Tabloidni život i smrt:
Politika spaljenog mozga i njeni finansijeri

I dok se u svetu štampani mediji bore za opstanak u doba procvata interneta, tragajući za novim poslovnim modelima, stiče se utisak da naši tabloidi ne samo da nemaju problema sa "održivošću" nego da je njihovo paramedijsko delovanje prilično profitabilno. U čemu je tajna njihovog uspeha

Potpisnik ovih redova je do pre nekog vremena redovito prisustvovao bezbrojnim regionalnim konferencijama – od Tirane preko Zagreba pa do Beča – na kojima su poznata ekspertska i novinarska imena pretresala stanje u medijima balkanskih država. Te konferencije, neka mi niko ne zameri, iz godine u godinu bile su sve besmislenije i dosadnije iz prostog razloga što se "na terenu" stvari nisu menjale, tako da su se uvodi, izlaganja i zaključci ponavljali do u slovo isti. Ukratko: "dani mrmota" obogaćeni upoznavanjem pametnih "prekograničnih" kolega.

Naime, u čitavom regionu dominantniji mediji su zarobljenici politike i propagandi skloni, a profesionalni novinari izloženi napadima i pritiscima, pa su se govornici iz raznih zemalja utrkivali da podastru dokaze kako je kod njih stanje u sferi javnog informisanja – najgore! To je sasvim ljudski – svakome je njegova muka najveća. Međutim, na jednom takvom skupu u Novom Sadu, kolege iz okruženja imale su jedinstvenu priliku da svakodnevno čitaju ovdašnje političke tabloide da bi na kraju poklekli. Morali su da priznaju da je medijska scena u Srbiji najzagađenija, jer takvih paramedijskih fenomena kakvi su skoro svi režimski dnevni listovi u Srbiji – oni što svakodnevno krše novinarski kodeks, šire lažne vesti i govor mržnje, bave se najprizemnijom agitacijom i urušavajući ljudsko dostojanstvo oštro se suprotstavljaju elementarnom ukusu i civilizovanom ponašanju – nema u njihovim državama, bar ne u tako impozantnoj meri i svakako ne predstavljaju medijski mejnstrim i ne citiraju se u centralnim informativnim emisijama javnih medijskih servisa, kao što je to u nas slučaj.

U kontekstu zbivanja u Crnoj Gori treba podsetiti da je onomad neko zaključio da srpski tabloidi imaju izvozni potencijal, pa je u aprilu 2014. godine počelo da izlazi i podgoričko izdanje dnevnog lista "Informer". Bilo je to vreme otvorene ljubavi Vučićevog i Đukanovićevog režima, koji su delili i iste stručnjake za politički marketing, te se pretpostavljalo da će se recept za politički uspeh u Srbiji – koji podrazumeva propagandni pristup znan kao "spaljen mozak" – dobro primiti i kod našeg južnog suseda. Verovalo se da će i Đukanović, poput Vučića, uspeti da zloupotrebom tabloidnih paramedijskih fenomena potpuno marginalizuje i uništi opoziciju, te učvrsti svevlast. Međutim, pokazalo se posle par godina da je Srbija ipak "velika tajna" i da ono što u njoj uspeva ne mora po pravilu svuda da ima prođu pošto je crnogorski "Informer" počeo Đukanoviću da pravi više štete nego koristi, pa je ugašen 2017. Ostaće u svetskoj istoriji medijskog beščašća bar jedna naslovna stranica podgoričkog "Informera", na kojoj se nalazi nekakav mutni skrin-šot kojim se dokazuje da izvesna crnogorska nevladina aktivistkinja, kritičarka Đukanovića i korupcije u Crnoj Gori, navodno ima seksualne odnose sa psom.

POČELO PRE VUČIĆA, ALI JE OVAJ STVARI DOVEO DO USIJANJA

Daleko od toga da su u Srbiji "divlji" političkih tabloidi nastali u doba Vučićeve vladavine. Oni su postali važna odlika naše medijske scene u periodu posle 2000. kada je nastupila medijska tranzicija. Ono što je bio državni biznis, postalo je "čudesno stvar privatluka", naravno u bliskoj saradnji sa državom ili nekim moćnicima, koji su se obagazili u ratovima. Prvobitno, neki od tabloida bili su veoma oštri kritičari vlade Zorana Đinđića ("Nacional"), da bi se kasnije ovi paramedijski, odnosno politički projekti uglavnom dodvoravali vlastima i bili korišćeni za pozicioniranje u strukturi moći i za difamaciju političkih protivnika.

