Vreme - Priča sa naslovne strane: Insajder ili autsajder

VREME 593, 16. maj 2002. / VREME

Priča sa naslovne strane:
Insajder ili autsajder

Za razliku od početka "procesa stoleća" u Hagu, kada je bilo gotovo nemoguće pronaći srpskog političara spremnog da prizna da redovno prati suđenje Slobodanu Miloševiću, pojava prvog "beogradskog insajdera" označenog na spisku svedoka pod šifrom K-3, prikovala je za televizore (sudeći po kasnijim saopštenjima i izjavama), bar deo beogradskog političkog establišmenta. K-3 od koga, izgleda, u haškom tužilaštvu očekuju da optuženom "pomeri pamet" (izraz iz hodnika Tribunala), a koga je i Rojters najavio kao prvog svedoka koji bi mogao da dokaže da je Milošević imao plan za etničko čišćenje na Kosovu, za početak je "pomerio pamet" uglavnom svojim nekadašnjim beogradskim partijskim kolegama koji tvrde da je reč o čoveku koji se lažno predstavlja. Dugo iščekivani i najavljivani K-3 dešifrovan je inače kao Ratomir Tanić, nekadašnji savetnik predsednika Nove demokratije Dušana Mihajlovića, nekadašnji član GSS-a, višegodišnji saradnik Državne bezbednosti i, po sopstvenom priznaju, "radni saradnik" raznih obaveštajnih službi. Ispada nekako da nije "radno sarađivao" samo sa službama koje se za njega nisu interesovale.

Prvobitno, bilo je predviđeno da Tanićevo ime nikada ne bude dostupno javnosti i da on uživa trajnu i potpunu zaštitu kao osoba K-3. Dan uoči njegovog pojavljivanja u sudnici tužilac Džefri Najs saopštio je da će se ovaj svedok pojaviti pod punim imenom i prezimenom. Minulog utorka pronađena je konačna formula Tanićevog svedočenja: u sudnici se pojavio pod punim imenom i prezimenom, ali je sedeo iza specijalno postavljenog paravana i njegov lik na TV ekranima bio je neprepoznatljiv. Tužilac je objasnio da je Tanić morao da pobegne iz zemlje jer su pre toga on i njegova supruga bili mučeni i saopštio je da će na ovog svedoka biti primenjena "mera relokacije", što znači život na novoj adresi i s potpuno novim identitetom (primenjeno već u slučaju Dražena Erdemovića, koji je u Hagu svojevremeno bio i optuženi i krunski svedok). To je ujedno bio i indirektan dokaz da se u ovog svedoka prilično investira i da bi on za uzvrat tužilaštvu mnogo toga mogao da donese. Kao razlog što Tanićevo lice ostaje skriveno za sve osim za one u sudnici, Najs je naveo činjenicu da je reč o izuzetno značajnom svedoku koji je bio "bliski politički partner s čovekom koji je sada ministar u srpskoj vladi", pri čemu je mislio na Dušana Mihajlovića, ministra unutrašnjih poslova.

MAŠTA ILI NUŽDA: Najs i ostali iz tima Karle del Ponte svakako nisu očekivali da će se samo nekoliko sati kasnije oglasiti upravo stranka Dušana Mihajlovića i proglasiti jednog od "krunskih" haških svedoka u procesu Slobodanu Miloševiću za neku vrstu samoreklamera i šarlatana (pre toga u sudnici sâm Milošević je osporavao ovog svedoka tvrdnjom da se radi o nekom "prevarantu ili bolesnoj osobi"). U saopštenju Nove demokratije datom pod geslom "mašta može svašta" (zlobnici kažu "nužda još više") ističe se da je Ratomir Tanić napustio SRJ 1999. godine i da se od tada nije pojavljivao u ovoj partiji, niti obavljao bilo kakve zadatke u njeno ime i za njen račun. U tom saopštenju ne pominje se nikakvo mučenje bračnog para Tanić, iako je lako pretpostaviti da bi upravo bliski saradnici ministra policije tako nešto morali da znaju. Za Tanića se inače tvrdi da je bio "simpatizer stranke" od 1995. godine (neki novinari se prisećaju konferencije za novinare na kojoj su ga u ND-u predstavili javnosti kao svog novog čoveka na način na koji se obično ne promovišu "simpatizeri") i da je bio uključen u aktivnosti sektora za međunarodne odnose. U istom saopštenju takođe se kaže da je Tanićeva odluka da se pojavi kao svedok njegova lična odluka i privatan čin i upozorava na "žalosnu činjenicu da se Haško tužilaštvo oslanja na svedoke koji nisu bili Miloševićevi partneri u donošenju odluka, niti učesnici u njihovoj realizaciji". Ne poriče se da je Tanić učestvovao u nekim razgovorima i na nekim okruglim stolovima albanske i srpske strane, ali se poriče ono što je ovaj svedok tvrdio u sudnici – da je postojao nekakav konkretan plan o rešavanju kosmetskog problema i da je bilo ko u ime ND-a bio ovlašćen da takve planove pravi s bilo kim. ND se takođe ogradio i od Tanićeve saradnje s domaćim i stranim službama bezbednosti. Uz sve to išlo je i podsećanje da je K-3, pre nego što je u ND-u zaveden kao "simpatizer", bio "potpredsednik GSS-a, jedan od osnivača UJDI-a i Reformista".

