Intervju – Srđan Grekulović, penzionisani pukovnik policije:
Šta je MUP Srbije radio u Republici Srpskoj 1995. godine

"Za Banja Luku smo krenuli 3. ili 4. septembra 1995, u konvoju vozila, autobusa i kamiona sa neophodnom logistikom, od municije do hrane, onim što se zove materijalno obezbeđenje. Da smo išli obavljati redovne policijske, a ne borbene zadatke, svedoči i to što smo nosili samo lično oružje, bez minobacača i teškog naoružanja koje PJP inače duži, nismo se spremali za borbeni zadatak. Putevi su bili zakrčeni kolonama izbeglica koje su išle ka Srbiji, jedva smo se probili do Banja Luke"

"O tome do sada nisam pričao. Da, vodio sam odred od 400 pripadnika posebnih jedinica policije MUP a Srbije u jesen 1995. godine u zapadnom delu Republike Srpske, ali sam uspeo da dokažem u Haškom tribunalu, uprkos insinuacijama i pokušajima Tužilaštva da time potvrdi da je država Srbija direktno učestvovala u ratu u BiH, da nismo borbeno dejstvovali, već samo učestvovali u održavanju javnog reda i mira u onom haosu koji je nastupio posle ‘Oluje’. Od brda dokumenata MUP a Srbije koje je imalo Tužilaštvo, nema nijednog koji bi potkrepio njihove tvrdnje, prosto zato što to nije istina, a pogotovo ne da smo bili zajedno sa formacijom Željka Ražnatovića Arkana", kaže u intervjuu za "Vreme" penzionisani pukovnik policije Srđan Grekulović (58), koji je bio svedok odbrane u procesu protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića, a koji je ispunio obećanje da će da progovori tek nakon izricanja presude njima dvojici.

"VREME": Otkud vi na čelu tog odreda, i kako je do odlaska u RS došlo?

SRĐAN GREKULOVIĆ: Bio je kraj av­-gu­sta ili početak septembra 1995. godine, bio sam dežurni u Upravi policije MUP a, čiji načelnik je bio Vlastimir Đorđević Rođa, a zamenik i ujedno komandant svih PJP pukovnik Obrad Stevanović. Tada sam bio šef odseka za javni red i mir u Upravi, u činu potpukovnika. Njih dvojica su me zvali i rekli da treba da odemo kod načelnika Resora javne bezbednosti Radovana Stojičića Badže, da ću od njega da "dobijem neke zadatke". Došla su njih dvojica, zajedno smo otišli do načelnika, koji mi je saopštio da sam određen za komandanta jedinice koja treba da ide u Banja Luku i pomogne MUP u RS u održavanju javnog reda i mira, s obzirom da imaju veliki priliv izbeglica posle "Oluje", da im se pruži sva moguća pomoć, s obzirom da je veliki deo njihovog ljudstva angažovan u borbama za odbranu zapadnog dela RS. Stojičić je rekao da je to zahtev Vlade Srbije. Odlučeno je i da idemo u našim uniformama, sa oznakama i činovima MUP a Srbije, kako bi narod RS video da smo tu i da im pružamo pomoć, ali da ćemo biti pretpotčinjeni MUP u RS, koji će nam davati zadatke.

Zadatak koji sam dobio bio je konkretan – pružiti pomoć centrima javne bezbednosti Banja Luka, Doboj i Prijedor u održavanju javnog reda i mira.

Zašto baš ja – ne znam, ali verovatno zbog činjenice da sam završio Vojnu akademiju, a tamo je bio rat, kao i zbog jednogodišnjeg iskustva kao pomoćnika komandanta Štaba MUP a na Kosovu, 1993/1994. godine.

Šta se onda dešava?

Određeno je da u Banja Luku ide 370 ljudi iz 124. brigade PJP sa Kosova, koja je bila najbrojnija, i još 30 iz dela Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) stacionirane u Ajvaliji kod Prištine. Tih 370 ljudi je bilo otprilike 50 odsto sastava 124. brigade. Dodeljene su mi Prištinska četa, kojom je komandovao Zoran Rašković, Pećka, čiji komandir je bio Dragan Kešeljević, i Đakovička, pod komandom Radomira Čolića. Sve starešine tih jedinica su me poznavale, zbog mog jednogodišnjeg boravka na Kosovu i stalne saradnje.

