Navijačko nasilje:
Plemenitost i posledice

"Živorad Šišković je bio jedinstven čovek, izuzetno hrabar, stabilan, pravdoljubiv, omiljen", kaže neuropsihijatar Milivoj Jovin, dobar poznavalac naše bokserske scene. "Moglo se očekivati da će Šile, tako su ga prijatelji zvali, hrabro krenuti sam protiv svih"

Bokserski trener Živorad Šišković (66) pretučen je na smrt kada je u subotu oko 19 časova na stanici Pančevački most pokušao da odbrani jednog mladog Kineza koga je napala razularena grupa navijača Partizana. Šišković im je posavetovao da ostave Kineza na miru, pijani su i drogirani, neka idu i vesele se zbog pobede svog kluba... Navijači su onda nasrnuli na njega, oborili ga, šutirali, bacili na šine i konačno usmrtili kamenjem. Policija je vrlo brzo stigla na mesto zločina, trojica glavnih napadača su pritvorena. U policijskim kolima "grobari" su nastavili da urlaju navijačke pesme, a jedan je udarao glavom o staklo automobila dok se nije raskrvavio...

U bokserskom klubu "Koletić i sin" na Novom Beogradu, gde je Šišković bio trener, neverica i ogorčenje:

"Zar u XXI veku da čovek bude kamenovan? I to jedan izuzetno plemenit čovek, skroman, tih... Voleli su ga svi kojima je bio trener... Eto, i tog kobnog dana vraćao se kući iz posete, jedan od momaka iz kluba se oženio, pa je svog trenera pozvao na ručak... Koliko su ga svi voleli ilustruje i činjenica da su se na vest o njegovoj smrti odmah javili i brojni Albanci iz Prištine, dolaze na sahranu... Zahvaljući njemu svojevremeno je Radnički iz Prištine bio jugoslovenski šampion u sportu, on je napravio bokserske zvezde od Gašija, Hašanija, Bogujevcija... Trenirao je jugoslovesnku reprezentaciju, Dinamo iz Pančeva ... Za samo dve godine i naš klub je preporodio: već imamo dva člana reprezentacije Luku Tadića i Dejana Markovića. Ma, on je za nas sve bio šampion, ostavio je iza sebe dve kćerke i sedmogodišnjeg sina", priča nam Nikola Koletić.

OMILJENI TRENER: Neuropsihijatar Milivoj Jovin, koji je i odličan poznavalac naše bokserske scene, poznavao je Šiškovića još kad je ovaj bio mlad, talentovan bokser polusrednje i srednje kategorije. Dr Jovin kaže u razgovoru za naš list da je Šišković bio izuzetna ličnost:

"Dok se bavio boksom, bio je poznat kao briljantan tehničar koji nije ‘išao’ na nokaut ili povredu protivnika, posle je bio sjajan trener koji je mnogo znao o boksu, intelektualac među bokserima, malo je takvih. Bio je jedinstven čovek, izuzetno hrabar, stabilan, pravdoljubiv, omiljen... Bio je vrlo ugledan, uvek lepo obučen... I moglo se očekivati da će Šile, tako su ga prijatelji zvali, hrabro krenuti sam protiv svih, kao Gari Kuper u Tačno u podne..."

U ponedeljak se oglasio i Košarkaški klub Partizan izrazivši saučešće porodici Šišković. U saopštenju KK Partizan ICN ističe se da su od državnih organa u više navrata zahtevali da se donese zakon koji bi oštro kažnjavao navijačko huliganstvo. U sličnom tonu se oglasio i Bokserski savez Srbije.

DUBOKI OŽILJCI: Koliko uopšte duboke tragove "deset krvavih godina" može da ukloni slovo jednog zakona o "oštrom kažnjavanju navijačkog huliganstva"?

"Godine raspleta" su ostavile duboke ožiljke. Srušen je bivši režim, ali do suočavanja s prošlošću nije došlo: nema traganja za istinom o počinjenom zlu, nema utvrđivanja odgovorniosti za zločine, za etničko čišćenje, sejanje mržnje... Kao da je sve prekrila neverovatna lakoća zaborava...

Država i njeni sudovi još nisu spremni da se suoče sa istinom i odgovornošću, ali još nema ni jasno artikulisanog moralnog suda javnosti...

Još je na sceni prisutna svojevrsna heroizacija ratnih zločinaca i razbojnika ili u najmanju ruku pomilovanje dojučerašnjih lopova, siledžija i ubica, "kompletnog podzemlja koje se preselilo na novi nacionalni olimp", kako je to još početkom devedesetih napisao Ivan Čolović.

Promoteri i finansijeri bivšeg režima, najveći ratni profiteri, jedinstvena struktura bogatstva i moći, vešto se prestrojavaju i hvataju korak s novim, reformskim kursom.

Govor mržnje, neprihvatljive šovinističke opaske, prolazi kao šarmantni nestašluk na koji političari umesto ozbiljnog odgovora nude tlapnje o tvrdim i mekšim jezgrima srpstva. Još traje i svojevrsna medijska fascinacija "žestokim momcima", crnim biserima, raznim lavovima i tigrovima, ali i "patriotskim" piscima koji iz televizijskih studija šalju pozdrave Karadžiću i Mladiću...

Demontaža te skoro nedirnute paklene mašine ide sporo, vrlo sporo.

Treba li podsećati da su sportski klubovi ushićeno aplaudirali, kao uostalom i čitav establišment, kada je u Miloševićevim "godinama raspleta" vođa navijača postao poznati kriminalac, prvo preobučen u trenerku, onda u odelo biznismena i, konačno, u uniformu. Da opet citiramo lucidnog Čolovića: "Navijači su postali topovsko meso, a njihov vođa postaje njihov ratni komandant. Početkom devedesetih sportski novinari su postali ratni huškači, navijačke grupe su pretvorene u fašističke falange, a stadioni u poligone za predvojničku obuku. Tako je Moloh nacizma najpre rasporio fudbalsku loptu, a onda je prešao na učkure i grla bijela..." (Dubina, 2001)

Danas navijači, demobilisani posle "ratova u kojima Srbija nije učestvovala", nastavljaju rat na asfaltu. U tom okruženju Kinez je laka meta, a kao što vidimo, i jedan istinski šampion...

Slobodanka Ast