Suština Tanićevog svedočenja u Hagu (do trenutka odlaska ovog broja "Vremena" u štampu – sreda oko podneva) mogla bi da se svede na nekoliko ključnih teza: od kraja 1994. do leta 1997. između srpske i albanske strane trajali su diskretni pregovori u kojima su srpsku stranu predstavljali članovi tadašnje vladajuće koalicije – SPS, JUL, ND; posle nekoliko godina u principu je dogovoreno celovito političko rešenje za Kosovo kojim se izbegava ratni sukob, a Kosovu vraća široka autonomija; Milošević u jednom trenutku sve to baca pod noge i poništava rezultate pregovara jer mu je potreban novi rat; u toku 1998. Milošević dobija "zeleno svetlo" od međunarodne zajednice da uništi OVK pod uslovom da ne pretera s upotrebom sile, ali on to ipak čini, a kasnije zapravo počinje da veruje kako Zapad stoji iza terorista; iz neznanih razloga Milošević se okreće planu etničkog čišćenja Albanaca i želi da njihov broj redukuje na cifru ispod jednog miliona kako bi sprečio njihove zahteve da ponovo dobiju autonomiju zbog čega se i ne obračunava s terorizmom, već s albanskim stanovništvom; "reformisti" u srpskoj vlasti (general Momčilo Perišić, Jovica Stanišić, Dušan Mihajlović, Zoran Lilić i sam Tanić) pokušavaju da sagledaju pravo stanje stvari na Kosovu u toku 1998, ali im taj posao kvari Nikola Šainović koji na terenu zloupotrebljava jedinice vojske i policije; u svim ovim godinama, aktivnostima i pregovorima "autorizovanim" od strane ND-a, DB-a i samog Miloševića, Tanić je važan pregovarač, reklo bi se čak "motorna snaga", stupa u kontakte sa stranim službama još od 1993, a po "instrukcijama DB-a i u interesu svoje stranke" radi i 1999. usred bombardovanja, iako ND nije više u koaliciji s Miloševićem. (Gotovo sve ove teze, samo u nešto sažetoj formi, pomalo već zaboravljeni Tanić promovisao je još 7. marta 2001. u intervjuu Radiju Slobodna Evropa u kome je predstavljen kao "član srpske delegacije u pregovorima s kosovskim Albancima".)

Odbijanje ND-a da stane iza onoga što je njihov nekadašnji "simpatizer" izrekao u haškoj sudnici i sugerisanje zaključka da je Tanić samoproglašeni važan svedok, a u suštini ne previše značajan pregovarač niti čovek koji je bio blizu Miloševića, moglo bi dodatno da iskomplikuje "sudski proces stoleća". Sudsko veće Ričarda Meja ne mora, naravno, da poveruje u saopštenje ND-a i uzme zdravo za gotovo da je tužiocu Džefriju Najsu ponovo neko "podvalio" u odabiru svedoka. To saopštenje moglo bi se protumačiti i kao pokušaj nekadašnjeg Miloševićevog koalicionog partnera da spreči eventualne političke štete koje ovakav svedok može da donose na domaćoj političkoj sceni, nudeći čitavu skalu mogućih prizvuka o ulozi DB-a i ko zna sve koga u nekadašnjem životu srpske opozicije. Kako god sudija Mej gledao na sve to, u najmanju ruku ostaje sporno što tužilac Najs krije lice svedoka K-3 "jer je on bio bliski saradnik važnog srpskog ministra", a samo nekoliko sati kasnije stranka važnog srpskog ministra poruči da u Hagu zapravo imaju nevažnog svedoka koji malo može pomoći u traganju za istinom. Mihajloviću su u Hagu dosad inače verovali – i onda kada im je njegova služba isporučila Miloševića, ali i onda kada je lično došao da garantuje za svog partijskog druga, admirala Jokića, kome je dopušteno da sačeka početak suđenja u slobodi.

