Proza - Robert Perišić:
Tihi marš Entropije

Ovih je dana Samizdat B92 objavio obe zbirke priča Roberta Perišića, učinivši ga tako drugim znamenitim pripadnikom "fakovskog" proznog naraštaja (nakon Ante Tomića) koji objavljuje knjigu u Srbiji

Osuđen si na ovo iščekivanje. Na ovu nelagodu svuda tamo gdje stanuje ludilo. Obično obiteljsko, neobjašnjivo ludilo – plus ja. U svakoj kući, uvijek skriveno u mraku sobe.

"Rođenje kreacije iz duha antiakademizma"; ovako bi se, "ničeanski", mogao zvati proces sa kojim ovde imamo posla. Mother Of Invention se, pak, zove Robert Perišić, a paraničeanski kalambur sa početka odnosi se podjednako na njegovu kritičarsku i na pripovedačku produkciju: ni najmanje ne oskudevajući u upućenosti i znanju kao kritičar, niti u pismenosti i rafinmanu kao prozaik, Perišić dosledno – a bez pamfletističke strasti – destruira beznadno mrtv(ozorn)i model kritičkog/proznog diskursa kakav je zadugo preovladavao "na ovim prostorima", hrvatskim koliko i srpskim.

Ajmo sad iz početka: Robert Perišić (Split, 1969; živi u Zagrebu) (ob)javio se u hrvatskoj književnosti sredinom devedesetih zbirkom pesama Dvorac Amerika i spisateljsko-uredničkim sudelovanjem u nekim važnim časopisnim projektima "književnog podmlatka", poput "Torpeda" i "Godina novih" (u potonjima je dostigao zavidne uredničke vrhunce, ali je ubrzo i otišao odande; Perišića, uostalom, generalno ne drži mesto). Široj je javnosti ipak postao poznat kao književni kritičar "Ferala", demonstrirajući iz broja u broj na stranicama tog nedeljnika sposobnost da o najzamršenijim književnim i teorijskim delima piše na zanimljiv i urnebesno duhovit način, ne povlađujući ipak pri tom Sveopštoj Neupućenosti i populističkom diskursu "ponarodnjačene" sorte, ali gotovo nepogrešivo baratajući "konjskom" dozom preko potrebne medijske osvešćenosti, načinivši svojim osebujnim pristupom normalan i poželjan generacijski prodor još par koraka dalje od generacije zaslužnih novinskokritičarskih bardova poput Igora Mandića, Velimira Viskovića ili Zdravka Zime. Na taj je način Perišić postao "frontmen" kritičarskog naraštaja u kojem se ističu medijski takođe posve ukorenjeni Jagna Pogačnik, Nenad Rizvanović i Kruno Lokotar. Perišićev potonji kritičarski prelazak u "Globus" (o)značio je delimičnu promenu iliti naizgledno "disciplinovanje" diskursa, ali samo utoliko što je lapidarna i lucidna anarhičnost zamenjena analitičkom subverzivnošću (dočim su prepoznatljiv rukopis, narativnost, duhovitost i inokosnost ostali konstanta) omogućenom već "banalnom" činjenicom da je u "Globusu" dobio znatno veći prostor da se razmahne...

BURINSKI BLUZ: Nešto od onoga za šta se zalagao kao kritičar, Perišić je imao prilike da demonstrira i kao pripovedač, objavivši pre tri godine zbirku Možeš pljunuti onoga tko bude pitao za nas; pre mesec-dva u Hrvatskoj je izašla i druga njegova pripovedačka knjiga Užas i veliki troškovi. Ovih je dana Samizdat B92 objavio obe Perišićeve zbirke za srpsko tržište, učinivši ga tako drugim znamenitim pripadnikom FAK-ovskog proznog naraštaja (nakon Ante Tomića) koji objavljuje knjigu u Srbiji (Perišićev specifični love-hate relationship s FAK-om priča je za sebe: prvo je sudelovao sve u šesnaest, potom se distancirao, uz prigodnu razmenu polemičarske vatre; njegovi obznanjeni razlozi za distanciranje nisu me baš impresionirali, ali bez obzira na to, za kritičara je ipak najbolje da bude sam).

