Bioskop – Živ čovek >

U čemu je (vaš) problem?

Gledalac se već u prvim minutima filma zapita u kakvom se to svetu odigrava radnja Živog čoveka. To je, izgleda, neki paralelni univerzum u kome su svi besni, puni gorčine, spremni da ujedu. Mizantropija je sveprožimajuća

Oleg Novković je prisutan u srpskom filmu već gotovo tri decenije i za to vreme je snimio šest dugometražnih igranih filmova. Njegova najnovija režija, Živ čovek, prikazana je pred domaćom publikom na ovih sedmica završenom 49. Festu i koji dan nakon toga ušla u bioskopsku distribuciju. Pre toga, još tokom prošle godine, Živ čovek je bio deo svetskih filmskih festivala (Kotbus, Sofija, Buenos Ajres), s tim da nije izazvao onaj stepen pažnje kao što je to bio slučaj sa, na primer, Novkovićevim višestruko nagrađenim Belim, belim svetom. No, to je sve posve normalno. U svakom opusu ima uspona i padova, uspešnijih i manje uspešnih filmova, a Živ čovek definitivno spada među manje važna ostvarenja u okviru Novkovićeve filmografije. Rediteljsko-scenaristički tandem Oleg Novković – Milena Marković u svom novom zajedničkom filmu nude ono što smo od njih manje-više i očekivali. Živi čovek je ples na poznatu muziku, u smislu da u njemu nije pokušano ništa novo ili drugačije. Iznenađenja nema, samo diskretne varijacije. U pitanju je, naime, još jedna filmska priča o ljudima do srži nezadovoljnim svojim životima, ali sve to bez one ubedljivosti i snage koja je postojala u nekim od njihovih prethodnih saradnji (Sutra ujutru, pomenuti Beli, beli svet).

Nikola Đuričko glumi Igora Đelića Đelu, bivšeg člana odavno rasformiranog rok benda Sinovi koji je pre nekih dvadeset i više godina žario i palio na ovim prostorima. U međuvremenu se dogodio život. Sredovečni Đela živi sa svojom suprugom Sunčicom (Nada Šargin) i poodraslom decom (Jana Bjelica i Filip Hajduković) u povelikoj kući u širem centru Beograda (koju delimično iznajmljuje, kako bi dopunio budžet) i radi jednoličan i nezahtevan posao za jednu televizijsku stanicu. Sa setom se seća "slavnih rokerskih dana" i sam svestan da je njegov voz prošao. Problemi u braku i sa decom su višestruki, sve se to gomila od ranog jutra i pritisak raste (radnja Živog čoveka obuhvata 24 časa), pa Đela odlučuje da, nakon jednog žestokog sukoba sa neurotičnom suprugom, napusti svoj dom i krene u noćni provod kako bi uz pomoć alkohola, droge i sinovljeve devojke bar na trenutak prizvao "slatku pticu mladosti"...

Živ čovek je u biti jedan sasvim jednostavan film. Kriza srednjih godina opasno drma junake, raskorak između želja i mogućnosti je sve veći, što stvara veliku frustraciju. Đela nije simpatičan lik, umišljen je, agresivan i napadan. Njegov odnos sa Sunčicom je toksičan, na samoj granici porodičnog nasilja. Sunčica je i sama nezadovoljna i nezadovoljena. Njena reakcija na saznanje da joj je ćerka u drugom stanju je toliko gruba i prenaglašena da se gledalac već u prvim minutima filma zapita u kakvom se to svetu odigrava radnja Živog čoveka. To je, izgleda, neki paraleni univerzum u kome su svi besni, puni gorčine, spremni da ujedu. Mizantropija je sveprožimajuća. U redu, to je autorska odluka i to treba poštovati. Ali, zbog takvog pristupa teško je saosećati sa likovima, a malo empatije (kako prema likovima, tako i između likova) ovde ne bi bilo na odmet. Ako empatije nema, svejedno nam je šta će se sa junacima dogoditi, a to je kobno za Živog čoveka pošto je poslednji čin postavljen tako da je veoma bitno, čak ključno, da nam je do Đele stalo.