Ne samo međustranački nego i unutarstranački sukobi odigravali su se na stranicama tabloida, a njihovi vlasnici i urednici znali su dobro da naplate svoje usluge, neretko zasnivajući poslovni model na reketiranju političara i drugih koji imaju para. Ovdašnji dnevni tabloidi koristili su samo formu sličnih zapadnih novina (koje su se mahom bavile tračevima, estradom i skandalima) da pošalju političke poruke. Neki će reći da su upravo oni koji su upravljali tabloidima na kraju postali žrtva čudovišta koje su stvorili. A slobodno se može reći da je medijska scena Srbije po dolasku Vučića na vlast postala čudovišna, te da je on svoju moć osnovao i zasnovao na apsolutnoj kontroli nekontrolisanih medija koji teško da se mogu i nazvati medijima u klasičnom smislu te reči. Mediji su postali toljaga u njegovim rukama! Sve ono što je ranije postojalo – dovedeno je do krajnosti i usijanja i ni najveći pesimisti nisu mogli da pretpostave na šta će ličiti naša medijska scena danas.

TABLOIDE PRODAVATI ISPOD TEZGE

Naslovne stranice tabloida poslednjih sedam-osam godina izgledaju tako da su pojedini eksperti pokretali inicijative da se njihova prodaja zabrani u okolini osnovnih i srednjih škola. Kažu, ne bi smeli ni da budu vidljivi na trafikama pored kojih prolazi normalan svet. Trebalo bi ih držati ispod tezge, kao što su se onomad u videotekama držali najžešći pornići.

Problem je, međutim, to što je za skoro decenijskog vakta naprednjaka "informersko" novinarstvo zarazilo skoro sve medije bliske vlasti, uključujući tu i televizije sa nacionalnom pokrivenošću, za šta je najviše zaslužna Republička agencija za elektronske medije (REM takozvani), koja radi u službi vlasti i ne zanima je što mediji koje reguliše svakodnevno na dramatičan način krše zakone. Tabloidno novinarstvo se preselilo i u neke, kako se smatralo, ozbiljne medije, pa se niko više i ne iznenađuje zbog toga što je, recimo, pre neki dan "Politika" na naslovnoj stranici (povodom godišnjice terorističkog napada na SAD) objavila glavni naslov: "Kako je Osama bin Laden nadmudrio Džordža Buša"! Svakojaki govor mržnje je postao svakodnevica, pa sa tablodinih medija sve pršti od "ustaša", "balija", "Šiptara" i raznih drugih neprijatelja (opozicija i kritička javnost) koji žele da unište Srbiju i njeno mudro rukovodstvo sa Aleksandrom Vučićem na čelu. Inače, on je davno u svojim medijima zadobio odlike božanstva ili superheroja iz stripova. Dakle, tabloidi nisu incident, oni nameću pravila igre u medijskom prostoru i kreiraju vrednosni kod društva. Opozicija, recimo, u strahu da se ne nađe na naslovnicama tabloida, odbija da se izjasni o važnim političkim temama.

U moru najrazličitijih oblika kršenja profesionalnog kodeksa, tabloidi jako vole da pre suda presuđuju, vodeći dehumanizujuće kampanje protiv raznih ljudi pod uslovom da oni nisu politički zaštićeni. Tabloidno novinarstvo se preselilo i u mnoge lokalne medije, pogotovo internetske, i na tom nivou se uništavaju ljudski životi, razara se i sam začetak bilo kakve političke alternative. Tužna je konstatacija da ogromna većina novinara u Srbiji radi upravo u ovim medijima. Mnogi od njih jer nemaju gde drugde, ali to im i nije neko veliko opravdanje. Neko je jednom rekao da su oni novinari onoliko koliko je Džek Trbosek – hirurg!

