Novi albumi – Damon & Naomi with Kurihara – A Sky Record i Big Red Machine – How Long Do You Think It’s Gonna Last?:
Obračun na alternativnoj strani

Dva najnovija američka rok albuma pružaju nam priliku da ustanovimo šta je danas stvarno alternativna muzička umetnost, a šta estrada koja se grebe o underground cool fazon

Danas je alternativni rok tu da smiruje i pruža utehu, a ne uznemirava. To ne znači da je manje subverzivan – upravo kad svi žele da nas šokiraju, od političara do pop zvezda, živeti u miru sa sobom mimo tog prenadraženog sveta – najveća je diverzija. Nedavni naglašeni zaokret nekih od top mainstream izvođača ka intimnijem jeziku (vidi: Tejlor Svift) potvrđuje da većini publike polako postaje dosta terora senzacija u kome živimo.

DAMON & NAOMI

Ovo je vreme zaokruženja, pa je tako i alternativni rok kao kulturni koncept obišao svoj pun krug. To je sad definisan žanr, sa jasnim pravilima. Odavno je za nama ostalo inovativno doba osamdesetih i prve polovine devedesetih, kad je to bilo polje slobode unutar šou biznisa, gde su se još uvek dešavale nove stvari.

Galaxie 500 su bili jedni od tajnih darlings alternative. Radeći u Bostonu, gde je indie-scena uvek bila više nego jaka, doneli su svoj originalni sporovozni upgrade Velvet Underground zvuka, pretvarajući mitologizovanu dekadenciju Lua Rida raspadnutih gradskih pejzaža u introspektivnu poeziju bezimene post-apokalipse. U ovoj krajnje utišanoj emociji onih bez budućnosti, danas možemo prepoznati početak dream-popa i post-rocka. Njihova karijera proizvela je svega tri albuma, među kojima se On Fire (Rough Trade, 1989) smatra skrivenim remek-delom tog perioda. Još tad smo znali da je ovoj ekipi sve jasno o stanju u koje je zapao naš svet.

Nakon herojskih kreativnih proboja Galaxie 500, nastupilo je dugo trajanje: tokom 90-ih, pevač Dean Wareham napravio je cenjeni sastav Luna ("najbolji bend za koji nikad niste čuli", pisao je za njih magazin Rolling Stone, a moglo se odnositi i na istoimeni novosadski bend), dok su bubnjar Damon Krukowski i basistkinja Naomi Yang nastavili kao duo Damon & Naomi (logično). Ovaj bračni par je snimio desetak ujednačenih izdanja, od kojih se dva mogu ubrojati u vrh savremene alternativne produkcije (More Sad Hits, 1992; Within These Walls, 2007), obezbeđujući im poštovanje i status stidljivih, ali zaslužnih velikana.

Posle šest godina pauze upravo su se oglasili novom pločom: Damon & Naomi with Kurihara – A Sky Record (20/20/20), nastala je u saradnji sa dugogodišnjim japanskim prijateljem, gitaristom Michiom Kuriharom (iz grupe Ghost). Pošto je snimanje započeto pre pandemije, a završeno u jeku prvog udara, tekstovi su puni referenci na stanje izolovanosti i odvojenosti. Ovaj čist sanjalački album zato se polako pretvara u svedočanstvo o neželjenoj usamljenosti kao paradigmi trenutka koji živimo. Otvara ga izvanredno senzualna, plutajuća Oceans in Between, a nastavlja se jednako puteno, akustičnim ljubavnim flamenkom Between the Wars, koje Naomi i Damon naizmenično pevaju. Dve sledeće kompozicije varljive spokojnosti The Gift i Sailing By, sa neutešnim pratećim glasovima, otkrivaju da postoji nešto iz večnog šinjela Tima Buckleya što se stalno ponavlja i promiče u njihovim pesmama. Sobna Split Screen spada u intimističke vrhunce, sa svojim slojevima prepletenih gitarskih melodija u maniru lirske psihodelije. Kao koncentričan krug iz prošlosti, potom se na nas spuštaju Season Without Time, Invincible i How I Came to Photograph Clouds, opisujući stanje uma prepuštenog svetu koji se raspada naočigled svih nas, baš kako su ovi isti ljudi jednom davno predvideli, podsećujući ponovo na seni Galaxie 500. Epilog The Aftertime pruža razrešenje izvodeći nas u prostranstva onoga što je ostalo od spoljašnjosti, nadajući se mirnom jutru.

Damon & Naomi prave muziku kao što se piše haiku. Pesme su im kratke, jednostavne i tople. Opisuju emotivni pejzaž naše prošlosti koji živi u nama. Nostalgija za sobom njihova je stalna tema. Danas je sećanje na boljeg sebe postalo nešto čime se svi bave, pa ova mala, stilski prefinjena ploča sa dušom, kakve se retko gde još prave, ima sve odlike trajnog saputnika za godine koje dolaze.