Možeš pljunuti onoga tko bude pitao za nas kolekcija je od dvadesetak priča čija je građa izbunarena duboko u hrvatskim devedesetim, u okružju ratne histerije, šovinističke farse, "dopa" kao masovnog pomagala da se pregura dan i odmagala da se pregura život, novopečenih "manjinaca" koji u samostalnoj Hrvatskoj uzalud pokušavaju da se uklope u Sistem koji ih tretira tek kao statističku Grešku koja se ima ispraviti, dalmatinskih penzosa kojima davno učešće u (mobilisanim) redovima Musolinijeve vojske, u novom sumanutom obratu Istorije, umesto balasta i sramote postaje prilika za deviznu penzijsku vajdicu, pauperizovanih gubitnika koji na i ovde predobro poznat trange-frange način pokušavaju da prežive ratno ludilo i poratnu bedu "tajkunizovane" hajdučke države, te PTSP-a kao sveprisutne muške generacijske "ostavštine za budućnost", onu budućnost koje zapravo "nema", kako je to davno pevao Džoni Roten, nemajući pojma da zapravo peva za ljude i o ljudima o kojima ništa nije znao ni mogao znati... Perišićevi su junaci sitni narkosi, fudbalski navijači, matori rokeri prepuni piva i nesvarljivih, samozavaravajućih tripova o vlastitoj, odavno nepostojećoj ulozi u kosmosu i dilkarni tehno-klinci koji će takvima tek postati, sjebani ratni veterani i oni koji uspešno kriju da to nisu (te su do sjebanosti morali da dođu nekako zaobilazno, mirnodopski...), "seksualni proleteri" vazda u očajničkom "muvingu" a vazda na suvom (nije čudo da Perišić tako voli Proširenje područja borbe Mišela Uelbeka!), dalmatinski studenti zagubljeni u ne-baš-fensi lagumima onog manje vidljivog, podstanarskog, polukriminalnog i u svakom slučaju multidisciplinarno opijatskog Zagreba, ili pak u burinskom bluzu opustelih dalmatinskih varoši u kojima su goluždrave furešte zamenili ovi kostimirani likovi – skloniji uzimanju no trošenju – što se povazdan igraju ustaša i četnika (a nigde šumara da ih sve otera), devojke uhvaćene u klopku jedne dozlaboga muškobanjaste dekade, preterano mačističke i nasilne čak i za balkanske standarde...

DRMA, DRMA PLOVAK: Ovaj panoptikum Perišić slika minuciozno, realistički, reafirmišući možda i najdoslednije u celoj – ovome književnom postupku i senzibilitetu inače sklonoj – "fakovskoj" ekipi principe "stvarnosnog" proznog izričaja, ali na način koji nema baš mnogo veze sa nekadašnjom srpskom "stvarnosnom prozom", svom onako zarozano zaronjenom u ruralno-prigradski svet, i tako nezdravo zarobljenom "zavičajnošću". Njegov je, pak, jezik razložno kameleonski, on ga savršeno prilagođava svojim junacima, ne razbacujući se "mudrijaškim" ekskurzima, demonstrirajući visoko umeće dijalogiziranja (v. intrigantnu Perišićevu dramu Kultura u predgrađu, www.elektronickeknjige.com), i s lakoćom mešajući književni jezik, zagrebački sleng, te tradicionalni i novo-urbani dalmatinski govor, drobeći ih u delicioznu narativnu poparu, na radost onih koji drže da je Umeće Pripovedanja jedini pravi test za prozaika, dočim je sve ostalo taština... Taj test Perišić je položio s odlikom i kvalifikovao se za...