HILJADE GAŽENJA KODEKSA I MILIONI IZ BUDŽETA

U aprilu ove godine, sajt "Raskrikavanje", koji analizira medijske sadržaje i lažne vesti, konstatovao je da se samo na naslovnicama pet štampanih tabloida ("Kurir", "Alo", "Informer", "Srpski telegraf" i "Večernje novosti") u 2020. pojavilo bezmalo 1200 lažnih, neutemeljenih i manipulativnih vesti, što je odista frapantan podatak. Ali na to smo navikli, situacija se ne menja mnogo poslednjih godina, osim što se konstantno pogoršava. Prema ovoj analizi, najdominantniji u produkciji neistina je "Srpski telegraf", na čijoj su se naslovnici pojavile 403 izmišljene vesti ili vesti za koje ne postoje nikakvi dokazi da su tačne. Za njim slede "Alo" (225), "Informer" (212), "Večernje novosti" (169) i "Kurir" (163). Na naslovnicama ovih medija, tvrdi "Raskrikavanje", predsednik Vučić je sveprisutan, i to isključivo u pozitivnom kontekstu (našao se na naslovnoj strani "Kurira" 143 puta, "Večernjih novosti" 111 puta, "Aloa" 101, "Srpskog telegrafa" 92, a "Informera" 86 puta), dok je glavni negativac – očekivano – Dragan Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde.

Iako pravilnik koji uređuje procedure i pravila konkursnog sufinansiranja medijskih sadržaja predviđa da mediji koji krše Kodeks novinara Srbije ne bi trebalo da dobijaju sredstva od organa vlasti, u praksi je situacija drugačija. "Raskrikavanje" navodi da je pet posmatranih tabloida tokom 2020. putem konkursnog mehanizma prihodovalo najmanje 29 miliona dinara od lokalnih samouprava. Interesantno je da su isti ti mediji, prema istraživanju Saveta za štampu, u drugoj polovini 2020. godine više od 3300 puta prekršili spomenuti Kodeks. To i mnogo šta drugo govori da je iluzorno očekivati da će se medijska scena Srbije promeniti implementacijom Medijske strategije. Pokazalo se mnogo puta da Vučićeva vlast ne drži do zakona, pa ni do onih medijskih, izglasanih u Skupštini Srbije 2014, i dobila je pohvale od novinarskih i medijskih udruženja i međunarodnih organizacija, a proizvela pakleni medijski kotao u kojem se svi kuvamo.

POVEĆAVA SE TABLOIDNA PORODICA

I dok se u svetu štampani mediji bore za opstanak u doba procvata interneta, tragajući za novim tzv. poslovnim modelima, stiče se utisak da naši tabloidi ne samo da nemaju problema sa "održivošću" nego da je njihovo paramedijsko delovanje prilično profitabilno. U velikoj porodici režimskih medija nedavno se pojavio još jedan tabloid – pod imenom "Objektiv". U toj porodici kao da važi pravilo: ko najviše ponizi profesiju, taj je bolji!

Unosnost ovog posla ne zavisi samo od prodaje štampanih izdanja ili oglasnog prostora. Iako novac koji im se dodeljuje putem konkursnog sufinansiranja nije za baciti, treba reći da se priličan novac poreskih obveznika usmerava u njihovom pravcu, putem raznih ugovora, povezanih firmi i organizacija, kao i drugih pogodovanja. Da bismo saznali o kolikim novcima je reči, trebale bi nam ekipe finansijskih forenzičara, ali jedno je jasno: mnogi mediji u Srbiji su jednostavno korumpirani. Kada smo već kod Tepićke, podsetimo da je ona prošle godine sa podatkom da je Igor Žeželj novcem Telekoma kupio "Kurir", odnosno "Adria Media grupu". Prethodno je Telekomovim parama Srpska napredna stranka kupila dve televizije sa nacionalnom pokrivenošću.

Pojedini stručnjaci, međutim, vole reći da se uspeh prizemnog tabloidnog novinarstva zasniva i na dominantnom vrednosnom sistemu koji se u Srbiji gradi već decenijama, a koji je nametnut od društvenih elita u ratu i poraću. On počiva na odsustvu kritičkog mišljenja, mitskoj svesti, infantilizaciji i nedemokratskom nasleđu. Ovaj tip novinarstva postiže uspeh ne samo kod svoje publike, koju čine oni koji su umereno ili neumereno neobrazovani, već i kod dobrog dela ostalog stanovništva koji na kraju kusa ono što mu tabloidi serviraju, iako će ih se javno gaditi. Kad smo već kod gađenja, jedan od ciljeva tabloida je i da ljudima zgadi politiku, a i u tome su naročito uspešni. Pitanje svih pitanja je da li će i kada vučićevska propaganda "spaljenog mozga" početi da proizvodi kontraefekat. Do tada je stvarnost u kojoj živimo upravo ona koju proizvodi tabloidno novinarstvo.