Zbog obaveza oko planiranja i priprema ja sam ostao u Beogradu, a u Prištinu je otišao Stevanović, da im saopšti zadatak i sa njima razgovara.

Za Banja Luku smo krenuli 3. ili 4. septembra, u konvoju vozila, autobusa i kamiona sa neophodnom logistikom, od municije do hrane, onim što se zove materijalno obezbeđenje. Da smo išli obavljati redovne policijske, a ne borbene zadatke, svedoči i to što smo nosili samo lično oružje, bez minobacača i teškog naoružanja koje PJP inače duži, nismo se spremali za borbeni zadatak. Putevi su bili zakrčeni kolonama izbeglica koje su išle ka Srbiji, jedva smo se probili do Banja Luke.

Kada smo stigli u Modriču, tamo me je sačekao pukovnik Gaćeša iz MUP a RS i upoznao me sa zadacima – da je odlučeno da jedan vod od 25 pripadnika ostane u tom gradu i da drže kontrolni punkt, jedan vod ide u Derventu na ispomoć, jedan u Teslić, jedna četa ostaje u Doboju, a ostatak ide u Banja Luku. Kada smo stigli u Banja Luku, smestili smo se u objekte policijske škole. Na sastanku tamo odlučeno je da jedna četa ostaje na raspolaganju banjalučkom centru bezbednosti, a ostatak snaga poslao sam u Prijedor, Bosanski Novi, Sanski Most i Mrkonjić Grad.

Kako ste rukovodili jedinicom, s obzirom da je bila razvučena na širem prostoru?

Ja sam bio imenovan za člana štaba MUP a RS, čije sedište je bilo u Banja Luci, tu sam boravio, ali sam svaki dan išao po terenu, da obilazim pripadnike Odreda. Oni su radili klasične policijske poslove, i bili su potčinjeni lokalnoj policiji, čiji pripadnik je bio vođa patrole ili kontrolnog punkta. Moji ljudi su imali apsolutno precizne zadatke – da rade samo policijske poslove i da niko ne sme da im naredi da učestvuju u borbenim dejstvima. A posla je bilo puno u toj gunguli i haosu, jer gde je veliki broj ljudi koji se nekontrolisano kreću, u afektu su i očajni, dolazi do vršenja raznih krivičnih dela, tuča, pijanstava. Puno civila sa oružjem i tankih živaca, jer su ostali bez zavičaja, kretalo se tamo. Dovoljna je bila jedna iskra da zapali požar. Naš zadatak bio je sprečavanje opšteg kriminaliteta, šverca, kontrola lica i vozila i privođenje dezertera. Bilo je puno intervencija i hapšenja, ali su uspeli stvari držati pod kontrolom. Ljudi iz MUP a RS su bili srećni što im u svemu pomažu profesionalci iz Srbije, dobro obučeni i opremljeni, spremni na reakciju u svakoj kritičnoj situaciji. Koliko su bili dobri, govori i to da metka nisu opalili, niti je iko ranjen ili poginuo.

Pitanja tokom svedočenja u Haškom tribunalu odnosila su se i na saradnju sa Arkanovim snagama, kao i na kontakte sa Stanišićem i Simatovićem?

Arkanove ljude smo videli posle par dana, ali nikakvog kontakta nismo imali, a pogotovo ne zajedničke zadatke. Ja sam imao svoj zadatak, ono što oni rade nije me zanimalo. Video sam Arkana jednom ili dvaput u prolazu u Banja Luci, znao sam odranije ko je on. Lično se nikad nismo upoznali. Tek naknadno sam, preko dokumenata koji su mi pokazani u Haškom tribunalu, saznao da je njegova jedinica bila zvanično vođena kao specijalna jedinica MUP a RS. Koliko je imala ljudi, pojma nemam. Stanišića i Simatovića nisam viđao, kao ni pripadnike Crvenih beretki.

Što se Milorada Ulemeka Legije tiče, a o njemu su me ispitivali u Hagu, nisam ga sreo tada, jedino sam čuo da je Arkanov zamenik neki momak iz Beograda, koji je bio u Legiji stranaca i ima nadimak "Legija", a jednom sam ga i video, pokazali su mi ga.

