Lik i delo:
Aleksandar Šoštar

Čovek koji je osvojio sve(t)

Dok mnoge sportiste motivišu novi izazovi i neostvareni ciljevi, kapitenu jugoslovenske reprezentacije motiv je ponavljanje pošto ne postoji trofej koji nije završio u njegovim rukama

Kako je i kad počeo: Kao i obično – slučajno. Sa nekolicinom drugova, davne 1975, sa 11 godina, upisao se u VK Partizan. Posle izvesnog vremena mogao je da "pređe u košarku", ali već je bio "zaražen" vaterpolom.

Kako je stao na gol: Opet – slučajno. Malo je poznato da je Aleksandar Šoštar – Šole pune tri godine igrao vaterpolo, odnosno sanjao da jednog dana postane slavni strelac. Na sreću jugo-vaterpola, sudbina je htela da jednog dana ne dođe golman, a trener Aleksandar Maksimović, koga se Šole s radošću i zahvalnošću seća, odlučio je da na gol stavi junaka ovog portreta zato što je "branio bolje od ostalih". Tako je sa 14 godina počela golmanska karijera koja traje već pune 23 godine.

Gde je igrao: Do 1991. u Partizanu, potom tri godine u Posilipu (Italija), pa dve u Barseloni, pa jednu u Budvi i poslednje četiri u Bečeju.

Šta je osvojio: Sve! Idemo redom: osam puta prvak Jugoslavije (triput sa Partizanom, jednom sa Budvom, četiri puta sa Bečejom), dvaput prvak Italije, dvaput prvak Španije, pet kupova Jugoslavije sa Partiuzanom, dva sa Barselonom i četiri sa Bečejom (uz napomenu da se u Italiji ne igra kup), jedan Kup šampiona (sa Bečejom 2000), jedan Kup kupova (Partizan), jedan Kup LEN (Barcelona), jedan Super kup Evrope (Partizan)... A tek reprezentacija: olimpijski šampion 1988. u Seulu, svetski prvak u Pertu 1990, evropski prvak 1991. u Atini i 2001. u Budimpešti, dva svetska kupa, plus tri srebra sa evropskih šampionata, jedno srebro sa svetskog kupa i bronza sa Olimpijade u Sidneju.

Šta je propustio: Sedam godina "sankcija", prvo onih pravih od 1992. do 1996, a potom prinudnih, domaćih, jer ga je tandem Stamenić-Orlić posle OI-a u Atlanti otpisao smatrajući ga starim za reprezentaciju. Tada je imao 32 godine. Vratio ga je Nenad Manojlović, sadašnji selektor, i Šole se odužio bronzom u Sidneju i zlatom u Budimpešti a biće valjda i neki trofej sa SP-a u Fukoki (Japan) ovog leta. Igrao je više od 350 puta za reprezentaciju Jugoslavije, ali bi imao preko 500 mečeva da nije bilo sedam godina prinudne pauze, i to je jedino što ga u fantastičnoj karijeri pomalo tišti.

S kim je igrao: S kim nije! Ponosan je bio što je bio u istom timu sa Ratkom Rudićem i Sinišom Belamarićem, koji je bio 17 godina stariji od njega dok je on, Šole, u današnjem državnom timu Jugoslavije 16 godina stariji od Janovića. Između njih su Dragan Andrić, kum Igor Milanović, Veselin Đuho, Rađenović, Zimonjić, Jelinić, Uskoković, Vujasinović, Savić, Šapić... Šole spaja vaterpolo generacije tako što nadovezuje medalje u lanac bez kraja ali izbegava poređenja. Kaže da sport kroz vreme nije moguće meriti, svaka generacija imala je nešto svoje i u datom trenutku bila najbolja. Svojim najvećim uspehom smatra to što toliko dugo traje i veruje da najviše vredi ono što traje, bljesak dođe i prođe.

Šta nije ostvario: Sprečio je hiljade, ali nikada nije dao nijedan – gol! Prošle sezone, u meču protiv Spartaka, čak je igrao nekih pet minuta ne bi li karijeru za Riplija i Ginisa upotpunio i tim podatkom, ali nije uspeo. Još se nije predao...

Šta je završio: Mašinstvo. Još pre nego što je krenuo u inostranstvo apsolvirao je, ali je stigao da diplomira tek 2000, koju pamti i po evropskoj titulu osvojenoj sa Bečejom.

Šta će raditi: Biće trener. Polaže ispite na Sportskoj akademiji, ali kada će na klupu još ne zna jer nije načisto kada će završiti karijeru. Kaže da već pet godina sebi i familiji obećava da je "naredna sezona poslednja", a onda ga nagovore da nastavi da radi ono što tako dobro ume – da čuva svoj gol.

U čemu uživa: U porodici, preferansu i – pecanju. Supruga Milica i ćerke Jelena (Beograd, 1991) i Sara (Barselona, 1995) najveća su radost i potpora, preferans je posebna vrsta "mentalnog treninga", a pecanje na Tisi i kanalima oko Bečeja prava relaksacija.

Vladimir Stanković