BIG RED MACHINE

I dok Damon & Naomi prave stvarnu muziku, pišući o zaista proživljenim dešavanjima tokom karantina, na drugom polu današnje alternativne scene postoje grupe koje žive od toga što je pretvaraju u estradni fazon. Štaviše, postoji ozbiljan rascep između "prave" i "isfabrikovane" alternative, odnosno onih čiji su koreni u underground klubovima i onih koji dolaze iz mainstream kuhinje, te samo zvuče i izgledaju kao alternativni umetnici, pošto je to sad lukrativna stilska odrednica.

Ovom drugom toku svakako pripada razvikani super-projekat Big Red Machine – How Long Do You Think It’s Gonna Last? (Jagjuwar). Zajedničko studijsko delo dvojice važnih autora – Arona Desnera iz proslavljenih americana giganata The National i Džastina Vernona AKA Bon Iver – očigledno je napravljeno bez ikakve veze sa realnošću u kojoj neko živi. Naime, Big Red Machine su ona vrsta dizajnirane alternative zasnovane na auto-tune baladama kakve sad čujemo svuda oko sebe, pa i u šoping molovima. Nastavljajući niz savršeno produciranih introspektivnih izdanja velikih zvezda, sa kojima su bili upetljani (pre svega: Tejlor Svift, "folklore" i "everlast", 2020), oni ovde okupljaju čitav niz respektabilnih ličnosti – nekih sa neospornim indie pedgireom, a to su Fleet Foxes, Sharon Van Etten ili Lisa Hannigan, i nekih sa već uveliko potvrđenim pop zvezdanim statusom, tipa Tejlor Svift (još jednom).

Osnovni problem inače vešto napravljenog projekta How Long Do You Think It’s Gonna Last? jeste što niti koga uznemirava, niti pruža bog zna kakvu utehu u ovim vremenima, nego većim delom prolazi kao ugodni background. Drugim, ne mnogo ljubaznim rečima – dosadan je. Naročito kad se više sluša.

Retko kad naiđete na album koji se ovoliko ambiciozno trudi da se nikom ne zameri. Dugačke elektronske folk numere na How Long Do You Think It’s Gonna Last? ne smetaju ni onima što vole rok, niti onima što vole dance muziku – svesno su postavljene tako da pogađaju više tržišnih kategorija, teku neobavezno i bez zastajkivanja, kao kad voda curi iz slavine. Zato ih ne vredi ni pominjati pojedinačno, pošto ovakav koncept pojede i one najbolje među njima, učinivši ih beznačajnim u kontekstu opšte muzičke korektnosti, pandana političkoj.

Tu je skriven jedan neoprostiv prestup, bar kad je ovaj potpisnik u pitanju: Big Red Machine je deo udruženog zločinačkog poduhvata da se i ono najvrednije u pop muzici učini nevažnim. Ne možemo imati ništa protiv kad dokazane pop zvezde pokušavaju da se ogrebu o alternativni kredibilitet i malo glume umetnost – njima je u opisu delatnosti da prodaju razne stilizacije. Ali moramo imati mnogo toga protiv muzičara koji se predstavljaju kao vrhunski umetnici kad počnu da se bave kalkulisanim pravljenjem dopadljivih, ali emotivno beznačajnih ploča. Oni pretvaraju nešto što ima neponovljivu vrednost u potrošnu robu.

Zato ovaj projekat nalikuje na "brzu" hranu – stalno obećava, ali ne može da zasiti. Kako postoje fake news, tako sada imamo i fake emocije – ali šta će nam pesme koje navodno pevaju o osećanjima ako nas ne dotiču? Toga imate na tone, svuda po internetu, pa su Big Red Machine samo apsolutni vrh ove masovne kvazi-alternativne produkcije, sa nekoliko slatkih momenata, što nas miluju po površini, pažljivo kao ništavilo.

Od dve ovde predstavljene ploče, nema sumnje koja će biti više puštana i dostupna na svim veb lokacijama… Ona koju nećete ni primetiti kad je slušate.

Potreba za samorefleksijom suštinska je ljudska potreba, o kojoj se malo govori. Bez kapaciteta da razmišljaju o sebi, sumnjaju i muče se, ljudi ne bi bili ljudi, jasno je. Poništavanje osećajnog sadržaja muzike i obesmišljavanje umetnosti direktno dovode do uništenja naše sposobnosti da rasuđujemo o sebi. Verovatno nekom odgovara ceo ovaj scenario degradacije svega humanog, ali mi bismo morali znati da postoji i bolja sudbina.

Dragan Ambrozić