50 NIJANSI ŽUTE, BEZ KONKURENCIJE

Ekspert Novosadske novinarske škole Stefan Janjić, koji je i urednik portala "Fake news tragač", kaže da je domaće tabloide veoma teško razlikovati jer po svim kriterijumima – stilu, rečniku, grafičkom dizajnu – deluju kao da potiču iz iste radionice.

"Ako kontinuirano pratite njihov sadržaj, možete uočiti neke specifičnosti. Recimo, ‘Srpski telegraf’ je specijalizovan za lažne ekskluzive u vezi sa istoriografijom, a ‘Informer’ za dezinformacije u vezi sa Albancima i Albanijom. Mogla bi se, takođe, pratiti i matrica po kojoj različite struje u SNS-u oblikuju svoj omiljeni tabloid. Iako nijanse postoje, reč je o 50 nijansi žute, odnosno o kontinuiranoj proizvodnji jednog te istog. Zaista je iznenađujuće, s tržišnog aspekta, da nijedan od provladinih tabloida ne želi da se jasno izdvoji, da ponudi drugačiji dizajn, koncept ili format, jer čak i ako vam je otvorena namera da navijački, predatorski podržavate vlast, to možete činiti na različite načine. Domaći tabloidi ne pokazuju nimalo inicijative u tom pogledu, nimalo kreativnosti, jer se oni zapravo i ne bore sa svojom konkurencijom, već isključivo sa političkim neistomišljenicima", kaže Janjić u razgovoru za "Vreme".

Penzionisani profesor žurnalistike na beogradskom Fakultetu političkih nauka Rade Veljanovski navodi da su razlike između zapadnih i naših tabloida ogromne, jer oni u razvijenim zemljama ne smeju da svesno lažu i vređaju bilo koga. Oni često idu po ivici između istine i izmišljotina, ali ne smeju da prelaze granice jer će se sresti sa ozbiljnim sankcijama, uglavnom materijalne prirode.

"U Srbiji, koja je pretpolitičko, nedemokratsko društvo, postoje pravila, ali se ona ignorišu uz podršku vlasti koja utiče i na instance koje treba da primenjuju sankcije. Mi smo suočeni sa najprimitivnijom zloupotrebom javne sfere, pri čemu su se mediji koje nazivamo tabloidima opredelili za propagandnu ulogu umesto za promociju i podršku javnog interesa. Štampana tabloidnost je u odnosu na televizijsku opipljivija, može da posluži za malograđanski čapraz-divan, a celog dana je na svim kioscima, pa ogromnim naslovima i montiranim fotografijama deluje i kada se ne kupuje", navodi Veljanovski.

Medijski ekspert Ilir Gaši, koji je u nekoliko navrata bio na udaru režimskih tabloida, navodi da su za vlast oni bitni jer postoji jedan značajan segment publike koji i dalje čita štampane novine. "Po dostupnim istraživanjima, to su uglavnom ljudi stariji od 50 godina koji slabije koriste internet. Ta grupa je u Srbiji veoma brojna, pa je i važna vlastima. Nema razloga da se režim ograniči samo na kontrolu televizija – efekat propagande je mnogostruko jači ako se ista poruka pojavljuje i na ekranu televizora i na trafici, i na stolu u kafiću", kaže Gaši u razgovoru za "Vreme".

Perica je urednik portala "Cenzolovka", koji prati i analizira našu medijsku scenu. On kaže da mi danas svedočimo potpunom trijumfu novinarstva zasnovanog na lažima, za koje je "i ratnohuškačka propaganda devedesetih nevinašce".

