Biografija - Jovica Stanišić:
Čovek koji nije izašao iz senke

Čak i u tako čudnoj galeriji kakva je galerija karijera i biografija miloševićevske Srbije, curriculum vitae bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti Jovice Stanišića jedan je od retkih koji uvek uspeva da privuče pažnju i da isto tako uvek ostane bar donekle misteriozan

UZ SLOBODANA MILOŠEVIĆA: Na sahrani Radovana Stojičića

Jovica Stanišić je rođen u Bačkoj Palanci 1950. godine, u ni po čemu specifičnoj porodici crnogorskih kolonista – za taj deo njegovog života najzanimljivije je druženje s komšijama Mihaljom Kertesom i Miloradom Vučelićem koje će vremenom prerasti u blisku saradnju. Tokom studija na Fakultetu političkih nauka ničim se nije isticao, a odmah po diplomiranju 1974. angažovan je u Službi državne bezbednosti: najpre kao operativac, a zatim i kao kontraobaveštajac za sektor Istok. Kao stručnjak za KGB u beogradskoj upravi SDB-a, prelazi u odeljenje analitike, da bi se kasnije pojavio kao operativac kontraobaveštajnog sektora Zapad SDB-a Srbije. Avanzovanje nastavlja dolaskom na funkciju pomoćnika načelnika za Sektor kontraobaveštajne delatnosti, pa na mesto pomoćnika šefa Službe – najpre Dragana Mitrovića, a potom Zorana Janaćkovića. Još nije tačno utvrđeno šta je konkretno uradio tokom tih godina uspona, ali mu se u zasluge ubraja i posredovanje u oslobađanju Željka Ražnatovića Arkana i Zorana Stevanovića uhapšenih 1990. u Dvoru na Uni u Hrvatskoj.

Konačno, 1991. godine, Stanišić postaje načelnik SDB-a Srbije koji u to vreme menja naziv i postaje Resor državne bezbednosti MUP-a. Ovom postavljenju neposredno je prethodila uspešna organizacija vidovdanskog kosovskog mitinga 1989: priča se da je Stanišić tada osujetio planove nekih čelnika JNA koji su pokušavali da Miloševiću otežaju poziciju, ali i da su njegovi operativci sprečili navodno planirani atentat na budućeg vođu svih Srba. Kako bilo, Stanišić se na čelu Službe našao neposredno pred razbuktavanje rata na prostoru bivše Jugoslavije, a već i sama činjenica da je na toj poziciji ostao sve do 27. oktobra 1998. dovoljno govori o poverenju koje je u njega imao Milošević. Šta je on zapravo radio tokom ratnih, međuratnih, predratnih i poratnih sedam godina? Ako se ima u vidu zavidno dug opstanak na mestu prvog policajca, za pretpostaviti je da je radio sve što se od njega tražilo. Možda čak i više od toga.

Za Stanišićevo ime vezuju se pre svega naoružavanje i borbeno organizovanje Srba u Hrvatskoj i BiH: iako su u vezi sa formiranjem "crvenih beretki", Knindži ili Tigrova u prvi plan isticana imena predvodnika tih jedinica – Franka Simatovića Frenkija, kapetana Dragana i Željka Ražnatovića Arkana – Stanišić je smatran "mozgom" i glavnom polugom njihove delatnosti. Uopšte, delatnost ovih u čijoj su organizaciji i vođenju pored Stanišića učestvovali i Radovan Stojičić Badža, Mihalj Kertes, Brana Crnčević i neki drugi, u žargonu je nazvana vojna unija MUP-a. U to doba i kasnije Stanišićeve aktivnosti bile su tumačene kao pokušaj da se JNA i sve projugoslovenske institucije potčine srpskim interesima: ime mu se pominjalo tokom afere Opera, bio je nezaobilazan kad se govorilo o "demontaži" KOS-a, a nesumnjivo je njegovo učešće u de fakto preuzimanju saveznog ministarstva policije od strane MUP-a Srbije. Što se tiče konkretne aktivnosti na terenu, tj. u BiH i bivšoj Krajini, Jovica Stanišić je tokom svih ratnih godina slovio kao siva eminencija, čoveka iz senke bez koga se ništa ne može obaviti.

Iz te senke Stanišić izlazi u leto 1995. i to pravo pred kamere, već legendarnom džejmsbondovskom rečenicom "My name is Jovica Stanišić", izgovorenom pred stranim pregovaračima. Naime, u trenutku kada su se bosanski Srbi oteli kontroli Beograda i za bandere vezali 121 vojnika UNPROFOR-a, Stanišić putuje na Pale, u svojstvu specijalnog Miloševićevog izaslanika pregovara s Karadžićem i uspešno završava svoju misiju. Dotadašnje bliske veze šefa srpskog DB-a s Karadžićem i inim srpskim vođama u Bosni možda najbolje ilustruje komentar jednog od prisutnih Srba: "Jovici to nismo mogli odbiti". Diplomatsku (?) aktivnost Stanišić nastavlja kao član jugoslovenske delegacije na mirovnim pregovorima u Dejtonu 1995, posle čega više nije bilo nikakve sumnje da je reč o čoveku od najvećeg poverenja. Nije poznato šta je tačno radio Stanišić u Dejtonu, ali je za pretpostaviti da je bio u mogućnosti da na licu mesta iskuša svoje poznanstvo s američkim obaveštajcima – čemu u prilog ide činjenica da je bar jednom boravio u sedištu CIA (što potvrđuju neki svedoci, ali i fotografija koju su onomad mogli da vide novinari "Vremena").

