Roman – Finale »Ninovanja« (1):
Opsesivni posmatrač arbitara stvarnosti

Svetislav Basara: Kontraendorfin
(Laguna, Beograd, 2020)

Kada je, svojevremeno, jedna precioza prišla Hegelu i obavestila ga da njegova filozofija, doduše, jeste zabavna, ali da nije u skladu s činjenicama, ovaj joj je odbrusio da utoliko gore po činjenice. I ničeg drskog nije bilo u toj reakciji. Hegel je samo skrenuo pažnju dami na okolnost da je stvarnost kudikamo složenija nego što se to njoj prikazuje, te da, ako je stvarnost zanima makar koliko i njegova filozofija, mora biti u stanju da se od stvarnosti – od činjenica, dakle – malo odmakne. Ako bi, po analogiji, čitalac mogao zameriti Svetislavu Basari da je u zavadi sa stvarnošću jer u Kontraendorfinu ima i nekih nadnaravnih pojava u vidu levitiranja, višekratnog vaskrsavanja, ili bludnih radnji osoba koje, po prirodi stvari i vremena, nisu mogle polno da opšte (Šopenhauer i Tozovac, na primer), ali su, svejedno, imale zajednički porod – mogao bi pisac da odvrati kako su sve te pojave posledice čiste stvarnosti, samo je bilo potrebno doneti određene zaključke na osnovu ponuđenog materijala (a nasuprot svim utvrđenim istinama), dok, tome nasuprot, likovi poput Ive Andrića, Mire Glavurtića, Žorža Kangilema ili Desanke Maksimović nisu ništa životniji ili stvarniji od slikara Stojkovića, izmišljenog lika, pripovedača i tajnog Andrićevog prijatelja, samo zato što su oni (oni prvi) nekada bili stvarni i živi. Svi oni, i stvarni i izmišljeni likovi, više su književne funkcije nego osobe. Kontraendorfin je roman ideja u kojem pisac ne ponire u tzv. psihološku dubinu likova, niti prati njihove sudbine zato što su mu se, na primer, učinile vrednim pisanja, već, poput Hegela u filozofiji, obelodanjuje logičku konstrukciju koja se, po njemu, po Basari, nalazi u osnovi svake stvarnosti. Ta logika je paradoksalna, nedopustiva, posuvraćena, ponekad nelogična, ali nikada banalna, dosadna, tautološka (A = A), ili lišena strasti. Zbog toga Basara može, kao i Hegel, odgovoriti kako mu je žao ako njegova knjiga ne korespondira sa stvarnošću, ali da problem nije u njemu, u romanu, već u stvarnosti samoj. Zbog toga mu, uostalom, činjenice ne služe kao dokazi, nego kao elementi književne igre – pa će Glavurtić postati zagovornik preventivne kliteroktomije, Andrić erotoman, dok će veliki francuski lekar i filozof Žorž Kangilem lupati šakom o sto po pariskim kafanama – njegov se jezik okreće sebi samom (kao što se Hegelova svest okreće sebi i postaje samosvest), postaje autoreferencijalna igra, a rečenice se izvode iz njih samih: dugačke, zasopljene, urnebesno duhovite, sigurne, ujedaju te rečenice sopstvene repove i, gle čuda, kao od šale prave pukotine u stvarnosti. Ili, kako kaže Stojković da mu je, za jedne od njihovih šetnji, rekao Andrić: "Dragi ste mi, otkriću vam tajnu, realnost ne postoji, postoje samo realisti i to isključivo kao realisti odabira šta treba da bude vidljivo, šta nevidljivo, šta viđeno, šta previđeno, šta rečeno, šta prećutano, šta na snazi, šta van snage, šta van zakona, šta treba (i šta može, ovo je vrlo važno) da postoji, šta pak ne, zaboravih da kažem da mnogo toga zavisi od kriterijuma selektora" (str. 30). Basara upravo piše o njima, o tim arbitrima stvarnosti, o kreatorima vrednosti, o selektorima, njihovim izborima, razlozima za njihove izbore (ako ih imaju) i njihovim kriterijumima, što su, istini za volju, veliki pisci uvek i radili, jedino što Basara to radi drugačije.