"Tabloidi se samo delimično inspirišu sa tog izvora iz vremena Miloševića – suviše je on naivan za njih. Naime, propaganda devedesetih se trudila da svoje izmišljotine prikrije tu i tamo nekim istinitim podacima. Za ove danas to je gubljenje vremena. A nema ni smisla – provalili su da njihovu publiku istina uglavnom i ne zanima. Publika današnjih tabloida, ona koja bi devedesetih iz potaje čitala ‘Treće oko’ i gledala vidovite zorke i kleopatre, izašla je iz svojih intelektualnih i moralnih rupa, nabubrela uz rijalitije, oduševljeno je prihvaćena od strane vladajuće stranke i – postala mejnstrim", kaže Gunjić.

ODAKLE NOVCI?

Govoreći o finansijskom poslovanju režimskih tabloida, Veljanovski kaže da se ono uklapa u opšti način kvaziodrživog delovanja svih koji podržavaju vlast i koji su s njom u vezi.

"Ako nije dovoljno ono što se zaradi, posegnuće se za javnim novcem koji se zloupotrebljava kao stimulans sadržajima od javnog interesa, a ako i to nije dovoljno, biće naterano neko javno preduzeće ili bolje stojeći privatnik da dobro plati neku ‘uslugu’. U krajnjoj liniji, stići će pare iz budžeta i niko za njih neće znati, jer su uključeni i oni koji treba da kontrolišu tokove novca. Tabloidi su samo neki od pipaka hobotnice koja održava postojeći režim, uz mnoge druge", tvrdi Veljanovski.

Perica Gunjić kaže da je tabloidima cela država "na izvol’te". I ne samo država. "Koji to privatnik sme da odbije bilo koju želju predsednikovih bliskih prijatelja, za koje zna da svaki dan u svojim novinama i na nacionalnim televizijama diktiraju armiji botova šta im je misliti i sa kim se obračunati? Koji je to privatnik spreman da na leđa sebi natovari takvu armiju? Pri ruci su im bukvalno sve republičke, pokrajinske i lokalne institucije i javna preduzeća, ta legla korupcije, dok su stranački tajkuni tu da obezbede da za predsednikove i bratovljeve urednike i novinare nema zime. Sve dok ih je baš briga za zakone i kodekse, dok nemaju inspekcije i tužilaštva za vratom, samo je nebo granica kriminala i korupcije na medijskom tržištu", kaže Gunjić.

Gaši podseća da ne treba zanemariti prihode od digitalnog marketinga koje imaju popularni tabloidi, čiji su sajtovi među najposećenijim u Srbiji. "Da li je to dovoljno za njihovu finansijsku održivost? Ne znam, ali verujem da za njih to nije od presudne važnosti. Oni ne postoje zbog profita, već pre svega da bi oblikovali javno mnjenje u skladu sa potrebama vlasti. Dok god obavljaju taj posao – a obavljaju ga, rekao bih, sasvim solidno – naći će se i novac za njihov rad, ovako ili onako", kaže Gaši.

Stefan Janjić nam nudi odgovor na pitanje kako sadržaji i lažne vesti iz tabloida stižu i do publike koja ih ne kupuje. Navodi da oni vise na trafikama, da su tu programski naročito istaknuti i da vodeće naslove vidi svako ko prođe pored. Osim toga, na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću organizuju se različita "prelistavanja štampe" u kojima se prepričava sadržaj tabloida, a i sami urednici tabloida veoma se često u tim programima pojavljuju u ulozi analitičara. "Naposletku, reč je o medijima koji imaju ogromnu publiku na društvenim mrežama. Kada razmatramo njihov viralni potencijal, ne treba uračunati samo osnovne stranice na Fejsbuku, Tviteru i Instagramu, već i čitav niz kupljenih stranica po čijem imenu nikada ne biste zaključili da će vam nuditi vesti. Tabloidi već godinama ulažu u kupovinu stranica koje su prikupile veliki broj pratilaca, s nazivima poput ‘Zanimljivosti’, ‘Novak Đoković, srpska legenda’, ‘Recepti moje bake’ ili ‘Crvena zvezda zauvek’, a potom na takvim stranicama objavljuju svoje sadržaje, što je moguće utvrditi primenom alata kao što je Crowdtangle. Kupovina ovakvih stranica pokazuje se kao daleko isplativija investicija od standardnog plaćenog promovisanja objava", navodi Janjić.

Nedim Sejdinović