Intervju - Slobodanka Branković, potpredsednik Saveza sindikata Srbije:
Vruću jesen za usijane glave

"Ova jesen me neodoljivo podseća na 1995. godinu, na vreme kad je trebalo da zaživi program pokojnog gospodina Avramovića. Tad je počela strašna hajka na njegov program reformi zato što je trebalo da se dese suštinske promene, da bi vlast kasnije mogla da kaže kako narod nije za promene. Sadašnju hajku na reforme vodi ista grupa ljudi kao '95. godine"

BILANSI SU NAM CRNI: Slobodanka Branković

Pošto su međusobno ispucali sve argumente i kontraargumente o kriminalu i korupciji, političari su potom počeli jedni drugima da prete – vrućom jeseni radničkog nezadovoljstva. Te male su plate, te proizvodnja nije oživela, te reforme sporo napreduju... što bi trebalo da znači eto radnika na ulicama. A šta će biti posle? Pa valjda vanredni izbori i još nekoliko izgubljenih meseci. Učestale su posete sindikalnih delegacija pojedinim visokim državnim činovnicima koji u kasnije izdatim saopštenjima izražavaju dirljivu brigu za težak položaj ovog ili onog dela radničke klase. Pod pritiskom razmaženih Miloševićevih metalaca, Sindikat Srbije prihvatio se pokroviteljstva jednočasovnog generalnog štrajka upozorenja, zakazanog za utorak 4. septembar.

Da li će jesen u Srbiji biti baš toliko vruća i da li su sindikati zaista postali kočnica reformama? O tome smo u ponedeljak 3. septembra (dakle dan pred štrajk) razgovarali sa Slobodankom Branković, potpredsednikom Saveza sindikata Srbije.

"VREME": Stiče se utisak kao da sindikat u najnovijim događanjima ima zlu volju i neku skrivenu nameru da podmetne nogu reformama i vrati Srbiju u društvo jednakih i gladnih stomaka?

SLOBODANKA BRANKOVIĆ: Ne bih to tumačila kao lošu nameru jer zaista se teško živi. Jeste zarada ove godine veća 11,4 odsto nego prošle i to, kad se gledaju samo procenti, nije loše. Ali, kad znamo da je osnova bila mnogo mala, onda je tu problem. I, usput imamo povećanje cena, pre svega energenata, iz čega onda idu sva druga poskupljenja, pa onda počela je školska godina. Dakle, mislim da su pozivi na štrajk više navika, nego zla namera. Septembar je mesec u kome je teško i to je tako samo u našoj zemlji zato što nismo organizovan narod i živimo na etape.

Nemojte reći da je prošle godine u ovo vreme moglo da se živi sa 60 maraka, a sad ne može sa 170. Ako nije zla volja, da li je možda nestrpljenje za boljim životom?

Mislim da je strah osećanje kojim se ljudi danas rukovode. Jeste, mi smo se u ovoj zemlji svi opredelili za promene, ali desila se Zastava i odatle ovaj generalni jednočasovni štrajk upozorenja.

Postoji tendencija da se Zastava koristi kao paradigma. To što se desilo u Zastavi, međutim, nije izazvalo veliko nezadovoljstvo u samoj fabrici, osim jedne grupice kojom očigledno manipulišu nesindikalne snage?

Da, taj deo nema veze sa sindikatom, to su restlovi retrogradnih političkih ideja. U Zastavi je, kako ja vidim, urađeno jedino moguće. Ali, Zastava je otvorila jedan takođe značajan problem, u ovoj zemlji se veoma malo razumeju promene i sa ljudima se malo priča o tome. Ljudi su neinformisani i bilo bi ispravno da je nova vlast napravila seriju emisija koje bi se posle drugog Dnevnika svakodnevno emitovale na državnoj televiziji. Na jednom okruglom stolu, koji je 1995. godine organizovao pokojni guverner Avramović, čula sam podatak da su zapadni Nemci potrošili 55.000 sati da bi edukvali svoje sunarodnike u Istočnoj Nemačkoj o privatizaciji i tranziciji. A mi idemo u fundamentalne promene bez objašnjenja. Naravno, promene će da bole i zato se o Zastavi priča kao o nemilom slučaju, a ne kao o neumitnom procesu reformi.

Kad smo se opredelili za parlamenarni sistem u ovoj zemlji, mi smo prihvatili da svako o sebi vodi računa. Za proteklih deset godina nismo bili u prilici to da radimo. Danas kad treba da bude tako, mi ponovo to ne radimo jer niko neće da razgovara sa građanima i kaže im šta znače promene u zemlji. Dugo o sebi ništa nismo mislili nego su drugi odlučivali šta će sa nama biti i mi smo zaboravili da sami o sebi vodimo računa. To je veliki problem ovog naroda a time se niko ne bavi. A to je suština promena.

