Bioskop – Plači, mačo:
Oproštajni dar?

Ovaj pomalo i svečarski film zaslužuje iskrenu filmofilmsku šansu, ponajpre posvećenika ali i onih koji po obodima bioskopskih repertoara tragaju za ozbiljnijim i manje bučnim i nametljiim izazovima

"Oduvek sam smatrao da zapravo postoje samo dve američke umetničke forme – džez i vestern-filmovi." To je svojevremeno, prilično davno još, opazio i izjavio znameniti Klint Istvud. Stoga, teško da ikoga može da začudi što je za ostvarenje koje je pred sam početak distribucije i zvanično proglasio oproštajnim odabrao upravo film koji bi, uz nešto svesnog i dobrovoljnog rastakanja žanrovskih granica, uzusa i definicija, mogao da bude označen i kao u neku ruku neovestern. S druge strane, ponadajmo se da Plači, mačo (Cry, Macho) ipak neće biti poslednji-poslednji film vremešnog Istvuda (91), jer, ovakakav kakav jeste, taj film nije kadar da se iznese sa tako teškim teretom. Naprosto, čak i u ovoj poznijoj fazi Istvud je pokazivao da može znatno bolje, te hajde da onda još neko vreme živimo u uverenju/samoobmani da je narečeni oproštaj ipak bio tek privremeno pokleknuće pred izazovima stvarnosti, a možda i uvek privlačne autodrame.

Što se citata sa početka prethodnog pasusa, pak, tiče, Plači, mačo, sa radnjom koja se zbiva 1978. godine, u dobroj meri ipak jeste neovestern, naravno, uz podsećanje da su se rubnim i/ili odocnelim vremenskim graničnicima ere uz koju se ponajpre vezuje vestern ranije bavili i drugi – Pekinpo, Helman, Frirs... recimo. A Istvud je u ovom (možda) testamentarnom filmskom (glumačko-rediteljskom) radu pokazao i zavidnu hrabrost, a bez hrabrosti se naprosto ne može u iole smislenijem i boljem vesternu; naime, ovaj projekat je u Holivudu dugo slovio za "uklet" – istoimeni roman N. Ričarda Neša, iz koga je brzo proistekao i prvobitni scenario, datira još iz 1975. godine, i tokom svih ovih godina i decenija bilo je i konkretnih pokušaja da se on napokon "privoli" na film (glavnu ulogu u različitim fazama tog dugog putovanja do velikog platna i bioskopskih dvorana trebalo je da igraju Roj Šajder, odnosno, Arnold Švarceneger). Istvud je taj san preinačio u javu, s tim da je, sasvim očekivano, priča zadržala starostavni duh i kroj i onovremensku atmosferu, što jeste podesno i Istvudovom filmskom i ostalom svetonazoru, ali i onome što priliči njegovoj krštenici i sa njom uvezanim konkretnim mogućnostima. To je sasvim na mestu, to je, tu nikakvog spora ne bi ni trebalo da bude, legitiman zahvat, jer Istvud je čitavim tokom svoje bogate i izrazito zanimljive rediteljske filmografije (uključujući malobrojnije/povremene promašaje – u kreativnom smislu prvenstveno) bio autor starog kova, nimalo zainteresovan za upadljivu modernost i prevratničke eksperimente u pravcu nesvakidašnjeg – najposle, prisetimo se da su njegovi raniji rediteljski radovi nosili i zvanične i jasno vidljive posvete dvojici u filmskom smislu duhovnih očeva i učitelja zanata, Donu Zigelu i Serđu Leoneu.

