Arhipelag Jugoslavija:
Kratka istorija raspadanja

Delove Jugoslavije koja se juna 1991, na početku još nezavršenog rasturanja, zvala Socijalistička Federativna Republika (SFRJ) danas vode bivši komunisti, njihovi osuđenici, marionetske vlade, politički autsajderi, guverneri međunarodne zajednice i NATO trupe. Odnekud, najbolje ide bivšim komunistima

Iz perspektive ostataka nekadašnje države, slovenački dvojac Kučan-Drnovšek – od kojih je Janez bio i predsednik predsedništva SFRJ pa, kao takav, otvarao već neki od samita pokreta nesvrstanih u Beogradu – knjiži neuporedivo najbolji saldo iz jubilarne desetogodišnjice raspadanja. Svi ostali mogu okolo da mašu nacionalnim zastavama, prangijaju himnama i obeležavaju nove istorijske datume koliko god im je volja. Uostalom, na najvećem delu ostataka bivše Jugoslavije to su i jedini dobici, ako zanemarimo masivnu mafijaško-političku kriminalizaciju gotovo svih novonastalih eksjugoslovenskih država i sve podrazumevajuće njene posledice.

Franjo Tuđman vlast je predao posthumno i, u tom smislu, dragovoljno: na njegovom mestu predsednika Hrvatske sada je Stjepan Mesić, koga je 1991. na mesto predsednika predsedništva SFRJ instalirao Holanđanin/Evropejac Hans van der Bruk. Kao poslednjeg, ispostaviće se naknadno: "Zadatak je izvršen, Jugoslavija više ne postoji", glasio je Mesićev izveštaj Saboru nezavisne Hrvatske neki mesec kasnije. Njegov današnji predsednik vlade je Ivica Račan, u ono doba predsednik Saveza komunista Hrvatske i ljubitelj literarnog dela Umberta Eka.

Alija Izetbegović, kome je u jednom trenutku nezavisnost Bosne i Hercegovine bila preča od žrtava koje će u ostvarenju tog cilja pasti sada je u nekoj vrsti političke penzije. Biljana Plavšić, njegova istomišljenica u pogledu broja života koje valja "položiti" u temelje srpske nacionalne samostalnosti, potom dobrovoljni saradnik zavođenja Dejtonskog mira, čeka na suđenje u Hagu. Psihijatar, pjesnik i guslar Radovan Karadžić od istog se krije po šumama i gorama entiteta. Slobodan Milošević, njihov povremeni mentor, povremeni protivnik – zavisno od toga da li se uživljavao u ulogu "balkanskog kasapina" ili "garanta mira i stabilnosti" – čeka na isporuku Međunarodnom tribunalu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, zadnja pošta: Zatvorska jedinica, Ševeningen.

Do juče je izgledalo da se Kiro Gligorov povukao u mirnu političku penziju, odnosno porodičnu i memoarsku dokolicu. Činilo se da je istaknuti dugogodišnji "kadar" neupokojene SFRJ pronašao formulu za osamostaljenje Makedonije, uprkos grčkoj mrzovolji, starosrpskim, bugarskim i svim drugim radikalnim balkanskim pretenzijama. Politički autsajderi koji su – kao što je Milošević ulazio u savez sa Rusijom i Belorusijom obnavljajući tradicionalno srpsko-kinesko prijateljstvo i socijalizam kao svetski proces – temeljili međunarodni položaj na priznavanju nezavisnosti Tajvanu, a sigurnost sopstvene države na boravišnoj taksi stranih savetnika, posmatrača i trupa, sad se bolno suočavaju sa simptomima gangrenozne balkanizacije.

Ali, Makedonija možda nije poslednja u ovoj kratkoj istoriji raspadanja. Onim što se zove Savezna Republika Jugoslavija sad upravljaju interesna udruženja pod firmama političkih koalicija po različitim osnovama okupljanja, od plemenskog zova krvi, preko mutnih poslovnih interesa u balkanskoj krčmi i principijelnih protivnika prošlosti po svaku cenu, do pragmatičara koji su juče Miloševića održavali na vlasti, noćas ga se odrekli, a jutros bi da ga predaju nekom drugom, ko bolje zna šta je radio i koliko to košta. I tako, posle deset godina, na mestu nekadašnje SFRJ nalazimo desetak celina koje sebe vide kao države, dok su u suštini ono što politički korektan međunarodni vokabular određuje kao Jugoistočna Evropa i "zapadni Balkan" u boljem, a "bivša jugoslovenska republika", entitet i protektorat u gorem slučaju.

Početak raspada SFRJ obeležila su dva putujuća cirkusa. U jednom, političkom, Kiro Gligorov, Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Alija Izetbegović, Franjo Tuđman i Milan Kučan dogovarali su se, kao, o mogućnostima i načinima opstanka zajedničke države. U drugom, jedni su "srpskim zemljama" šetali mošti kneza Lazara, a drugi otkopavali kosti žrtava ustaškog/četničkog/komunističkog terora i otkrivali tajne nečuvenih zločina koje su bratski južnoslovenski narodi međusobno sebi činili još od silaska sa drveta, tj. različitog drveća. Usputna – u međuvremenu je u modu ušla reč: kolateralna – posledica još neokončanog nacionaldržavnog oslobađanja bile su stotine hiljada mrtvih, fizički i duševno osakaćenih, milioni izbeglica, proteranih i raseljenih "lica", ukratko: beskućnika.

To je, najkraće, saldo raspada. Zasluge za to – ili krivica, zavisno od toga kako ko gleda, sviđalo se to nekom ili ne – sada se odmeravaju i raspoređuju u Hagu. Ali, ni poslednja njegova presuda neće učiniti nevinim nikoga od onih koji Ševeningen izbegnu, kao što ni kažnjavanje "najvećih" neće umanjiti zasluge i odgovornost međunarodne zajednice za tok i ishod raspada SFRJ. Gde god se na prostorima bivše Jugoslavije svet borio za multietničke zajednice nastale su jednonacionalne države, entiteti, etničke federacije i konfederacije; poslednja preostala višenacionalna država je SR Jugoslavija, ali to u ovom kontekstu možda pre treba shvatiti kao razlog za zabrinutost. Dok je na jednoj osuđivala, međunarodna zajednica je na drugoj strani podržavala i priznavala etničko čišćenje. Povratak izbeglica niko ozbiljno ne ohrabruje niti obezbeđuje, ali i ne brine o "višku" albanskog stanovništva koji se posle bombardovanja 1999. pojavio na Kosovu. Ono je, sad već sasvim izvesno, na putu ka samostalnosti koju će do daljeg obezbeđivati NATO, kao i "opstanak" Bosne i Hercegovine, Makedonije pa, što da ne, i SR Jugoslavije.

Pa, živeli.

Aleksandar Ćirić