Nuspojave Opsada i granatiranje Sarajevske Ako se promeni jedno jedino ime, možete smatrati da su promenjena sva. Kao što su i promenjena još kada ste otćutali Zagrebačku, Travničku, Ohridsku, Zadarsku... I vi drugi takođe, u gradovima iz prethodne rečenice, a i svim drugim!

piše: Teofil Pančić

Kad su odvodili (ulicu) Otona Župančiča nisam se pobunio jer ne znam ko je, dođavola, bio taj Oton Župančič, kad su odvodili Ohridsku nisam se bunio jer nisam ni letovao ni išao na ekskurziju u Ohrid... I tako je to išlo sve dok nisu došli i po moju ulicu. Ili po ulicu nazvanu po nekoj meni važnoj ličnosti ili gradu. Ili sam se prosto opsetio da možda nikada nikoga nije trebalo da odvedu, jer ako odvedu jednog, a mi ostali to oćutimo, nema razloga da ne odvedu i bilo koga drugog, pa i mene.

Tako bi, dakle, mogla da izgleda parafraza čuvene pesme pastora Martina Nimelera o onima koji odvode ljude (ili ulice, zašto da ne) nekuda odakle se ovi nikada neće vratiti, a "pošten svet" ćuti jer mu se čini da se njega to ne tiče. I u Beogradu, i širom Srbije, i širom ubijene Jugoslavije već tri decenije u kontinuitetu traju ta odvođenja ulica, trgova i drugih toponima u mrak odakle se neće vratiti. Možeš lepo da zamisliš crnu trojku kako odvede nekog, šta znam, Goce Delčeva (u Beogradu) ili Lolu Ribara (u Zagrebu), ili ne znam već koga u Sarajevu ili Prištini, prisloni mu pištolj na čelo i gurne njegovo (ionako odavno simboličko) telo u jendek, tj. u ropotarnicu istorije, u projektovani prezrivi zaborav. Radili su to, i rade i dalje, razni, radili su to i u Beogradu i pre univerzalno sramne pojave zvane Vesić Goran, ali su žrtve likvidirali pojedinačno ili u parovima; ne pamtim da je pre Vesić Gorana iko bio naumio da sprovede masovni i neselektivni pokolj nad beogradskim ulicama po etničko-teritorijalnom principu, i da u isti mah likvidira silne ulice čiji je jedini greh što se zovu po nekom gradu (ili, ređe, ličnosti – one su već prethodno dobrim delom posmicane) koji nije iz Srbije, ali jeste iz Jugoslavije. Iz zemlje, dakle, koja nije nama nikakvo egzotično inostranstvo i pusta Tunguzija, nego je zemlja u kojoj smo svi mi rođeni i odrasli – i najbolji i najgori među nama, i Arseni Dedići i gorani vesići (uzgred, sreća da Arsen nema ulicu u Beogradu, jer bi mu je ovaj zlokobni gnom oduzeo).

O uvek i bez izuzetka idiotskim i banditskim akcijama nasilja nad istorijom i pamćenjem kroz tendenciozno preimenovanje ulica i trgova toliko sam pisao da bih debelu knjigu od tih tekstova mogao da napravim – sve uzalud, naravno, ako (u)zaludnost merimo uticanjem na događaje. Hohštapleri, lupeži i "šverceri vlastitih života" (Milan Kangrga) ne haju, nego sprovode svoju besčasnu "agendu". Kako god, trebalo bi da sam do sada oguglao i da me ništa ne može skandalizovati, ali ko je ikada rekao da je moguće makar i zamisliti dubinu dna do kojeg i Vesić Goran (kao lik) i vesić goran (kao pojava) mogu da se spuste?

Ideja ove pojave gnomske je, dakle, ova: izbrisati iz beogradske geografije i po mogućnosti iz kulturne i emotivne memorije sve što je asocirano sa nekadašnjom zajedničkom državom, a da nije u nekom barem potuljenom tumačenju "srpsko" ili "prosrpsko", šta god to značilo u maglenim glavama koje smišljaju ovakve pizdarije. Ideja je sama po sebi šovinistička, a nimalo ne dobija na šarmu objašnjenjem da se radi o "reciprocitetu" i da tako postupamo prema "onima koji nas ne vole". Najpre, ne voleti vesić gorana i slične pre je stvar dobrog ukusa nego zlih namera, a drugo, i važnije, ovakvo rezonovanje otkriva ponor duhovne bede svog nosioca: nije topografija jednog grada nešto što postoji zbog tamo-nekih-koji nekoga vole ili ne vole, nego zbog grada samog i zbog njegovih građana. Ne zove se neka ulica Makedonska da polaska Gruevskom ili Zaevu, niti se zove Šibenička (bilo bi pravilnije Šibenska) zbog toga da se Arsen Dedić ili Igor Mandić ovde osećaju više doma, nego zbog onoga što Beograd i Beograđani kroz istoriju imaju ili su imali s Makedonijom ili Šibenikom. Ali, kako to objasniti malograđanskom tupoumlju – trenutno zatočenom u telu vesić gorana – kad je njemu to nepojmljivo? Kad ono misli da su istorija i kultura trange-frange trgovina, i to buvljačkog nivoa?

Razume se da se ono nešto preostale javnosti s razlogom najviše uznemirilo zbog ideje da se preimenuje Sarajevska ulica (a onda i Mostarska). Tog preimenovanja verovatno neće biti, evo je i "predsednik Vučić zamolio da se od toga odustane". Da današnji, postjugoslovenski Beograd ima neki poseban dug prema Sarajevu, to negde osećaju čak i oni koji inače ništa drugo ne znaju i ne shvataju, najčešće jer ne žele da znaju i shvate, o tome šta se to i kako dogodilo kad nam se zajednička domovina raspadala, shvata to čak i taj Vučić koji ima i veoma lični dug iz vremena kada je kao napaljeni četnički mladac vilenio nad zapaljenim Sarajevom, samo ne shvataju besramne aistorijske pojave poput vesić gorana, pa im se mora s vremena na vreme narediti da "nahrane prasiće i ne diraju dugmiće". Ali, to će povlačenje biti i lažna pobeda pristojnosti i razuma ako sve drugo ostane kako su vesići naumili, jer su i druge ličnosti i gradovi s tog spiska za odstrel metkom u potiljak podjednako nedužni svakome osim toj zaumnoj pojavi dogradonačelničkoj. Zato, i ako se promeni jedno jedino ime, možete smatrati da su promenjena sva. Kao što su, uostalom, i promenjena još kada ste otćutali Zagrebačku, Travničku, Ohridsku, Zadarsku... I vi drugi takođe, u gradovima iz prethodne rečenice, a i svim drugim!

Sitnoj, prostačkoj mržnjici i ignorantstvu valja se suprotstaviti, svako onim sredstvima koja su mu dostupna. Meni su tako, u gradu mog odrastanja, oduzeli ime ulice u kojoj sam odrastao. Ime joj nisam mogao vratiti, ali sam po njoj nazvao knjigu, pa u njoj živi. Vi nazovite nešto drugo. Neka se po dobrom zovu dobre ulice, a neka goranima vesićima ostane samo Ništa, da se zove po njihovom sadržaju.