Kratka kultura sećanja:
Kontekst nastanka »Vremena«

Iako je Miloševiću, kao i svim vladarima posle njega, RTS bio jedna od najvažnijih karika vlasti, aparatčici imenovani na uredničke pozicije zavodili su red i u manjim redakcijama: iskusnim novinarima dodeljivani su ponižavajući zadaci, dok su iz kabineta stizali gotovi tekstovi – preteče onih koji će svoj procvat doživeti devedesetih. Za ovu priliku dovoljno reći da je ta situacija dovela do masovnog pregrupisavanja, prelaska novinara iz jednih medija u druge i – postepeno – pokretanja novih medija koji će tokom istih tih devedesetih osvetlati obraz inače ukaljanog novinarstva

"Sve me to dovodi na pomisao da se ponovo nalazimo u situaciji u kojoj se lome kičme. Posledice su jasne: neki će ljudi otići, drugi doći, nekima će kičma biti slomljena, neki će se presaviti. To je život i to se svuda dešava, ali mene stvarno zanima što je s povjerenjem naroda – čitalaca, slušalaca, gledalaca i koliko je nama u ovoj teškoj ekonomskoj i političkoj situaciji stalo da nam građani vjeruju? (...) Mislim da ima slijepog srljanja ka vlasti i uvlačenja, da je ponuda čak veća od potražnje, jer je riječ o egzistencijalnim pitanjima. Ali, što je onda s osnovnim opredjeljenjima da je samo informiran čovjek u stanju da odlučuje i da donosi odluke? Ono ostaje u okvirima raspoloženja i volje centara moći"

Iako zvuče tako poznato i sasvim precizno opisuju stanje na medijskoj sceni, ove reči nisu izgovorene ni danas, pa ni juče, već čitave 33 godine pre našeg doba. Izgovorio je ih Jug Grizelj 1987. godine, u razgovoru za zagrebački "Danas". Tri godine nakon ovog intervjua, Grizelj će postati jedan od osnivača nedeljnika "Vreme" – lista koji, evo, trideseti rođendan dočekuje u medijskim, pa i političkim okolnostima koje neodoljivo podsećaju na okolnosti u kojima je i zbog kojih je nastao.

Kao prvi privatni medij u Srbiji, "Vreme" je 1990. godine, zajedno sa advokatom Srđom Popovićem, osnovala grupa novinara do tada angažovanih u NIN-u, "Politici ekspres", "Večernjim novostima" i "Borbi", kojima su se kasnije pridružile kolege direktno ili indirektno prognane iz drugih redakcija. U nekom drugom i drugačijem vremenu, "Vreme" kao takvo ne bi bilo moguće, a možda ni potrebno.

PRIPREME ZA ARMAGEDON

Posle smrti Josipa Broza Tita, atmosfera u društvu, pa i u medijima, postala je malo "labavija", opuštenija, pogodnija za eksperimente. U tek objavljenoj knjizi Integritet u novinarstvu Centra za kulturnu dekontaminaciju, dugogodišnja novinarka Branka Mihajlović opisala je to ovako: "Osećala se drugačija klima, slobodnije se pisalo, komentarisalo, otvarale su se skoro sve teme, deo onoga što su bili ideološki zabrani. Počele su se pojavljivati u medijima nekad zabranjene ličnosti i počelo se debatovati o nekad zabranjenim temama".

Ova idila, istina prilično narušena začetkom ratnohuškačkog izveštavanja o Kosovu, trajala je manje-više sve do 18. januara 1987. kada je "Politika" objavila paškvilu "Vojko i Savle", a sve u sklopu konačnog obračuna vezanog za Memorandum SANU. Bila je direktno usmerena na diskreditaciju akademika Gojka Nikoliša i Pavla Savića, obilovala podacima iz domena njihove privatnosti (što je značilo da su bile konsultovane i nadležne službe) i označila konačni razlaz između Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića. Iako naspram današnjih tabloida, na prvi pogled, ova "humoreska" izgleda čak i naivno – ona to nije bila. I dan-danas analiziraju se njeni efekti na srpsku medijsku i političku scenu, što dovoljno govori o zemljotresu koji je izazvala.

Pravi krah, međutim, dogodio se devet meseci kasnije – u septembru 1987. na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.

Tek tada, ozvaničenjem moći Slobodana Miloševića, otpočela je nikad završena epoha državnog spinovanja, pisanja tekstova u kabinetima, pretnji, ucena, govora mržnje i uopšte, svega onoga čemu i danas svedočimo. Medije je pre svega pogodio proces tzv. diferencijacije, u okviru kojeg su članovi svih partijskih organizacija, u svim mesnim zajednicama, preduzećima i medijima morali da se na sastancima, javno, izjašnjavaju o ishodu sednice na kojoj je Ivan Stambolić otišao u istoriju: svako ko je imao neke rezerve ili se otvoreno usprotivio Miloševićevoj politici, isključen je iz partije.