.... Užas i velike troškove, novu dozu od dvadeset priča na dvestotinak stranica teksta; u prikazu ove knjige mnoge ćemo moguće opservacije odmah preskočiti, ne zato što bi bila manje vredna pažnje – naprotiv! – već samo stoga što gotovo sve izrečeno o prethodnoj knjizi važi i za ovu. Zato, odmah k razlikama: protok "individualnog" i "društvenog" vremena doneo je, od prve do druge zbirke, s jedne strane dalje razvijanje i sazrevanje spisateljskog izričaja, te Perišić sve svoje veštine upražnjava još ubedljivije, a diskretnije, "minimalističkije", "nevidljivom" rukom nenametljivog majstora koji radije kleše nego što kiti, a na drugoj strani i stanovitu promenu tematskog fokusa: iako u Užasu... ima priča koje bi se prirodno uklopile i u prethodnu knjigu (na čelu s briljantnom Kome zvono zvoni ili razgaljujućim jezičkim eksperimentom – pisanom na "fonetskom engleskom!" Strangers in the Night), težište je sada ipak na Novom Dobu: "nasleđe komunizma", impregniranost "jugokulturom" kao pop-sindromom koji obeležava senzibilitet svih starijih od tridesetak godina, rat, postratni i posttraumatski sindrom... sve je to i dalje tu negde, no u centru su pažnje sada ipak Gubitnici Demokratske Tranzicije, onaj isti (polu)svet koji smo s prethodnom knjigom ostavili da glavinja kroz devedesete, da bi mu sa dolaskom "novog doba" bila oduzeta i prijatna iluzija da će ovaj, sam po sebi, izmeniti i zakrpiti njihove dronjave živote. Njegovi junaci sada jedan po jedan odustaju od iluzije da su "još mladi" i da je život nešto što tek treba da počne Jednog Lepog Dana. Zapravo, pre će biti da je "život" nešto što je uglavnom već prošlo i da ostaje samo višedecenijsko čekanje smrti, uz dečiju dreku, rutinske bračne svađe, otplaćivanje kredita i tupo zurenje u Ništa, tj. u televizor. Jagna Pogačnik kaže da "Perišićeve generacijske priče s jedne strane, kao i u prethodnoj knjizi, reflektiraju stvarnost, odnosno njezine tranzicijske neuralgične točke koje bitno određuju njegove likove uhvaćene u zamke godina, besparice, starih automobila, propalih ljubavi, zgodnih studentica, ali i dvojbe je li doista došlo vrijeme kad se nekadašnji rockeri trebaju prebaciti na 'ribičiju' i 'gledanje u plovak' i prihvatiti život kao traku, koja samo još u iluzijama može biti filmska". Bizaran je naslov knjige utoliko savršeno odabran: o "troškovima" sve znamo i sve je jasno, a "užas"... to je suština saznanja da je i "naš" život postao tek puka "stvarnosna proza" ili smarajuća TV-trakavica domaće proizvodnje, tihi marš Entropije koji će biti zaustavljen jedino smrću. Što je dosta neugledna perspektiva za sveže istrežnjene "buntovnike" kojima se život otromboljio pre nego što su postali svesni šta se dešava. E, o tom je i takvom skamenjujućem UŽASU – užasu pristajanja, užasu odustajanja... – Perišić napisao nekoliko antologijskih priča (Dva-tri kratka zamaha, Šoping, Sena X, Nema boga u Susedgradu), i to je valjda onaj ključni novi kvalitet ove zbirke. Istovremeno "ostarivši" i izgubivši perverzno podsticajnog spoljnog neprijatelja u vidu tlačitelja-koji-nam-ne-daju-da-se-razmahnemo, jedan se sjebani naraštaj suočava sa Prazninom onoga što je preostalo, s golmanovim strahom od penala... Ta se tenzija najbolje dokida autogolom. Načini su različiti: šut u venu, cug u grlo, metak u slepoočnicu... Joj, ne, ovo poslednje je isuviše drastično, isuviše "crno": a užas, užas o kojem Perišić govori zapravo nikada nije tako spektakularan, i ne krije se u crnom, nego u sivom. U beznadno sivom promicanju mirnodopske, srednjoklasne sredovečnosti koja tetura ka Ničemu, nalivena pivom. A Perišić je gleda kako nadire i preostaje mu samo da joj se smeje i da je podbada, dok trnci prolaze kroz kičmu. Pridružite mu se: ne biste verovali koliko užas ume da bude zabavan, samo ako ga "filozofski" prihvatite!

Teofil Pančić