Jedini iz Državne bezbednosti Srbije sa kim sam se sretao u Banja Luci bio je Dragan Filipović (major Fića), on nije bio član tog Štaba MUP a RS u kome sam bio ja, ali je bio na terenu, u kom svojstvu, ne znam. Pošto telefonske komunikacije tada nisu radile skoro mesec dana, preko njega sam uspostavljao vezu sa svojim pretpostavljenima u Beogradu, referisao im o stanju u jedinici, zadacima i tražio neophodnu logističku podršku. Kako je on ostvarivao tu vezu, ne znam, niti sam ga pitao. Posle mesec dana telefonske veze su uspostavljene i sa Filipovićem više nisam imao kontakt.

Dolazi do pada zapadnih delova RS, pored ostalog i Sanskog Mosta i Mrkonjić Grada, gde su bili vaši ljudi. Kako su se oni ponašali?

Oni su se izvlačili sa narodom iz tih krajeva i dolazili u Banja Luku. Mnogo ih je emotivno pogađalo to što su videli, taj egzodus.

Inače, kad smo iz Srbije polazili na zadatak, bilo je zebnje među njima, znali su da idu na ratno područje i šta se tamo dešava. Ali kada su na putu do Banja Luke videli izbegli i proterani narod, kada su se na terenu upoznali sa situacijom, moral im je bio na najvišem nivou. Bili su spremni da se maksimalno angažuju, što su i radili, i za tih 46-47 dana koliko smo bili u Republici Srpskoj, niko se nije požalio, niti tražio da ide kući. Bili su spremni da ostanu koliko god trebalo.

Te ljude srećem tri godine kasnije na Kosovu, gde dolazim kao komandant 36. odreda PJP (kragujevačkog) i pomoćnik komandanta PJP MUP a. Naravno da smo ostvarili izuzetnu saradnju, i u borbenim akcijama i mimo njih, jer je uvek bilo prijatno da se vidimo i popričamo.

Kada ste otišli iz RS, kako je to izgledalo?

Onog trenutka kada su prestala borbena dejstva, nastupilo primirje i počeli pregovori u Dejtonu, dobili smo nalog za povlačenje. Uradili smo to organizovano, došli do Bijeljine, gde nas je dočekao vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova RS Tomo Kovač. Postrojio sam jedinicu, on nam je održao govor i zahvalio se na svemu učinjenom i pruženoj pomoći. Rukovao se sa svima i poželeo srećan put.

U Beogradu smo, kada smo stigli kasno uveče, primljeni u MUP, ministar Zoran Sokolović nije bio u Beogradu, Đorđević i Stevanović su nam čestitali na uspešno obavljenom zadatku i priredili koktel za sve, da bi potom policajci otišli u svoja mesta na Kosovu.

Svedočili ste u dva navrata u Haškom tribunalu, šta je najveći utisak o tome?

Ti pokušaji Tužilaštva da dokaže da je država Srbija učestvovala sa svojim redovnim policijskim snagama u ratu u BiH, i da je jedinica koju sam predvodio bila u borbenim operacijama te jeseni 1995. godine, a da nijednog dokumenta nisu imali. Od brda dokumenata koji su im dostavljeni iz Vlade Srbije i MUP a, a ticali su se svega i svačega, nijedan nije bio o borbenom angažovanju jedinice. Zna se kako se pišu i dostavljaju dnevni izveštaji, pravi presek. Kakve su to borbene akcije u kojima nema mrtvih, ranjenih ni utroška municije. Takve stvari se nisu mogle sakriti.

Da navedem primer Kosova 1998. i 1999. godine: svaki dan se slala depeša o svakom poginulom ili ranjenom policajcu, sa svim podacima, to je pravilo u MUP u oduvek, i lako je proveriti.

Kakve insinuacije su bile, konkretno?

Pa, na primer, da su skraćenicu MUP RS, koja je korišćena u depešama, umesto MUP Republike Srpske, tumačili kao MUP Republike Srbije. I svuda gde se pominje PJP RS, smatrali su da je to PJP Republike Srbije. I onda ima depeša da je kod Doboja vozilo PJP RS naletelo na minu, da ima jedan mrtav i osam ranjenih, i to se pripisuje PJP MUP u Srbije. Uvidom u dokumente znali su da MUP Srbije nije imao poginulih i ranjenih, lako je to proverljivo. Ali tužilac je terao po svom.

