VREME 594, 23. maj 2002. / SVET
Holandski izbori:
Na Zapadu nešto novo
Socijaldemokrate širom Evrope sve više gube svoj početni šarm kojim su i uspele da uklone demohrišćane i konzervativce pre desetak godina
|
Iako se na političkoj sceni Holandije partija nedavno ubijenog desničara Pima Fortajna pojavila pre tek nešto više od tri meseca, na parlamentarnim izborima 15. maja osvojila je 26 poslaničkih mesta i tako postala druga po snazi parlamentarna stranka. Najveći broj mesta osvojili su demohrišćani (44 mesta), koji su osam godina bili u opoziciji. Vođa ove partije i najverovatnije budući premijer Holandije je bivši profesor filozofije Jan Peter Balkenende (46), koji je i sam već počeo da se šali na sopstveni račun zato što neverovatno liči na Harija Potera. Proporcionalni izborni sistem u Holandiji praktično znači da se sve vlade neumitno stvaraju koalicijom, što desničare Pima Fortajna čine najpoželjnijim koalicionim partnerom demohrišćana. Sam Pim Fortajn nije doživeo uspeh svoje stranke i pometnju koju je taj uspeh izazvao na političkoj sceni Holandije, ali i šire.
Uspon desnice u Holandiji koja će nakon izbora imati vladu koalicije centar–desno potvrđuje da se politička klima Evrope dramatično menja. Socijaldemokrate, koje su tokom devedesetih suvereno vladale u gotovo svim zemljama Zapada, sada su u velikom uzmaku. Tada su socijaldemokrate – od Holandije, preko Klintonove administracije u SAD, Blerove laburističke vlade u Britaniji do Šrederove u Nemačkoj – uspele da pronađu zlatnu formulu za uspeh koja im je omogućila da suvereno vladaju u protekloj deceniji. Gotovo svi s jednom nogom u centru, socijaldemokrate Zapada su načelno zagovarale društvenu pravdu i jednakost, ali je njihova politika najviše bila angažovana na očuvanju vrednosti tržišne ekonomije i slobodne trgovine.
NOVI VETAR: Bez nove ideologije nakon kraja hladnog rata nestale su i ozbiljne političke podele što je tokom protekle decenije gotovo obesmislilo klasičnu ideološku podelu na levicu i desnicu. Francuska je, na primer, imala premijera socijalistu i desnog predsednika. Danas ima predsednika sa desnice, s tim što se na parlamentarnim izborima očekuje da partije desnog centra i tu osvoje većinu. Ekonomija i privredni rast odvijali su se sporo, ali po uhodanim i proverenim mehanizmima, i Evropom je u političkom smislu zavladala dosada. Zapravo, Evropa je počela da pati od opasnog sindroma "demokratije bez politike", kako je to elokventno dijagnosticirao ugledni bugarski analitičar Ivan Krstev, na koji nisu imune ni zemlje u tranziciji Srednje i Jugoistočne Evrope.
"Evropom duvaju novi politički vetrovi", izjavio je za "Njujork tajms" Marsel Bogers, holandski politikolog. "A on sa sobom nosi nepoverenje u političke lidere. Svuda se oseća gnev zbog njihove arogancije, naročito arogancije socijaldemokrata koje previše govore u ime naroda a premalo s narodom." Uljuljkani u udobnost blagostanja koje im se nudi iza zidina "evropske tvrđave", građani EU-a i onih zemalja poput Švajcarske i Norveške, kojima se još ne isplati da postanu članice EU-a, sada razmišljaju samo o jednom: kako da očuvaju sopstveni standard. Od Austrije do Danske, od Portugala preko Italije i Francuske a od danas i Holandije, jedan po jedan oportunista ili populista "desnom stupa". Socijaldemokrate širom Evrope sve više gube svoj početni šarm kojim su i uspele da uklone demohrišćane i konzervativce pre desetak godina, i građani su se uželeli novih lica i političara koji su u stanju da im se malo i udvaraju, a ne da ljubav uzimaju zdravo za gotovo, kao što su to do sada činile vlade levog centra. Primer harizmatičnog Pima Fortajna o tome možda najjasnije svedoči, iako su recept pre njega isprobali i Berluskoni u Italiji, Hajder u Austriji, Le Pen u Francuskoj, Pia Ćersgor u Danskoj, Karl Hagen u Norveškoj, Kristof Bloher u Švajcarskoj...
Pitanje koje je udahnulo snagu desničarima širom Evrope je pitanje imigranata. U nedostatku većeg i akutnijeg političkog izazova koji bi politiku mogao da trgne iz učmalosti u koju je Evropa zapala u protekloj deceniji, to pitanje je postalo ono oko koga se lome politička koplja i preko koga se prelamaju i neke veoma važne teme vezane za proširenje EU-a. Iz ovakve situacije najveću korist izvukla je upravo ultradesnica jer igra na ukorenjeni strah Evropljana da će njihovu udobnost, red i mir ugroziti haotični priliv imigranata i izbeglica iz Avganistana, Kurda iz Iraka, iz Magreba ili Angole i Sahare. Zato je sve više onih kojima prija da čuju umirujuće reči desničara koji tvrde da imaju rešenje za njihove strahove: ukidanje socijalne pomoći ugroženima, smanjenje poreskih stopa, podizanje brane za upliv imigranata i azilanata iz ratom zahvaćenih područja ili čak siromašnijih delova Starog kontinenta.
ISTI, ALI RAZLIČITI: No, i među desničarima i konzervativcima u Evropi postoje ozbiljne ideološke razlike. Među njima ima nepatvorenih fašista kao što je Le Pen u Francuskoj, i oportunista koji s fašizmom flertuju poput Hajdera, u nastupima skandinavskih desničara, kao uostalom i pokojnog Fortajna, kada govore o antiimigracionim merama nema ni trunke rasizma, dok Štojber, koji preti da preuzme od Šredera kancelarsku stolicu u septembru na izborima u Nemačkoj, više spada u "mejnstrim" konzervativce poput italijanskog premijera Silvija Berluskonija. Pa ipak, osim "poštenja i nepotkupljivosti", njihova dodirna tačka je stav da je stroga antiimigraciona politika ključ ne samo za obuzdavanje kriminala koji je u porastu širom Evrope već i za očuvanje privrednog rasta, iako su upravo imigranti veoma zaslužni za ekonomski napredak i razvoj zemalja Zapadne Evrope.
Nemačka, dakle, ostaje do septembra poslednji bastion socijaldemokratije u Evropi, ako se izuzme kabinet britanskog premijera Tonija Blera koji je takođe počeo da pravi ustupke antiimigracionim zahtevima i da umanjuje pomoć socijalno najugroženijim građanima. Ukoliko Šreder izgubi na izborima, od 15 država EU-a većina će imati vlade desnog centra, u kojima su ultradesničari često balanseri, tj. imaju ulogu koja je doskora pripadala levičarima ili zelenim u socijaldemokratskim koalicionim vladama. To će možda do sledeće prilike zadovoljiti apatične Evropljane, ali će svakako razočarati one koji maštaju o velikoj evropskoj federaciji, pogotovo države koje se nadaju članstvu u EU-u, jer se većini novih snaga u usponu nimalo ne žuri da prodube i prošire evropsku integraciju.
Duška Anastasijević