KAŽEM JA MILOŠEVIĆU: Prvog dana svedočenja Ratomir Tanić je tvrdio da je Slobodana Miloševića sreo pet do sedam puta, uglavnom prilikom susreta delegacija SPS-a i ND-a, na nekim prijemima ili žurkama u sedištu JUL-a. Želeći valjda sebe da prikaže kao radnika DB-a koji zna obaveštajnu tehniku rada, Tanić je u sudnici iskusno primetio kako se prijemi uglavnom i koriste za razmenu informacija ili njihovo pribavljanje. Tako je i on jednom prilikom pitao, navodno, Miloševića na nekom prijemu u JUL-u zašto se odustalo od već gotovog mirovnog plana za Kosovo i dobio prilično ljutit odgovor. U saopštenju ND-a tvrdi se, međutim, da osim kontakata s albanskom stranom nije bilo nikakvog gotovog plana koji je mogao da propadne niti je bilo ko u ime te stranke bio ovlašćen da takve planove pravi.

Svedok Tanić optužuje u haškoj sudnici Slobodana Miloševića i za svesno okretanje ratnoj opciji. U intervjuu datom Radiju Slobodna Evropa 1998. godine, on govori prilično drugačije i ističe da je vreme da srpska strana izađe pred Albance sa fer ponudom koja bi Srbiji i Jugoslaviji omogućila da očuvaju teritorijalni integritet, a Albancima da iskažu vlastiti posebni identitet. Po njemu, izlaz se tada nazirao u širokoj autonomiji, s garancijama da to neće biti samo međukorak ka secesiji, ili Kosovu kao federalnoj jedinici jer je to "preterana" opcija. Tanić, međutim, tada žali što albanski političari na Kosovu nisu spremni za pokretanje racionalnog dijaloga. "Znakovi za spremnost na dijalog potiču od snaga koje na Kosovu nisu dominantne. Što se tiče dominantnijih političkih snaga, tu je situacija pomalo konfuzna", kaže Tanić i ističe da njihova taktika toplo-hladno proizvodi konfuziju, pri čemu misli na dvojac Rugova – Demaći. Zamera im što neprekidno izbacuju floskulu o nezavisnom Kosovu i igraju na taktiku "što gore to bolje", "očekujući da će Srbija biti bačena na kolena i da će se u takvoj situaciji moći ishoditi njihovi maksimalni ciljevi". To što je tada zamerao političkim vođama Albanaca, Tanić je u utorak u sudnici vezao uz Miloševićevo ime. Upotrebio je potpuno iste reči i tvrdio da je Milošević, primenjujući taktiku "što gore to bolje", svesno gurao stvari u pravcu novog rata.

Njegova svakako najteža optužba na račun Miloševića odnosi se na postojanje jasnog plana o etničkom čišćenju Albanaca na Kosovu. Na pitanje da pojasni tezu o postajanju takvog plana, Tanić se pozvao na Miloševićeve saradnike koji su uporno tvrdili da je Albanaca na Kosovu manje od milion, odnosno deset odsto ukupnog stanovništva, što im ne daje za pravo da se smatraju za konstitutivni narod u SRJ. Milošević nikada nije upozorio one što tako govore, što uz praksu etničkih čišćenja po Hrvatskoj i BiH može samo da sugeriše zaključak o postojanju jasnog plana da se Albanci s Kosova rasteraju nekuda. Tanić je inače tvrdio da Albanaca na Kosovu ima između 1,2 i 1,5 miliona, a ne dva miliona kako su tvrdili neki od njih. (U obrazloženju optužnice protiv Slobodana Miloševića do sada se u haškoj sudnici već nekoliko puta čula teza tužilaštva da je bivši predsednik SRJ odgovaran za proterivanje oko 800.000 Albanaca, "što je trećina albanske populacije na Kosovu", iz čega sledi da je pre rata Albanaca na Kosovu bilo 2,4 miliona.) U nekim ranijim javnim istupima Tanić je zvaničnu srpsku politiku opisivao znatno drugačije: "Ja bih rekao da je tokom raspada bivše Jugoslavije srpska politika bila zauzeta pre svega odbranom srpskog naroda koji se našao na udaru u novim državama", dodajući doduše da su pri tom pravljene i određene greške.

Opredeljujući se za svedoka ovakvog profila i reputacije (sve stranke u kojima je bio su se brže-bolje ogradile od njega), osporavane i od mnogih Miloševićevih protivnika, tužilaštvo je u procesu protiv bivšeg predsednika SRJ na sebe preuzelo prilično velik rizik. Dokaže li svedok K-3 tročlanom sudskom veću na ubedljiv način tezu o planskom etničkom čišćenju na Kosovu, biće to do sada najveći uspeh tima Karle del Ponte za tri meseca koliko traje ovo suđenje, a mnogi bizarni detalji iz biografije ovog svedoka biće ubrzo zaboravljeni baš kao što je i on sam brzo bio zaboravljen kao neko ko je nekada bio "važan". Dogodi li se suprotno, Tanić bi unapred mogao da prilično diskredituje sve naredne "insajdere", baci ozbiljnu senku sumnje na ovaj proces čak i ako u sudnicu budu zaista počeli da ulaze ljudi do kraja upućeni u ratna zbivanja i zločine, i dodatno produbi nepoverenje, koje u dobrom delu srpskog javnog mnjenja već poduže postoji prema Haškom tribunalu.

