Sećanje - Nebojša Popović:
Odlazak vizionara

Košarkaški legat jedne od legendi jugoslovenske košarke je, jednostavno, nemerljiv. Fizički je nestao čovek koji je video dalje i mislio brže od drugih, ali sa onim što je uradio ostaće zauvek u istoriji basketa, ne samo našeg

LEGENDA JUGOSLOVENSKE KOŠARKE: Nebojša Popović

"Kada smo počinjali znali smo da možemo stići daleko, do evropskih i svetskih visina, do medalja i titula. Kada to kažem danas, malo ko mi veruje jer izgleda nestvarno da smo tamo neke 1945. sanjali o medaljama i trofejima, ali bilo je zaista tako. Imali smo cilj, ideju, ambicije, videli smo da imamo talenat i da su nam potrebni samo vreme, strpljenje i bolji uslovi...."

To su reči Nebojše Popovića, a ovo "danas" bilo je pre samo dva meseca. Sedeli smo u Metropolu i dugo pričali. Nebojša je imao redovan nedeljni sastanak sa svojom generacijom, potom je ostao da ispuni još jednu košarkašku misiju. Iz KSJ-a su tražili da za Enciklopediju jugoslovenske košarke, koja izlazi ovih dana, napišem nešto o četvorici "otaca" jugo-basketa, Bori Stankoviću, Aci Nikoliću, Raši Šaperu i Nebojši Popoviću. Bez obzira na saradnju i poznanstvo sa njima tokom više od 30 godina profesionalne karijere, želeo sam da iz prve ruke, od Nebojše, još jednom čujem priču o počecima i razvoju sporta kojim se Jugoslavija odavno ponosi. Njegovo sećanje je bilo fantastično. Kao i uvek kada je govorio o košarci, iz njega je izbijala neka posebna strast. Imena, godine, podaci, događaji... sve je bilo "spakovano" kao na CD-u. Pričao je lako, tečno, koncizno. Na svako potpitanje imao je odgovor i, kao i uvek, nije se libio da kaže ono što misli.

Nekoliko puta tokom razgovora rekao mi je nešto poput "to ćeš čuti kad umrem" ili "to će se saznati kad umrem, zapisano je tu i tu". Bez obzira na povremeno podrhtavanje glasa, nije izgledao kao čovek koji će otići za samo dva meseca, ali je i o svojoj smrti govorio mirno i trezveno, kao da se radi o nekom drugom. Od njegove ljubimice, kćeri Zvezdane, saznajem da je takav ostao do poslednjeg časa: pismo sa uputstvima šta i kako "posle", želja da baš ona održi poslednje slovo i da na onaj svet ode sa Zvezdinom zastavom.

TRI LJUBAVI: Ako bi se njegovo veliko životno delo suzilo na nekoliko oblasti, moglo bi se reći da je, pored porodice, imao tri ljubavi: košarku, Zvezdu i novinarstvo. Sve tri su se preplitale više od 50 godina, koliko je trajao njegov radni vek. Počeo je, kao dečak, kao vaterpolo golman na Sušaku (Rijeka), ali ga je po dolasku u Beograd na košarku odveo Ivan Dimić i ljubav je rođena na prvi pogled. Igrao je za vreme rata za SK 13 (bivša Jugoslavija) i stalno je podsećao da košarka u Jugoslaviji nije rođena 1945. na Malom Kalemegdanu. Pričao mi je o prvenstvu Beograda 1942, Aca Nikolić je igrao za Obilić a braća Šaper, Raša i Sveta za BASK. Posle rata, sa pristiglim (iz Novog Sada) Borom Stankovićem, svi su se našli na pionirskom poslu podizanja novog sporta koji je bio daleko od popularnosti i još dalje od kvaliteta. Ali, košarka je imala ljude sa vizijom, ambiciozne i sposobne mladiće koji su paralelno sa studijama neumorno radili na razvoju košarke, uvereni – kao što je govorio Nebojša – da će jednog dana daleko stići.

