Naftna industrija Srbije:
Previranja u nafti i gasu

Posle rušenja Miloševića, oko NIS-a, u najvišim krugovima vlasti širi se utisak letargične konfuzije, dok se u samoj kompaniji vodi žestoka borba raznovrsnih struja oko upravljačkih poluga

Famozno naftno polje kod Turije koje je Milošević patetično otvorio na početku 1991. godine – da pokaže da Srbija može u rat za jugoslovensko nasleđe i da joj evropske sankcije ništa ne mogu - ovog proleća je gotovo zatvoreno da bi se učinili pokušaji da se revitalizuje. Jer, zbog nestrpljive eksploatacije, proizvodnja na njemu opala je s oko 180.000 tona sirove nafte godišnje, na oko 110.000 tona prošle godine pa bi se moglo dogoditi da stepen njegovog iskorišćenja bude i manji od šest odsto, a struka kaže da svaki stepen iskorišćenja detektovanih rezervi ispod 20 odsto predstavlja profesionalnu katastrofu.

Turija predstavlja gotovo metaforu kad je reč o našem naftnom kompleksu i državnoj kompaniji NIS. Ta Naftna industrija Srbije, sa oko 20.000 radnika, kao firma koju je Milošević svojevremeno praktično poklonio ženinom JUL-u, u krupnim je ekonomskim, strateškim i koncepcijskim problemima i, poput turinskog naftnog polja, pre svega se suočava s padom proizvodnje. Nekada je proizvodila i do 1.300.000 tona sirove nafte godišnje, prošle godine je proizvela oko 740.000, a ove planira da proizvede 660.000 tona. Kapacitet rafinerija u Pančevu i Novom Sadu, koje su porušene tokom NATO bombardovanja 1999. godine, sada je bitno smanjen, a struktura derivata koju mogu da proizvedu drastično je osiromašena. Tako, prema podacima koje nam je dao poznati novosadski ekspert za naftno tržište inženjer Đorđe Burić, imamo situaciju da je godišnja potrošnja derivata u Jugoslaviji smanjena s oko 5,6 miliona tona 1990. godine, na oko 3,3 miliona tona prošle godine – s tim da je 1999. godine bila pala na samo 1,6 miliona tona. Prema Burićevoj proceni, međutim, potrošnja derivata bi se do 2010. godine mogla ponovo popeti na oko šest miliona tona godišnje (pod pretpostavkom da se nacionalni dohodak per capita popne na oko 2700 dolara), što bi s projektovanom potrošnjom od oko četiri milijarde prostornih metara prirodnog gasa godišnje moglo da znači da Jugoslavija potencijalno ostaje značajno nacionalno tržište u južnoevropskim razmerama. Zbog toga je neobičan i nelogičan utisak da se, posle rušenja Miloševića, oko NIS-a, u najvišim krugovima vlasti širi utisak letargične konfuzije, dok se u samoj kompaniji vodi žestoka borba raznovrsnih struja oko upravljačkih poluga.

SMENE I PROMENE: Možda će ovaj utisak o pat-poziciji u političkoj igri oko Naftne industrije Srbije biti otklonjen nakon izbora mr Branislava Pomoriškog, potpredsednika Čankove Lige socijaldemokrata Vojvodine i predsednika IO Skupštine Novog Sada, na prestižnu funkciju predsednika Upravnog odbora NIS-a (primopredaja dužnosti između njega i Brane Popovića, koji navodno odlazi u Hemofarmovu fabriku u Kini, izvršena je 18. juna). Jer, posle godinu dana otkako je na mesto v. d. generalnog direktora NIS-a izabran Dimitrije Vukčević (dotadašnji pomoćnik republičkog ministra energetike Gorana Novakovića), položaj ove kompanije prema državi gotovo se nije pomerio s neugodnog mesta pukog ovlašćenog snabdevača (tržišta derivatima, a državnog bužeta porezima i akcizama), nije otvoreno nijedno od mnogobrojnih delikatnih pitanja o naftnom kompleksu na relaciji Srbija–Vojvodina i nije utvrđena nikakva strategija prestrukturiranja, reorganizacije i privatizacije. Pomoriški sada kratko najavljuje: "Biće brzo krupnih rezova!"

U stvari, ne može se reći da Vukčević nije činio ništa. Smenio je praktično sve direktore preduzeća koja su integrisana u megakompaniju NIS, a poslednja "žrtva" (7. juna) bio je dr Renato Bizjak, direktor NIS – Naftagasa. Bizjak za "Vreme" kaže da je njegova smena posledica koncepcijskih razlika između njega i Vukčevića o tome šta su ovlašćenja i koji je prostor delovanja direktora jedne velike firme unutar NIS-a, a takav je Naftagas, preduzeće koje se bavi istraživanjem i proizvodnjom nafte i gasa, sa 4600 zaposlenih – iz koga su i ponikle sve druge naftne firme u Srbiji.

