Informativne tehnologije:
Pamet za dolar

Bila Gejtsa ne treba pozivati. Čim u Srbiji neko napravi softver vredan spominjanja, eto njega sa parama, možda i sa flašom viskija ako je razumeo da je to ovde običaj

POD PIRATSKOM ZASTAVOM: Softver na ulici

Da se premijer Đinđić kojim slučajem setio da umesto flaše rakije predsedniku Majkrosofta uruči disketu sa nekom vindouz aplikacijom, radom domaćih stručnjaka, dovoljno kvalitetnim da zainteresuje čoveka koji je manje-više sve video (barem kada je softver u pitanju), možda bismo mi danas o njihovom susretu pričali sa više optimizma. Ovako, čini se da je to više bila prilika da srpski premijer ostvari svoju veliku želju, da upozna čoveka koga smatra najmoćnijim na planeti. No, ne treba to Zoranu Đinđiću uzeti za zlo, Bilom Gejtsom i njegovim parama opsednuta je danas veća polovina sveta, gotovo svi koji su za njega ikada čuli.

Ideja da se uopšte ide u Redmond, država Vašington, gde je sedište najveće softverske firme na svetu, bolje se kotirala u političkim nego u "kompjuteraškim" krugovima u Srbiji. Političari su verovali da bi donatorski entuzijazam mogao da zahvati i najbogatijeg čoveka na svetu, koji (po njima) ne bi mnogo "štetovao" ako bi koju milijardu investirao ovde, dok su informatičari strahovali što od mogućeg uspostavljanja Majkrosoftovog monopola, što od predstojeće legalizacije softvera koja bi mogla odneti nekoliko stotina dolara po računaru, uglavnom u Gejtsove džepove.

Na put se, barem što se zvaničnih izjava tiče, krenulo sa idejom o formiranju Majkrosoftovog predstavništva u Srbiji, gde bi se naši ljudi obučavali za korišćenje Majkrosoftovih programa, a lokalni stručnjaci radili na daljem razvoju MS softvera. Takođe, pominjana je ideja da se obavi svojevrsna amnestija, odnosno da se Majkrosoftov softver legalizuje po ceni od jednog dolara po računaru. Izjave nakon sastanka ostavljale su utisak da smo ostvarili, fudbalski rečeno, "aktivan rezultat".

Ko je malo pratio dešavanja na domaćoj informatičkoj sceni u poslednjih nekoliko meseci nije nakon ovog sastanka saznao ništa novo. Otvaranje Majkrosoftovog predstavništva u Beogradu najavljeno je za septembar još u junu, traženi centri za obuku koji bi radili po Majkrosoftovom programu odavno postoje i izdaju zvanične, svuda priznate sertifikate onima koji polože odgovarajuće ispite, dok je pitanje legalizacije ostalo otvoreno. Licence koje su poklonjene školskim i akademskim ustanovama uobičajen su gest kompanije koja iznad svega brine da mlade širom sveta navikne na svoje vindouz okruženje. Slično je i sa pričom o "elektronskoj vladi". Načelno je dogovoreno da se u taj projekat uđe, ali nijedna strana nije izašla sa konkretnijom ponudom. Biće da na udicu za hvatanje Majkrosofta treba staviti nešto primamljivije od ponude da se automatizuje državna administracija, recimo pare. Majkrosoft ni u Srbiji, kao ni u jednoj drugoj zemlji na svetu, nema neku drugu ambiciju sem da pravi profit, te će mogućnost ostvarenja tog cilja uticati na brzinu ulaska ove kompanije na domaće tržište. U ovom trenutku ta brzina je vrlo mala.

Ideja da Majkrosoft ovde pravi nekakav centar za proizvodnju softvera, privučen neverovatnim informatičkim talentima kojima Srbija obiluje, kao i plan da se Bilu Gejtsu predoči koliko Srba već radi u njegovoj firmi kao zalog za priču o tim naročitim potencijalima može se smatrati naivnim i neukusnim. Najpre, gospodin Gejts mnogo dobro zna gde da nađe talentovane ljude, a u toj profesiji kao u malo kojoj drugoj nacionalnost nema baš nikakav značaj, sem ako je cilj bio da mu se (uz rakiju) prezentuje još jedna balkanska specifičnost, nacionalno prebrojavanje. Doktrina Majkrosofta je da pored ogromnih ulaganja u razvoj i istraživanje budno motri i na rezultate koje ostvaruje konkurencija. Ukoliko ocene da su negde zaostali ili da se na tržištu pojavio kvalitetan proizvod koji nije njihovo delo, menadžeri Majkrosofta ga otkupljuju po ceni koju je nemoguće odbiti. Znači, Bila Gejtsa ne treba pozivati. Čim u Srbiji neko napravi softver vredan spominjanja, eto njega sa parama, možda i sa flašom viskija ako je razumeo da je to ovde običaj.

Važnije pitanje za nas je zašto pored tolikih talenata koji se premijeru priviđaju mi ne ostvarujemo značajne rezultate u pisanju kompjuterskog softvera. Za takvo nešto neophodni su vrhunski ili barem natprosečni programeri. Takvih je ovde bilo malo i mahom su već napustili zemlju, ili planiraju da je uskoro napuste nezadovoljni brzinom reformi i svojim položajem. Potom, neophodno je uvesti zaštitu intelektualne svojine kako se rad ovih ljudi ne bi i dalje obezvređivao do besmisla. Kod nas se softver piše isključivo namenski, za određenog klijenta, jer je to jedina šansa da se rad (kako-tako) naplati. Prave pare, međutim, leže u softveru pisanom za tržište (video igre na primer), koje ovde postoji, ali je potpuno piratizovano. Za ovaj problem nije trebalo potezati na kraj sveta, premijer Đinđić mogao ga je odsečno rešiti baš kao što je rešio i neke druge.

Ono što je u ovoj priči najopasnije je stvaranje neke nove fame o "domaćoj pameti" koje ima toliko da ni desetogodišnji odliv mozgova ne može da je umanji. Vreme je da se suočimo sa činjenicom da Srbija nikada neće biti softverska velesila, kao što to nije postala kada su u pitanju bili elektronika ili automobili. Ali bismo mogli da budemo sasvim prosečni, bez nekih megalomanskih planova, da proizvodimo toliko da pokrijemo neke svoje potrebe. Za sada smo i od tog cilja predaleko, a nećemo se ni pomeriti s mesta dok god verujemo da se pamet može kupiti za jedan dolar.

Zoran Stanojević