Ako je slučaj Zastave rešen pozitivno, otkud u javnosti negativna predstava?

Zato što se naši ljudi plaše promena. I svako želi da kaže da se to desilo drugima, i moli boga da se ne desi njemu. Većina ljudi razmljišlja ovako: "hoćemo promene, ali neka se dese drugome, a ne meni". O tome mora javno da se priča.

Ali, promena u Zastavi je pozitivna, zašto je ne bi još neko doživeo?

Za mene to jeste pozitivna promena, ali moje kolege u Odboru metalaca to ne doživljavaju kao pozitivnu promenu. Njihov pristup je drugačiji i oni se pitaju zašto se Zastava prvo nije oživela, pa prodala. Ja znam da je to utopija.

Da li je onda nezadovoljstvo metalaca zbog Zastave izazvalo generalni štrajk upozorenja?

Jeste, iza jednočasovne generalne obustave rada u Srbiji stoji Sindikat metalaca. U tom metalskom kompleksu jeste najteže stanje, ali ima i najviše ljudi koji ne razumeju promene i otuda njihov strah. Ljudi neće da shvate da su to fabrike koje u ekonomskom smislu više ne postoje. To što postoje fabrika i mašine ne znači da iz toga ima profita. Ljudi ne razumeju da to nije njihovo.

Čini se, ipak, da su u pravu pojedini ekonomisti koji tvrde da republičkoj vladi nedostaje socijalni program?

Postoji veliki problem koji ne razumeju ni menadžeri ni radnici. Posao Vlade je da uredi pravni sistem, monetarnu politiku, fiskalni sistem, zdravstvo, obrazovanje, policiju... A svaki dan slušam primedbe da Vlada nije ništa uradila na oživljavanju proizvodnje. Pobogu ljudi, pa izašli smo iz Miloševićevog režima. Kad je Vlada definisala pravni, fiskalni i monetarni sistem, ona ne može da odlučuje da li će ova ili ona firma dobiti državne pare. Država više ne funkcioniše tako. Postoji banka i ako si solventan ideš u banku sa programom i tražiš kredit. Direktor firme mora da zna gde se ekonomski nalazi, da ima viziju izlaska iz krize, da ima program, da zna koliko taj program košta, da utvrdi da li za to ima pare i koliko mu za taj program treba radnika. Vlada se pojavljuje tek na kraju, da prihvati tehnološke viškove radnika iz pojedinih fabrika i da brine o njima.

Posle projekta Zastava ubeđena sam da će svaka fabrika koja ide u tranziciju morati da ima svoj socijalni program.

Da li je Vlada pogrešila što odmah na početku svog rada nije rekla da neće da bude generalni direktor Srbije?

Mislim da je vrlo pogrešila. Bila sam na štrajku u kruševačkom "14. oktobru". Pismo koje su radnici uputili Vladi je fantastičan primer nerazumevanja nove stvarnosti. U njemu piše da su oni firma od posebnog značaja, da zapošljavaju mnogo kooperanata, da traže od Vlade da im podmiri dugove i pošto su tako važna firma traže da budu oslobođeni poreza i doprinosa i da im obezbedi posao i plate. Govorila sam tada radnicima da smo se, pa i oni, opredelili za sistemske promene i objasnila šta te promene znače, da više nema vlade koja im daje pare. A direktora sam pitala da li zna da Mirko Marjanović više nije predsednik Vlade. Kaže on: znam. A ja ga onda pitam kako može opet da piše ovakva pisma. I kažem radnicima da je to pismo za Mirka Marjanovića, a ne za Zorana Đinđića, jer nikad više premijer i ministri neće dolaziti u firmu da rešavaju njen problem. Direktor i njegov menadžment moraju da kažu radnicima jesu li ispod ili iznad crte i ako su ispod, da ponude viziju izlaska na zelenu granu.

Znate šta su mi rekle kolege iz Zastave: "Ako se do danas oni što ne rade deset godina nisu snašli, neka sada umru."

Znači li to onda da ako su radnici nezadovoljni svojim platama idu kod menadžera da traže veće zarade, a ne pred Vladu?