Druga ljubav bila je Crvena zvezda. Bio je njen osnivač, njen igrač, kapiten, trener... Doneo joj je, kao trener, 17 titula prvaka, 10 u muškoj i 7 u ženskoj konkurenciji. Bio je igrač i trener Zvezde kada mu je 1950. naređeno da bude i selektor na prvom svetskom prvenstvu u Buenos Ajresu 1950. jer tadašnji prvi stručnjak Bora Jovanović nije mogao na put... Imao je čast da uđe u istoriju FIBA-e kao strelac prva dva koša na svetskim šampionatima iako će kasnije svoje mesto u FIBA-i naći kao istaknuti funkcioner, predsednik njene Međunarodne komisije i delegat sa stažom od 35 godina. Kad se očekivalo da neki meč može da donese komplikacije zbog "vrućeg" terena, FIBA je u Nebojši uvek imala pouzdanog delegata koji će sprečiti manipulacije i napisati pošten izveštaj. Zato ne čudi što je 1997. tokom EP-a u Barseloni dobio Orden za zasluge, najviši koji FIBA dodeljuje. Bio je čovek principa, strog ali pravičan, tražio je mnogo od svojih saradnika ali je ličnim primerom pokazivao kako se sve može. Voleo je svoju Zvezdu iznad svega, ali teško da će se naći neko ko će reći, još manje dokazati, da je Zvezda bila favorizovana na račun drugih ekipa. Bio je zvezdaš od glave do pete, ali je bio i ostao gospodin, spreman da iskritikuje, argumentovano i pošteno, ako je razloga za kritiku bilo.

SUBOTOM U PET: Treća ljubav bilo je novinarstvo. Počeo je u Televiziji Beograd i dogurao do direktora informativnog programa. Taj položaj pomogao mu je da početkom 70-ih godina progura jednu od, strateški gledano, najvažnijih odluka u istoriji jugoslovenske košarke: ulazak ligaških mečeva na TV. Sastanak "subotom u pet" sa derbijem kola bio je najveća propaganda za basket a uskoro je Televizija postala i značajan izvor prihoda za klubove dok su, recimo, u Italiji sami klubovi plaćali da bi RAI prenosila njihove mečeve... Nebojša je bio jedan od prvih jugoslovenskih igrača u inostranstvu, 1953. je igrao za Galaratese. Tada je usavršio italijanski jezik i počeo da sarađuje sa "Gazetom delo Sport", sjajnim sportskim dnevnikom iz Milana. Ta saradnja se vremenom pretvorila u pasiju, u retko i lepo prijateljstvo između jednog uglednog lista i jednog uglednog čoveka kome nije bilo teško da, uprkos svim svojim obavezama i funkcijama, traži vesti iz svih mogućih sportova i pošalje svojoj redakciji. Zato je i logično što se "Gazeta" svom Nebojši odužila toplim tekstom Luke Kjabotija, urednika košarkaške rubrike, i što su ljudi iz redakcije najavili dolazak na sahranu.

Uprkos razlici u godinama, za Nebojšu me je vezivala posebna vrsta prijateljstva. Uvažavao sam njegov borbeni duh, njegove mladalačke ideje, njegove vizije. Sećam se da smo se krajem 70-ih našli na istoj strani, braneći uvođenje plej-ofa pred naletom mnogih kritičara koji su tvrdili da ta američka izmišljotina nije primerena "našem sistemu". Nebojša se žestio i dokazivao svima zašto greše. Obično se misli da ljudi u godinama imaju konzervativne stavove, ali za Nebojšu to nije važilo. Jedna od poslednjih njegovih borbi bila je ona za dozvolu strancima da igraju u našoj ligi. Smatrao je da će se tako oboriti nerealne cene domaćih igrača i da će dobri ili bar solidni stranci podići kvalitet. Što se to nije desilo, nije kriv Nebojša. "Skauting" naših klubova je ravan nuli, zato im se i dešava da kupuju mačke u džaku ili ne kupuju uopšte (što je u takvoj situaciji bolje), ali primeri Olimpije ili Cibone pokazuju da se na tržištu mogu naći dobri a jeftini Amerikanci. Nebojša je upravo to želeo.

Jedna od stvari koje nije stigao da uradi bila je osnivanje neke vrste udruženja građana za utvrđivanje istine o "slučaju Divac". Bio je opsednut nepravdom koja je naneta velikom sportisti, još više činjenicom da se istina nikada nije otkrila do kraja. Pričao mi je o inicijativi, o grupi ljudi koja misli isto što i on, o nameri da se ta stvar istera do kraja... Novinari obično ne navode svoje izvore informacija, ali ja ću ovom prilikom odstupiti od tog pravila i reći da je moj izvor za ekskluzivnu priču o sramnom gubljenju kandidature Vlade Divca za člana sportske komisije MOK-a bio... Nebojša Popović. I to govori kakav je čovek bio.

Vladimir Stanković