ŽIVO BLATO

To, ta stilska i idejna starostavnost, već tokom prvih par scena postaje nešto što je posve očigledno, i tu nikako ne treba tražiti povode za zamerke na račun onoga što je veliki Istvud izneo pred osvedočene i neretko ostrašćene poštovaoce, a možda i pred novopridošle filmofile i tzv. "običnu" publiku. Suštinska nevolja je krajnje jednostavna – Plači, mačo (naravno, u obliku u kom je ovih dana predočen gledateljstvu) naprosto ne generiše dovoljno upečatljive drame, a to je nešto čega nikada nije manjkalo u iole kvalitetnijim i primećenijim Istvudovim filmskim režijama. I pritom nije preterano važno to što je zaplet u popriličnoj meri rudimentaran – ostareli, usamljeni i samoći i cinizmu potpuno prepušteni rodeo-jahač prihvata da ode u Meksiko i iz njega u Teksas dovede malodobnog i problematičnog sina svoga šefa (igra ga takođe čuveni Dvajt Joakam, pevač/kantautor i tu i tamo glumac). Takva, neosporno svedena polazna postavka nekada je u Istvudovom slučaju bivala dovoljno podatna građa i osnova za emotivne i dramatične priče smeštene u taj geografski i simbolički kontekst filmske/filmovane amerikane; to ovde naprosto nije slučaj, pa se čak čini da je samo par godina ranije (sa filmom The Mule) dosta ubedljivije poentirao na dovoljno slične ili bliske teme. U nekom trenutku, zapravo, dosta brzo Plači, mačo zapada u svojevrsno živo blato filma koji gledaocima sugeriše znatno više uzbuđenja i primetno više emotivnosti nego što je možda uopšte ikada i bio sposoban da isporuči. Događaji (uz to, odveć slični i često na par koraka do jalove repetitivnosti) se nižu u neku ruku i mehanički, a Istvud se kreće stazama koje je davnih dana i sam prtio, pa gledalac brzo pred sobom ima funkcionalan film, film koji se lako prati, koji ne iritira (ali, uz to, ni ne nadahnjuje), a koji je, da ponovimo, na kino-repertoare (i prekokeansku ispostavu HBO Max-a) stigao opterećen tim zvaničnim žigom oproštajnog dela jednog istinskog udarnika i prepoznatljivo i sasvim zasluženo u sijaset navrata hvaljenog i izdvajanog filmskog autora, čiji su filmovi, da naglasimo i to, svih ovih godina, premda upadljivo hiperamerikanizovani (i samim tim, i hipervesternizovani) nepogrešivo bili po ukusu i meri gledalaca i u Evropi i na drugim, dalekim meridijanima.

Za razliku od, recimo, filmova Gran Torino i pomenutog The Mule, Istvud u Plači, mačo ne poseže preterano za autoironijom i evidentnijim preispitivanjem svoje ikoničnosti po osnovi istrajnog i nepokolobljivog mačizma, možda i iz krajnje profanog razloga – jer ovde tumači lik junaka koji je očigledno primetno mlađi od njega samog – na samom početku ostaje bez posla, na njega pored već raspremljene postelje nasrće dečakova majka u možda tek poznim tridesetim ili ranim četrdesetim godinama života... A nekada se Istvud, reklo bi se, silno zabavljao ili pod jasan upitnik stavljao vlastitu mitologiju i mitopoetiku – prisetimo se samo scene u kojoj ga u filmu Novajlija zavezanog zlostavlja Sonja Braga ili čitave postavke glavnog lika i njegovog držanja u remek-delu Neoprošteno. Ovde možda i nema prostora i zdrave prilike za tako nešto ili slično, što onda ovaj film dovodi u začudnu analogiju sa onim aksiomom koji nam kazuje da u Holivudu danas u značajnom broju (i, dakle, mimo povremenih ekstravaganci i odstupanja od tog, naravno, nepisanog pravila) nema uloga za starije/zrelije glumice, a, evo, možda ih nema ni za zaslužne veterane muškog roda. Istvud je, srećom, u smislu producentske zaštite već dugo gotovo pa "sam svoj majstor", a upravo i iz tog razloga ostaje žal što Plači, mači nije ponudio više i nešto zahtevnije – zahtevnije sa autorske tačke, ali zahtevnije i sa tačke gledišta i recepcije gledalaca ionako "gladnih" kvalitetnih filmova koji ciljaju ka zrelijoj publici i publici izraženijeg sinestetskog rafinamana. Uz sve pomenuto, film povremeno luta u pravcu odveć nesuptilnog eksplikatorskog pristupa, a podosta kuburi i sa ritmom pripovedanja, pa još unutar samo oko 100 minuta ukupnog trajanja.