Hvala bogu. U tom "14. oktobru" izbrojala sam u sali 70 nekih zastavica poslovnih partnera i pitala sam direktora da li je napisao bar 10 pisama da ponovo uspostavi saradnju sa njima. Kaže on: pa nismo, a ja ga pitam ko to treba da radi, je l' ministri i premijer. Ljudi jednostavno ne shvataju da više niko za njih na tržištu ništa neće raditi. Mi moramo da naučimo novu lekciju: proizvedi – prodaj – naplati. A država je zadužena da mom poslovnom partneru iz inostranstva obezbedi sigurnost kapitala koji je doneo u ovu zemlju. Mi hoćemo da budemo kao beli svet, a u tom svetu podrazumeva se racionalan odnos prema profitu.

I ovaj naš narod mora da shvati da bivši sistem više nikad neće živeti.

Ali, šta je onda raison d' etre najavljenog jednočasovnog generalnog štrajka

upozorenja?

Nemojte mene to da pitate, ja mislim da je to neozbiljno.

Da ne ispadne da Sindikat nema razloga za štrajk. Razloga uvek ima i mislim da je ispravno i čvrsto zalegao kad je trebalo otvoriti socijalni dijalog i kad je trebalo promovisati ideju o tripartizmu.

Sporazum o tripartizmu i osnivanju socijalno-ekonomskog saveta potpisala su sva tri sindikata sa Vladom Srbije 1. avgusta. I to je suština. Kad je potpisan jedan takav dokument, onda se postavlja pitanje odgovornosti svakog socijalnog partnera u preuzetoj obavezi za posao koji radi. Vlada da maksimalno ozbiljno i koliko može obezbedi pravne i ekonomske uslove da bi država i privreda funkcionisale, a Sindikat je preuzeo obavezu da se trudi da ne bude socijalnih nemira, da to što su problemi rešava u tripartitnom dogovoru, a ne da pravi štrajkove. To je suština tripartitnog dogovora od 1. avgusta.

Treba se navići na sukob kapitala i rada. I to nas izgleda čeka posle usvajanja Zakona o radnim odnosima.

To je je jedan od ključnih zakona koji će značiti diskontinuitet sa prethodnim sistemom. Ljudi se s pravom boje da će po tom zakonu biti otpuštani kad se to prohte poslodavcu. Mi od aprila radimo na tom zakonu uz pomoć stručnjaka iz Svetske banke, Evropske unije i Međunarodne organizacije rada i kroz taj rad naučila sam zašto su Nemci bogati. Zato što su skoro do perfekcije uravnotežili interese sveta rada i sveta kapitala. Interes i jednih i drugih je maksimizacija profita. Prema tome, po novom zakonu nijedan poslodavac neće nijednom radniku 'ladno moći da napiše otkaz.

Šta znači najava-pretnja vruće jeseni? Naravno, znamo da se misli na ulične socijalne nemire i izlive socijalnog nezadovoljstva.

Pa mislim da je to, pre svega, političko prepucavanje. Svi oni koji sede u vlasti i govore o vrućoj jeseni nisu dobronamerni. Jer, ne može neko da sedi kao partner u koalicionoj vlasti i govori o vrućoj jeseni.

Šta kažu vaša saznanja sa terena, postoji li socijalni naboj među radnicima?

Ne. Takav naboj o kome govore pojedini političari ne postoji. To je radila i bivša vlast i ova jesen me neodoljivo podseća na 1995. godinu, na vreme kad je trebalo da zaživi program pokojnog gospodina Avramovića. Tad je počela strašna hajka na njegov program reformi zato što je trebalo da se dese suštinske promene. I da se one ne bi desile, počela je hajka i priča o vrućoj jeseni da bi vlast kasnije mogla da kaže kako narod nije za promene. A nije bio u pitanju narod, nego oni na vlasti kojima bi promene izvukle tepih ispod nogu. Danas se iste stvari događaju, na identičan način. Jer, ako je neko ministar pa kaže da Zakon o privatizaciji nije dobar, a on je koalicioni partner vlasti i za taj Zakon je glasao u parlamentu, onda je to u najmanju ruku nedobronamerno, da ne kažem nešto teže.

Sadašnju hajku na reforme vodi ista grupa ljudi kao '95. godine, ja to znam jer sam videla kako funkcionišu na terenu.

Pre neki dan razgovarala sam sa jednim Amerikancem i na moje pitanje kako vidi našu zemlju, on mi je odgovorio da su nam bilansi mnogo crni. Kad bismo mi o sebi brinuli na pravi način, brinuli bismo kako da popravimo svoje bilanse, a ne kako ćemo se politički nadmudrivati.

Razmišljam o vremenu koje mora doći u ovoj zemlji, kad radnik bude mogao da kaže: radiću, radujem se, zaradiću. Sada mi i dalje praktikujemo ružno nasleđe: sedimo pred televizorom, kukamo nad sudbinom i navijamo za ovog ili onog političkog moćnika.

Miša Brkić