Đurička ne viđamo tako često u glavnim ulogama, što je šteta pošto ovaj glumac ima zanimljivu energiju. On je u svojoj biti komičar koji se dobro snalazi i u dramskim ulogama, ali se na tu kartu nije zaigralo u Živom čoveku. Film je gotovo u potpunosti lišen humora, iako je u scenariju, rekao bih, postojao potencijal da se taj aspekt razvije. Lik koji tumači Bojan Žirović ili scena u staračkom domu su pokušaji da se priči udahne malo topline i ljudskosti, ali se to nekako ne prima. Nikola Đuričko i Nada Šargin se trude da malo "omekšaju" likove koje tumače, učine ih prijemčljivijim, što ide veoma teško pošto ih režija vuče u drugom pravcu. Koji je glavni problem junaka Živog čoveka, odakle dolaze buka i bes? Đela i njegova porodica žive bolje od većine ljudi u Srbiji. Ne valjaju se u luksuzu, ali su daleko od egzistencijalne ugroženosti. Uz to su zdravi, imaju jedni druge. Šta ih to onda toliko razdire? To što više nemaju 25 godina? Ostario nije samo onaj ko je umro mlad. Đelina i Sunčicina (auto)destrukcija nadjačavaju sve drugo, uključujući i (dobrim delom) brigu/ljubav prema potomstvu. Kako dan napreduje od jutra ka večeri, Đela uporno srlja iz jedne gluposti u drugu, pogrešne odluke se ređaju u nizu sve do trenutka kada dolazi do prekida filma... Bukvalno. Između drugog i trećeg čina umetnuta je montažna sekvenca sastavljena od dokumentarnog materijala iz života Srbije/Jugoslavije tokom 80-ih i 90-ih, a za koju nisam najsigurniji zašto se našla u filmu. Nakon toga, Živ čovek klizi u oniričko, a sve to da bi se podvukla žal za propuštenim prilikama i objasnilo kako je, eto, život samo jedan i kako ga ne treba traćiti. U redu. To ima smisla, mada je put do te i takve spoznaje mogao biti i kraći – tim pre što se radi o opštim mestima.

Novkovićev provereni saradnik Miladin Čolaković u Živom čoveku prigušuje boje, daje nam užurbani i u mrak uronjeni Beograd, tu zadimljenu i "prljavu" atmosferu, što se dobro uklapa sa krovnom poetikom, dok pomenuti treći čin donosi promenu u slici i na taj način podvlači narativni prelaz iz realnog u nadrealno. Udar na emociju, koji je očigledno bio tempiram za finale, izostaje zato što nema odgovarajuće utemeljenje u prva dva čina, pa tako jedino što nam preostaje nakon kolapsa na plesnom podijumu jeste da sačekamo da se priča odvrti do kraja i da se zakotrlja odjavna špica. Nakon toga smo slobodni i možemo da iz sale izađemo na svež vazduh.

Lepo je videti doslednost u izrazu i prepoznatljiv autorski pečat (da na špici ne piše da je film režirao Novković – to bi već nakon prvih nekoliko minuta postalo jasno svima koji prate njegov rad), s tim da za ovakvu vrtu sadržaja zaista treba posedovati specifičan ukus. To je jedan od onih filmova u kome će istinski moći da uživaju samo najverniji poklonici Novkovićeve poetike, dok će ga ostali, uključujući i mene, veoma brzo zaboraviti.

Nedugo nakon snimanja Živog čoveka, Milena Marković i Oleg Novković su udružili snage na kriminalističkoj seriji Močvara koja je donela promenu žanra i prikazala ih, mada su neke od odlika njihove poetike ostale prisutne, u novom svetlu. Močvara je, uz sve probleme koji su postajali očigledniji sa protokom epizoda, izašla iz okvira poznatog i očekivanog, donela korak unapred; novi film je tek jedna slepa uličica. Nadajmo se da će sledeći projekat tandema Novković–Marković po senzibilitetu i kreativnom zaokretu biti bliži Močvari nego Živom čoveku.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---