:
Prtljag bubreće nesreće

Ognjen Spahić: Pod oba sunca
(Kontrast izdavaštvo, Beograd 2020)

Volim ja moju Danku. Nije da je ne volim. Dok spava na trosjedu, njeno lice zauzmu konture pređašnje ljepote. Katkad poželim da uzmem jastuk i skratim hod po blatu. Ovu laž koja nas je poklopila i natjerala da je zovemo životom. Pritisnuo bih snažno i pustio da se koprca sve dok posljednji dah ne napusti pluća. Nisam siguran da bi se uopšte branila. Pokuša li ona da uradi isto, opružiću ruke kraj tijela i stisnuti fige. Znam da se neću probuditi u životu gorem nego što je ovaj.

Dvoje starih ljudi, svetioničar i njegova žena, dotrajavaju svoje dane pustinjački, na isturenoj kopnenoj koti, na Valdanosu, na južnoj crnogorskoj obali (jok, no će na planini bit’ svjetionik!): on je osoran i prek, što će reći slab i temeljito raskućen iz vlastite egzistencije (ako se u njoj ikada čvrsto i skućio, što tek ostaje da se vidi), ona je popustljiva i u prividnoj defanzivi prema njegovim napornim optužbama i izigravanjima groteskno izduvanog mužjačkog autoriteta, što će reći tvrda i jaka, ali i dubinski oblikovana kulturom podneblja – ne samo crnogorskog, nego potkotinentalnog uopšte.

Odakle oni uopšte na Valdanosu, da im bura i jugo sviraju kroz škure i kosti i da živog čoveka (trećeg čoveka, a nije filmski) ne vide danima? Po nagradi svakako nisu, po kazni... hm, kako se uzme. U svakom slučaju, tu su u svojstvu polubivših ljudi kojima teče odjavna špica, ona ista koja je odavno istekla svemu što su znali i u šta su verovali, svemu što je bio naizgled tvrd i nerazoriv kontekst njihovih života, celom onom tako prepoznatljivom koktelu patrijarhalno-plemenskih besmislica samoljubivo samoproglašenih za "narodne mudrosti", i provincijske replike jedne nadobudne ideologije iz dalekog sveta, a koji se koktel od jedne do druge tačke "naših krajeva" razlikovao uglavnom samo po razmeri jednog i drugog u toj odavno neispiranoj čaši.

A pre nego što će zabivšiti i završiti kao legalni pustinjaci ostavljeni na toj koti da prirodno izumru (kad su se ionako fosilizovali pre smrti!) on, Bato, bio je ponosni oficir jedne prenapucane vojske, a ona, Danica, bila je oficirska žena, što je jedna sasvim zasebna kategorija u mikro i makrokosmosu nekadašnjih života, i dalje na gotovo neshvatljive načine formativnih za sve što ovde živi i diše.

Njihovi su životi, poput tolikih drugih, stali i usahnuli u ono hudo ratno vreme, u kojem je Bato pokušao da sačuva vojničku i ljudsku čast, da se sačuva od zločinjenja, što je u srazu sa silama nemerljivim koje su lomile i mnogo veće snage od njegovih moglo da se završi samo na paradoksalan, gotovo ironičan način, obogaljivši ga duševno bez nade u trajni oporavak. I onda ga, kao ruinu u nastajanju, bez ključa zaključalo u svetioničarske odaje na kraju sveta, a s njim i Danicu kao prtljag bubreće nesreće, jer to su žene u tom poimanju sveta, kako god uzmeš. I Bato će igrati tu igru, dugo i predugo, izgubljen u svojim jalovim resantimanima i sasvim nesvestan da u Danici klija svest, volja, a možda i snaga da se rasprtljaži, ne pitajući mnogo za cenu. Katalizator jedne male, intimne revolucije (a revolucija zahteva žrtve!) biće dolazak dvoje mlađanih kampera iz grada u njihovo dvorište, s kojima će ukrstiti sudbine na način o kojem ovde ne sme biti reči, ali zato treba reći da su i ti odnosi, unutar jedne sasvim nove generacije, toliko drugačije dizajnirane, ništa manje traumatični i ukleti, i da ne vode ničemu nalik na hepiend. Sve se promenilo ne bi li sve ostalo isto... Čitajući ovaj Spahićev roman imaš utisak da u snovitom bioskopu gledaš neki nikada neprikazani film Džozefa Louzija iz šezdesetih, možda crno-beli, zarad atmosfere.

Ognjen Spahić (Podgorica, 1977), piše jako dobre romane i priče, sluša dobru muziku i rado sedi u kafeu Berlin (to se u Podgoricu izgovara na poseban način, s dugim "i"). U nekoj alternativnoj istoriji "ovih prostora", onoj koja se nije dogodila jer se dogodila ova koja se dogodila, dobio bi NIN-ovu nagradu još pre petnaest godina, za briljantni romaneskni prvenac Hansenova djeca. Iako će mnogi ovde tek čuti za njega, ili neće, već sada je mlađahni klasik u najboljim stvaralačkim godinama, jedan od najtemeljnijih pisaca svoje i okolnih generacija koji pišu na našem jeziku što se službeno zvao srpskohrvatski (i obrnuto) dok se njegov Bato još zvao uvaženim drugom, a Danica kafenisala s drugim pripadnicama svog soja po boljim podgoričkim soliterima, a sada se on, naime jezik, zove i ovako i onako, ali je i dalje postojeći samo u jednini, bez obzira na sve napore da se nekako deobom razmnoži. Ali, ne piše Spahić o tome: on piše, onda kada je najbolji, o permanentnom rasipanju jednog sveta, pojedinčevog, koji jeste ili nije u neposrednoj vezi s pomeranjima tektonskih ploča društvenih epoha, ali je uvek nepogrešivo u vezi sa onim što se čitaoca najdublje tiče, pod uslovom da se usudi da se u to, i u sebe, zagleda dovoljno duboko. Mizanscenom neretko sasvim lokalan, duhom i talentom transcendira sve sitno, tako da je svaka njegova knjiga univerzalno prijemčiva bez gubljenja osobenosti vremena i podneblja; razume se da mu ništa od toga nikada neće biti iskreno oprošteno. Ni onamo, namo, ni ovamo, a ni između.

Teofil Pančić