SRPSKO-IRAČKA POSLA: Dr Bizjak i generalni direktor Vukčević, inače, imali su u proteklih godinu dana veoma često suprotna mišljenja o mnogo čemu. Na primer, Bizjak nije prihvatio Vukčevićev zahtev da Naftagas uđe u posao sa oko 36 bušotina u Iraku plašeći se da njegovo preduzeće nema opremu koja može zadovoljiti tamošnje visoke tehničke standarde (prema standardima Američkog instituta za naftu) i ukazujući na to da Irak ne prihvata niz pratećih usluga od Naftagasa, na kojima se inače ostvaruje znatan deo profita u svakom poslu. Neki poznavoci prilika smatraju da je Bizjakov otpor poslovima u Iraku u stvari oborio Vukčevićev sporazum s Tjumenskom naftnom kompanijom (TNK) o uvozu nafte (130.000 tona mesečno) jer je navodno ta nafta trebalo da se plati iračkim poslovima. Na drugoj strani, Bizjak se stalno zalagao za kupovinu koncesija za istraživanje nafte u bivšim sovjetskim republikama, dok je Vukčević preferirao poslove s naftnim trejderima (čemu ide u prilog i ne potpuno razjašnjen nedavni "brzopotezni" tender za kupovinu dva i po miliona tona nafte). Ovaj mogući "sukob koncepcija" o koncesijama moguće je da ima nastavak i kad su u pitanju pravci privatizacije jer je vrh NIS-a nervozno reagovao i na Bizjakovu odluku da, uz posredovanje sindikata "Nezavisnost" (pa i njegovog vođe Branislava Čanka), pošalje u SAD jednu mešovitu sindikalno-stručnu ekipu koja bi s četiri naftne kompanije kontaktirala o mogućim "zajedničkim ulaganjima", pa je te kontakte stopiralo samo Ministarstvo Srbije za energetiku.

Bizjak je u proteklih godinu dana, čini se, samostalno pokušao i da Naftagas rastereti ugušujućeg patronata NIS-ove superstrukture. Izvukao je bušaće postrojenje "Kontinental-emsko" iz Alžira, koje je tamo poslednjih godina čamilo u carinskom skladištu i bilo pod sudskim sporom u kome je neslavnu, protivničku ulogu imalo i RDS–Naftagas, londonsko britansko-jugoslovensko preduzeće koje je polovinom devedesetih godina tamo osnovao Dragan Tomić kako bi jednostavnije poslovao prihodima od naše nafte dobijene po koncesiji u Angoli i kako bi zametao trag svim drugim spoljnotrgovinskim uvoznim aranžmanima (od kineskog, pa nadalje). Zatim je drugo postrojenje za istraživanje za naftu "nacional 1" iz Azerbejdžana prebacio u Turkmenistan i napokon ga profitno uposlio. No, sve to verovatno nije dovelo do potpunog raskida između njega i Vukčevića. Najviše je, moguće, napetosti izazivao pritisak Naftagasa na rukovodstvo NIS-a zbog, navodno, nenamirenih "internih dugova" ostalih firmi u sistemu za isporučenu naftu proteklih godina koji su sada dosegli 24 milijarde dinara (oko 400.000.000 eura) – s tim da oni rastu – pa tokom ove godine Naftagasu drugi delovi NIS-a nisu platili potraživanja od oko 800.000.000 dinara.

KO JE KOME DUŽAN: Generalni direktor Vukčević ne priznaje ove interne dugove, već govori o "spoljnim dugovanjima" domaće privrede NIS-u od 300.000.000 dolara, što praktično znači da on polazi od stava da je nafta koju je Naftagas isporučivao s domaćih izvora nekada distributerima derivata (Jugopetrolu i NAP-u), a sada rafinerijama – zapravo nafta u vlasništvu sistema i da Naftagasu zapravo pripada samo pokrivanje troškova, to jest, plata. Vukčević je, uprošćeno, od centralne službe NIS-a (oko 200 ljudi) napravio glavnog posrednika u finansijskim odnosima između delova preduzeća i tako je centar firme postao taj koji deli ili uzima profit delovima kompanije. To, naravno, povećava napetosti koje postoje između tih delova već decenijama – tim pre što je poizvodnja i nafte i derivata na teritoriji Vojvodine, a najveći trgovac tim proizvodima je Jugopetrol, dakle, firma sa sedištem u Beogradu. Na taj problem stalno je ciljao Nenad Čanak kada je govorio da se iz Vojvodine preliva naftni kapital u Beograd i zbog toga republički premijer dr Zoran Đinđić ranije i nije hteo da mu dâ mesto predsednika Upravnog odbora NIS-a, dok je sada odobrio da ga zauzme Čankov potpredsednik Pomoriški.

No, neraščišćeni finansijski odnosi u NIS-u samo su deo velikih problema koji opterećuju ovu kompaniju koja direktno ili indirektno i dalje puni trećinu budžeta Srbije. Problem strategije razvoja čini se da je i najkrupniji, a napetosti uvećava i okolnost da Vukčević, paralelno s idejom da se u naše rafinerije uloži oko 400.000.000 dolara, nekako usput spominje i mogućnost da "utopi" rafineriju Novi Sad u onu pančevačku i što izbegava da iznese svoje viđenje buduće privatizacije NIS-a. To je verovatno posledica okolnosti da ni srpsko ministarstvo energetike ne izlazi u javnost s elementarnim informacijama o svojim kontaktima sa strancima o eventualnoj privatizaciji domaćeg naftnog kompleksa – pa se širom kompanije smenjuju radikalno suprotne glasine. Priče da će domaće rafinerije biti ustupljene Rusima a da će distribuciona mreža biti rasprodata na tenderima, međutim, nemaju zvaničan osnov – ali je primetno da se bilo kakve inicijative za izbor strateških partnera u svetu, koje potiču iz delova NIS-a, zaustavljaju. Zapravo, u trenutku kada su potrebne velike odluke stiče se utisak da niko nema snage da ih donese.

Dimitrije Boarov