Prvo sledeće iskušenje Miloševićeve vlasti – izbori 1996. i kriza koja je usledila – još jednom je pokazalo da Stanišićeve pozicije retko šta može da uzdrma. Od početka protesta Stanišić se zalagao za mirno rešavanje političke krize i priznavanje rezultata lokalnih izbora, a Zoran Đinđić je kasnije posvedočio da se u to vreme susretao s njim. Sve to bilo je u suprotnosti s konceptom JUL-a i Mire Marković, ali je Stanišićeva opcija ipak pobedila: nemali je broj onih koji tvrde da je lex specialis upravo produkt Stanišićeve procene da će se Đinđić i Drašković pre ili kasnije sukobiti, a da bi Miloševićeva tvrdoglavost mogla da bude samo kontraproduktivna. Umesto pada koji su mu mnogi prognozirali, Stanišić će sa Vučelićem 1997. posredovati u vreme zatezanja odnosa između Beograda i Podgorice i tokom sukoba propaljanske i probanjalučke struje unutar MUP-a Republike Srpske, a posle imenovanja Miloševića za predsednika savezne države postaće i savetnik za nacionalnu bezbednost – neophodan predsedniku čak i za vreme zvaničnih poseta Kini i Rusiji.

Netrpeljivost Mire Marković prema Stanišiću postala je javna tajna još za vreme protesta, ali nikada nije do kraja razjašnjeno da li je upravo ona presudila o njegovoj smeni. Međutim, Stanišićevo suprotstavljanje imenovanju Vlajka Stojiljkovića (koji je važio za JUL-ovskog čoveka) na mesto ministra unutrašnjih poslova i javno saopštena zabrinutost JUL-a što "ni posle godinu dana naši organi bezbednosti nisu uspeli da rasvetle ubistvo Zorana Todorovića" jasno su ukazivali da se oko Službe i u vezi s njom događa nešto čudno. Sve nedoumice zvanično su razrešene 27. oktobra 1998. kada je predsednik Srbije Milan Milutinović obznanio da se sad već bivšem šefu RDB-a "zahvaljuje na radu i saradnji". Nezvanično, međutim, i dan-danas kruže različite teorije o pravim razlozima Stanišićeve smene.

Posle svega, čini se da je za kraj njegove karijere presudno bilo upravo "zalaganje za suptilne metode" koje ga je do tada održalo. Ako ništa drugo, rasplamsavanje kosovske krize, prevaga koncepta po kojem policiju treba koristiti kao vojsku, sve glasnije prisustvo radikala i JUL-a na političkoj sceni hronološki se poklapaju s promenama u vrhu Službe. Sam Stanišić o celoj priči nije rekao ništa: javnosti se obratio samo 29. oktobra 1998. saopštivši da je Služba pod njegovim rukovodstvom delovala u skladu sa ustavnim ovlašćenjima i pod stalnom pravnom kontrolom Vrhovnog suda Srbije, kao i da je "svoj rad i odgovornost... vezivala prevashodno za instituciju predsednika Srbije".

U javnosti se pojavljivao povremeno – na premijerama filmova, na utakmicama Crvene zvezde, u kafanama – ali je i posle četiri godine ostao krajnje misteriozna figura bivšeg režima.

Za razliku od npr. Momčila Perišića, smenjenog u isto vreme, dugogodišnji šef DB-a nije ni pokušao da objasni otkud paravojne jedinice, otkud silni leševi, otkud ratni zločini, otkud razne finansijske operacije bivšeg predsednika, otkud 600 kg heroina u sefu jedne beogradske banke, otkud kriminalci na čelu raznoraznih oružanih formacija, otkud sve ono što se u Srbiji događalo u protekloj deceniji. Za razliku od svih ostalih bivših Miloševićevih saradnika, Stanišić nije pokušao čak ni da se "opere", da istakne (po mnogima nesporne) "zasluge" za petooktobarske događaje, da podseti na dugogodišnja poznanstva i prijateljstva s predstavnicima sadašnje vlasti ili da demantuje sve ono što se o njemu pisalo: od ratnih aktivnosti do poslednjih optužbi za aktivno učešće u "duvanskoj aferi" i za finansiranje skrivanja Radovana Karadžića i Ratka Mladića. I kritičari i saborci slažu se da je bivši šef DB-a izuzetno inteligentan čovek, da je i u ovom trenutku jedan od najinformisanijih, kao i da i dalje vrlo dobro zna "od čega Srbi žive i umiru". Još kad bi samo hteo da priča.

Tamara Skrozza i Dokumentacioni centar "Vreme"