimo, piše da "Srbija nije demokratija, i dok to ne postane, ne treba da bude smatrana potencijalnom članicom EU", kao i da pregovore o njenom članstvu treba suspendovati sve dok je na vlasti Aleksandar Vučić.

"Predsedniku Srbije draže je da veruje da iza masovnih demonstracija stoje strane sile, nego da prizna da su one izraz nezadovoljstva njegovom vlašću", piše u komentaru Dojče velea (prenosi Nova.rs).

Svaki dogovor s Prištinom, međutim, Vučić bi, u trenutku kad kontroliše sve u Srbiji, od medija do policije, mogao da predstavi kao pobedu i pokuša da okrene u svoju korist, baš kao što ne sumnja "u najviši rast u prvom kvartalu", ili da smo "pobedili jednom koronu" i "pobedićemo je opet". U trenutku najveće zdravstvene krize u svetu za poslednjih 100 godina i ekonomske krize kao posledice pandemije, predsednik Srbije ima preveliku odgovornost, posebno zbog dvotrećinske većine dobijene na izborima i skoro pa jednopartijskog sistema u koji je uvukao Srbiju, ali i nepoverenja građana prema njegovoj autoritarnoj vladavini koje je kulminiralo korona-protestima po gradovima Srbije.

Pred njim su dva puta: dogovor s Kosovom u kojem bi mu, sva je prilika, pomogli njegovi zapadni prijatelji ili da pusti duha iz boce: desničare i ekstremiste, što bi mogla da bude ozbiljna pretnja za čitav Balkan.

Zora Drčelić