VREME 555, 25. avgust 2001. / POŠTA
"Šta čeka decu"; "Vreme" br. 554:
Još jednom veronauka
Veronauka ili alternativni program, obavezno ili fakultativno, obavezno samo u osnovnoj školi, alternativno obavezno ili fakultativno, alternativno, što je to... (!?), sijaset pitanja na koje niko ni ne želi odgovoriti. Nadalje, odakle nam ovako na prečac dovoljno nastavnika kako za veronauku tako i za "alternativce", kako rešiti problem multireligioznih razreda i/ili nereligioznih razreda učenika...? Kakvu ulogu u ovoj ujdurmi igraju/neigraju roditelji? Uostalom, ko to uvodi u škole religiju bez pitanja pre svega roditelja i njihove dece, ali i drugih "relevantnih subjekata" našeg društva koji, možda, više znaju o tome nego ministar za prosvetu. Da li opet neko (ko to tamo peva) treba uspeh po svaku cenu, ili je naš Gašo učio zanat kao "majstor čuvara".
Da se razumemo. Ne radi se ovde apriori protiv novog/starog predmeta veronauka. Naprotiv. Ovde se radi o tome da je veronauka i suviše ozbiljna stvar da bi ga "za vijeke vijekova" utemeljio prolazni (jednokratni) ministar jedne prolazne vlade u "perestrojci" jednog sluđenog društva kojem rođena deca okreću leđa a seniori se nemilicije ubijaju.
Veronauka nije marksizam i stoga se tako treba i tretirati a ne samo "izmisliti" udžbenike i početi nastavu. Ili će profesori (?) veronauke uveče učiti lekciju da bi je sutra prenosili učenicima. Osećam se nelagodno, sve mi smrdi na neka minula vremena.
Jutro je pametnije od večeri, kaže i ne samo naša poslovica. Naučni projekt "veronauka u školi" bio bi logičan redosled. Trebamo plan i program, jednu školu, profesora/profesore i učenike. Projekt vremenski odrediti i naučno pratiti timom naših eksperata iz religije i srodnih oblasti i po završetku "eksperimenta" studiju predočiti javnosti na uvid i tek nakon sveobuhvatne rasprave na svim nivoima odlučiti što nam je činiti. Tako se bar radi u naprednim (normalnim) društvima a ne ad hoc uvesti veronauku pa šta bude.
I na kraju, predlažem našim žutokljuncima (Slobodan Turlakov) da, ako hitno trebaju (i političkog) uspeha, uvedu u škole informatiku. Potrebni su samo računari, odgovaraju i programi nastavnici. Za roditelje i učenike ne mora da brinu.
Sergije Bjeloborodov, Getingen, Švedska
|