Na urednička mesta su od tog trenutka mogli da stupe samo "pravoverni", a sve što je iole ličilo na kreativnu ili političku slobodu – gušeno je u začetku. Nedeljnik NIN, "Politika", "Politika ekspres", "Borba", ali pre svih RTS, tada su, u većoj ili manjoj meri, postali propagandna mašinerija novog političkog lidera.

Iako je Miloševiću, kao i svim vladarima posle njega, RTS bio jedna od najvažnijih karika vlasti, aparatčici imenovani na uredničke pozicije zavodili su red i u manjim redakcijama: iskusnim novinarima dodeljivani su ponižavajući zadaci, dok su iz kabineta stizali gotovi tekstovi – preteče onih koji će svoj procvat doživeti devedesetih. O tim danima ispričani su već tomovi, te je za ovu priliku dovoljno reći da je ta situacija dovela do masovnog pregrupisavanja, prelaska novinara iz jednih medija u druge i – postepeno – pokretanja novih medija koji će tokom istih tih devedesetih osvetlati obraz inače ukaljanog novinarstva.

OTETE SLOBODICE

Baš kao i danas, nije vladao totalni mrak – mogao se tu i tamo nazreti neki zračak svetlosti. Tako je na Trećem kanalu televizije 22. maja 1987. pokrenut Omladinski TV kanal – OK, koji je osnovala Gradska konferencija omladine Beograda. Emitovan je svaki dan od 14 do dva sata posle ponoći i obilovao sadržajima kojih su ljudi bili željni: kritika društvene realnosti, gosti "nepoželjni" u drugim medijima, mladi i inovativni novinari. Stvar je, međutim, trajala svega 26 dana: zbog emisije "Strogo poverljivo" Zoran Čičak, urednik u Centru za idejni rad SSO Beograd, ocenio je da se na OK kanalu vodila "mizerna hajka" protiv Tita, s dimenzijama kontrarevolucionarnog udara, te je OK kanal jednostavno ugašen.

U spornoj emisiji, inače, gostovali su Milovan Đilas, Ljubomir Tadić, Kosta Čavoški i drugi, a voditelj je bio niko drugi do – Milorad Vučelić, buduća vedeta Miloševićevog medijskog carstva. Samo sedam dana ranije i nekoliko stotina metara dalje, dešavala se istorija: u zgradi Doma omladine 15. maja 1989. pokrenut je Radio B92, koji će preživeti mnogo duže od OK kanala, uticati na političke i društvene promene i sve vreme svog postojanja biti jedan od simbola slobode govora i informisanja.

Pored ekipe tada mladih i javnosti nepoznatih urednika i novinara, radiju B92 s vremenom će se pridružiti i iskusnije kolege s Radio Beograda. Ipak, upravo njihova svedočanstva govore da je ubijanje medija išlo poput onog već opštepoznatog kuvanja žabe – lagano i neprimetno. "Prošla je Osma sednica i mi smo mislili da smo preživeli. Nismo shvatali da smo već tada bili bivši", ispričaće godinama kasnije Dušan Radulović, legenda Radija B92, ali i "Vremena". On je u knjizi Talasanje Srbije Dušana Mašića objasnio da je u to vreme na Radio Beogradu bilo ozbiljnih političkih emisija i da zbog toga B92 nisu percipirali kao konkurenciju. "Prvi put smo shvatili da B92 može da nam bude konkurencija onog trenutka kada je pokojni Mitević zabranio izveštavanje o prvoj tuči ispred televizije. To je bila ‘90. godina".

Pored mesec dana preživelog OK radija i tek rođene "Devedesetdvojke", nekakva sloboda postojala je još samo na Studiju B, pre svega na muzičkom planu.

U tom i takvom trenutku rađalo se "Vreme". Imajući u vidu tiraže tadašnje štampe (vidi okvir) i neizvesnu sudbinu tada još žive Partije sa pripadajućim službama – bio je to herojski potez sa sasvim ograničenim efektima. Da se na prostoru bivše Jugoslavije nije dogodio rat i da se u Srbiji nije dogodio politički teror, tako bi i verovatno ostalo, a "Vreme" teško da bi dočekalo čak i prvi rođendan. Međutim, bilo mu je pisano drugačije.

Tamara Skrozza