Stojković, dakle, ponovo govori, a pisac Kaloperović – u kome će neki prepoznati Basarin alter ego – ponovo zapisuje ono što bard zbori, kao u Andrićevoj lestvici užasa ili Gnusobi, trpi sporadične uvrede i hrani se Stojkovićevom zlobom, njegovim humorom i nepokolebljivošću. Nedopustivo je ono što, svako malo, izgovara Stojković. Dok govori o streljanju u Užicu početkom Drugog rata, reći će Stojković, ne jednom, da su streljani i oni koji su streljali jednako odgovorni za to što se dogodilo. I ta se tvrdnja, jednostavno, ne može razumeti ni iz jedne logike, ni iz jedne stvarnosti, ni iz jednog poznatog sistema, osim iz perspektive koju nudi Basara, a i tada je pitanje šta uopšte znači razumeti jer, jednostavno, nema se taj sklop ni sa čim uporediti. Možda će ovo zvučati čudnije od svih čudesa i čudnovatosti s kojima se susrećemo u Kontraendorfinu, ali baš u takvim trenucima i na takvim mestima, nečuvenim, nemislivim, gotovo sumanutim, Basara postaje pesnik, on govori iz samog srca jezika, odvezan od stvarnosti, morala i formalne logike, prepušten sebi i lišen mogućnosti da bira: neke se stvari moraju reći po svaku cenu.

I ovoga puta je Stojković opsesivni posmatrač, neposredni svedok i diskretni učesnik prelomnih tačaka u srpsko-hrvatskoj (kulturnoj) istoriji, a da se, pri tome, ne priklanja nijednoj od strana, smatrajući ih istovremeno i svojim i tuđim, dovoljno svojim da o njima govori bez pardona, dovoljno tuđim da uvek iznova otkriva dubinu bezdana što se isprečio između njih. Kada grdi Srbe ili Hrvate, radi to Stojković jezikom koji razumeju i jedni i drugi i koji, uostalom, govore obe strane, ali upravo dok ga govore one odbijaju da je to jedan i isti jezik, što Basari pruža neodoljivu priliku da se poigra jezikom onako kako se niko pre njega tim jezikom nije igrao, da prelazi iz jednog tonaliteta u drugi, da pritiska tamo gde boli i da nas natera na smeh do suza iako, naravno, ništa nije smešno. Utoliko jaz između Srba i Hrvata, ako je verovati Stojkoviću, Basari i/ili Kaloperoviću, nije nikakva metafizička veličina, nedokučivi usud, već puki zbir pojedinačnih gluposti koji, u jednom trenutku, uspešno preraste u kvalitet, u mit koji, potom, ne služi ničemu drugome do da odmeni stvarnost u trenutku kada je potrebno za stvarnost se zakačiti kako ne bismo, kao napuhani (a potom i ispuhani) baloni, nastavili slobodno da lebdimo u ništavilu. Može se, utoliko, Kontraendorfin, barem jednim svojim delom, čitati i kao preokrenuta istorija srpsko-hrvatskih odnosa, ili kao kolekcija odabranih epizoda iz novije srpske istorije iz perspektive likova poput Ive Andrića koji, u ovom romanu, izgovaraju ono što nikada nisu izgovorili, ali su hteli, ili su, makar, morali da kažu, ali se na takav korak, ipak, nikada nisu odvažili.

Najzad – i tu je Miljenko Jergović u pravu – zahteva Basara čitaoca koji mu je ravan, ako ne i bolji od njega, pisca, jer nije Basara za svačiji stomak. Ne samo što će se manje iskusan čitalac zbuniti pred obiljem podataka za koje neće znati da li su piščeva izmišljotina ili činjenice (a svakako bi se začudio pred činjenicom da su najluđe stvari, zapravo, činjenice, a neke od sumanutijih konstrukcija, u stvari, potkrepljene dokumentima i svedočanstvima). Da stvar bude gora, tekst je podgrađen fusnotama, što dodatno zbunjuje ako čitalac, poput potpisnika ovoga teksta, propusti podnaslov romana koji glasi: disertacija. U tom slučaju Kontraendorfin se može čitati i kao parodija naučnog govora koji se, u savremenoj srpskoj istoriografiji, naročito kod nacionalno osvešćenih istoričara, pretvorio u parodiju nauke, te parodija parodije – da poslednji put prizovemo Hegela – u Basarinom slučaju daje plus, samosvojnu, začudnu priču bez priče, roman za sve i ni za koga, besomučnu igru koja se održava upravo zahvaljujući svojoj urnebesnoj ozbiljnosti.

Ivan Milenković