Kakva su još bila pitanja?

Bilo je raznih, besmislenih, poput onog zašto je Legija živeo u Ulici Ljutice Bogdana, u kojoj je živeo i Arkan. Otkud ja da znam za to, da li je i zašto živeo tu. Pokušavao sam da objasnim da je to stvarno banalno, do dolaska u Banja Luku nisam ni znao za postojanje tog čoveka.

Ili pitanje zašto u Banja Luci nisam uhapsio Arkana. Ja sam bio podređen MUP u RS, i nisam mogao narediti nečije hapšenje, nego sam samo radio po nalogu načelnika banjalučkog centra javne bezbednosti Brane Pećanca i ničijem drugom. Sećam se i mukotrpnog ispitivanja o tome kakvo je pravilo u MUP u Srbije, ko predaje zastavu sa kovčega na sahrani ubijenog policajca njegovoj porodici. Radilo se o sahrani Stojičića u aprilu 1997. godine.

Pitali su me da li sam bio na sahrani, rekao sam da nisam, zbog profesionalnih obaveza, a onda je bila serija pitanja o proceduri. Odgovarao sam da zastavu porodici predaje starešina jedinice poginulog, ili neko od kolega istog ranga, ali njima je bio cilj da ukažu da je sumnjivo to što je Stanišić kao načelnik RDB a predao zastavu porodici ubijenog načelnika RJB a. Oni su bili isti u rangu, obojica pomoćnici ministra, načelnici dva resora, i nema razloga da tako ne bude. Svi ostali su bili nižeg ranga, pa ako to nije mogao da učini ministar, logično je da to uradi pomoćnik.

Bilo je i pitanje o isplatama primanja pripadnicima Arkanove Srpske dobrovoljačke garde sa računa RDB a, u Hagu su mi pokazivali spiskove, dokumente koje im je dostavila Vlada Srbije. Šta sam mogao reći, osim da to vidim prvi put, nisam imao ni spiskove isplata RJB a, jednostavno nisam bio na toj funkciji da imam uvid. Ja sam bio čovek na terenu koji je odgovarao samo za svoju jedinicu.

Zabludu o učešću MUP a Srbije u borbenim dejstvima je, možda, izazvao deo iz ratnog dnevnika Ratka Mladića, gde piše da mu je na sastanku 30. septembra 1995. godine, kome je prisustvovao i tadašnji načelnik Generalštaba VJ Momčilo Perišić, Stanišić referisao da se "tamo udenuo Arkan, a mi smo poslali 400 ljudi". "Koliko sam obavešten, to je pomoglo i na Sanskom Mostu i na Novom Gradu", rekao je Stanišić. Mogu potvrditi da datum i broj ljudi koji se pominje odgovara broju ljudi iz RJB a Srbije koji su poslati da u tom periodu obavljaju policijske zadatke na tom području. Po mom mišljenju, a imajući u vidu i ovaj zapis, Stanišić govori o našim, a ne o Arkanovim ili bilo kojim drugim snagama. Moji ljudi nisu pomagali u smislu borbenih dejstava, nego u evakuaciji stanovništva i sprečavanju haosa.

Policija Srbije je tog leta i jeseni 1995. godine hapsila izbeglice iz RSK i RS i isporučivala ih Arkanu, prvo u Erdut, a onda ih je on, uz maltretiranja i strahovita poniženja, slao u Republiku Srpsku, ili na liniju fronta u Istočnoj Slavoniji. Ko je to naredio, do danas je ostalo nerazjašnjeno?

Sigurno nije niko iz policije. Mogao je jedino tadašnji ministar (Zoran Sokolović), ali on se nije mnogo mešao u svoj posao, tako da je naredba najverovatnije stigla iz vrha države, a on je samo preneo načelniku RJB a.

Danas, posle svega, hoćete li progovoriti i o Kosovu? Neki kažu da ste nezasluženo ostali u medijskoj senci povodom raznih uspešnih akcija?

Penzioner sam, imam dovoljno vremena...

Davor Lukač