DOBRA SINERGIJA

Međutim, bez poziva da se ovom vrlom "oproštajniku" progleda kroz prste, može se istaći i dovoljno toga valjanog u slučaju ovog ostvarenja – teks-meks ugođaj je odmeren i ubedljiv, vrlo dobra je sinergija između junaka i geografskog okruženja i lokalnog kolorita, a film ima i par uspelih transcendentalnih trenutaka (kao, na primer, u sceni u kojoj se Istvudov lik oprašta od vlastitih mačističkih zabluda, na koje je protraćio gotovo čitav svoj odrasli život, napokon otvarajući ruke pred ranjivošću kao uvek rečitim dokazom nečije zrelosti, a to čini tako što dečaka upozorava na zamku zavodljive mačističke zadrtosti)... Pored toga, Klint Istvud i dalje odlično barata nemalim filmskim potencijalom već pominjane amerikane – u tom pogledu, i Plači, mačo je oda tom borbenom beznađu, tom dubokom (pa bilo to i na isključivo intutivnom nivou) uverenju da je povratak na staro, a onda i starom/nekadašnjem sebi potpuno nemoguć, što, međutim, nikako ne znači da se ne treba prepuštati zovu novog i novog pokušaja, naravno, na mitskim krilima splina i melaholije. Ovaj film u toj dimenziji zadovoljava, i to je, kanda, i aspekt koji deluje najartikulisanije i u kojem ovaj autor, vraćajući se ključnim kotama svoje višedecenijske poetike, dobrano profilisane i iznijansirane, a koja je izdržala brojne testove vremena i filmskih epoha i moda koje su se smenjivale i borile za prevlast u ovih pedesetak godina tokom kojih se Istvud bavio i filmskom režijom, svodi nekakav bilans svog istrajnog pregalaštva u svetu pokretnih slika. Stoga, i u tom smislu, ovaj pomalo i svečarski film zaslužuje iskrenu filmofilmsku šansu, ponajpre posvećenika ali i onih koji po obodima bioskopskih repertoara tragaju za ozbiljnijim i manje bučnim i nametljiim izazovima.

U Dolarskoj trilogiji glavni (anti) junak ostaje misterija, čak je i označen kao Lo straniero senzo Nome (Bezimeni zaštitnik), dakle, postavljen je kao čist, prazan koncept kome će već pojedinačni gledaoci (svako po vlastitom nahođenju, instinktu i filmskom ukusu) pridodati šta treba da skica zadobije punoću detaljistički postavljenog porteta. U ovom filmu, pak, što iz razgovora, što sa margina priče, saznajemo dosta toga faktografskog o vodećem liku ove priče. Jeste, vremena su se promenila, sa maštom smo u deficitu, sada je neophodno nacrtati, potcrtati, naglasiti... ali stiče se utisak da Majk Majlo, podno tih smernica, nosi i breme nedorečenosti i kriptičnosti pređašnjih likova koje je Istvud igrao na velikom ekranu. Imajući tu impresiju u vidu, može se ipak ustvrditi da Plači, mačo, manjkav, ali, sveukpno gledano, dostojanstven rad uvek pouzdanog veterana, jeste validna varijacija na samozadatu temu oproštajnog filma. I sve to uz vidnu premisu tipično istvudovskog učinkovitog minimalizma. A setimo se i sledećeg, veoma ilustrativnog i rečitog opažanja Ričarda Bartona: "Glumci kao što je Klint Istvud predstavljaju soj koji krasi i ta dinamična letargija – čini se da oni ništa ne rade i da rade sve. Sve svode na apsolutni minimum. Na primer, on je možda imao govor od četiri reda, a sveo ga je na četiri reči".

Zoran Janković