U svakom slučaju, biće zanimljivo odslušati do kraja prvog beogradskog "insajdera" u haškoj sudnici i unakrsno ispitivanje koje sledi. Iz te priče moglo bi se saznati mnogo toga o vremenu kada je Jovica Stanišić preko svojih "dobrovoljaca" šminkao bivši režim i ubacivao se u opozicioni i nezavisni sektor pokušavajući da ga nadzire i usmerava. Prvi put u poslednja tri meseca u Hagu optuženi uostalom ima pred sobom čoveka koji je po onome što se do sada zna tipičan produkt Miloševićevog vremena – kažu da je vrteo pare na sumnjivim poslovima, da je radio za policiju i da nije ono za šta se predstavlja.

Nenad Lj. Stefanović

Ko je ovaj čovek

Političku karijeru Ratomir Tanić je počeo u ulici 7. jula u Beogradu (danas Kralja Petra) gde je nekada bilo prvo sedište GSS-a. Nekoliko godina kasnije, samo pedesetak metara dalje od sedišta svoje prve stranke, otvorio je zlataru u kojoj je neprekidno boravio nekako u isto vreme kada je, po sopstvenim tvrdnjama, vodio najdelikatnije državne pregovore. To nije bio jedini njegov biznis. Izvori "Vremena" kažu da se izgleda bavio i prodajom neke kozmetike, da se hvalio da mu sjajno ide i da je imao firmu u Italiji. Neki od onih što su s Tanićem svojevremeno sarađivali, pogotovo u vreme kada je bio angažovan oko časopisa "Evropa", tvrde da je svedok K-3 pobegao iz zemlje pre svega zbog ogromnih dugova koje je napravio, a ne iz političkih razloga. Sa iste strane dolazi tvrdnja da je često menjao nekadašnje opozicione stranke po nalogu DB-a, radeći na njihovom razbijanju iznutra. Neki drugi Tanićevi saradnici upozoravaju da je on odavno pokušavao da napravi uverljiv kontakt s ljudima iz Tribunala i postane važan svedok. Oko svedoka K-3 svi se inače slažu u jednoj stvari: da je učestvovao u raznim pregovorima i okruglim stolovima s Albancima s Kosova, ali i da je bio prilično daleko od Slobodana Miloševića, odnosno da mu je pripadala neuporedivo beznačajnija uloga od ove koja mu je u Hagu pripisana.

Sa GSS-om se razišao (septembar 1993) navodno zbog njihovog "ignorisanja nacionalnih interesa" (iako su se još tada iz ove stranke čuli glasovi da Tanić radi za DB). Pre odlaska iz GSS-a kroz njegova usta ova stranka je negativno okvalifikovala odluku bosanskih Srba da odbiju Vens-Ovenov plan i ponize Micotakisa, što je opisao "kao ogromnu količinu neodgovornosti kada su u pitanju odluke koje se tiču života i smrti". Preko njega GSS je tražio i da vlast zaštiti građane Srbije i Crne Gore od bezumlja političkih vođa bosanskih Srba, da se priznaju novonastale države, da se traži prijem u UN ili amnestiraju begunci iz rata. Kasnije je svoju prvu partiju napao zbog "dominacije anahronog disidentskog načina mišljenja" i "loše kadrovske politike" i postao "veliko pojačanje" ND-a u vreme kada je ova stranka već ušla u vladu nacionalnog jedinstva.

Novac

Mnogima se učinilo pomalo neobično što je tužilac Najs svog svedoka unapred pitao da li je svojevremeno primao novčanu pomoć od nekih službi. Ovaj manevar tužioca bio je izveden možda i iz straha da druga strana raspolaže eventualno takvim podacima, jer se teško može objasniti ovakvo tužiočevo pitanje "iz čista mira". U svakom slučaju, Tanić je priznao da je dobio sumu od oko 5000 eura od "britanske službe" kao nadoknadu za pisanje knjige-istraživanja o Kosovu (1999. godine). Kasnije kada je morao da napusti zemlju, britanska služba mu je sa dve-tri hiljade eura pomogla da lakše pokrije životne troškove. Isto je, po Tanićevom priznanju, učinilo i mađarsko ministarstvo za štampu, koje mu je dalo jednokratnu pomoć za iznajmljivanje stana.