Ljubomir Mihajlović, predsednik Komercijalne banke:
Bankar starog kova

Domaća banka je domaća banka. Jevtinije su od stranih banaka. Brže reaguju, naši krediti i provizije su jevtiniji. Naša privreda i građani, pod jednakim uslovima, prednost treba da daju domaćim bankama

Na prvom programu RTS-a, 13. januara u emisiji "Neka se pripremi…" gostovao je Ljubomir Mihajlović, predsednik Komercijalne banke. Odgovarao je na pitanja troje novinara. Naravno, najveći broj pitanja odnosio se na funkcionisanje platnog prometa, ali kako je o tome manje-više sve poznato, "Vreme" se opredelilo da u ovom "kolažu" objavi neka zapažanja Ljubomira Mihajlovića koja osvetljavaju manje poznate detalje o bankarskom poslovanju i planovima, ali i njega kao ličnost

Pogled kroz prozor

Preko šest stotina hiljada građana poklonilo je poverenje Komercijalnoj banci i svakog dana taj broj raste. Nama je odnos prema građanima uvek bio prioritetan. Ja sam bankar starog kova. Kad sam primljen u banku, jedan bankar rodom iz Prizrena poveo me je do prozora i pitao me: Pogledaj tamo niz ulicu, šta vidiš? Video sam jednog čistača cipela. E, kaže: za banku su isti i čistač, i ministar, i učitelj, i pop i predsednik… Bankarski činovnik koji radi na šalteru mora da ima isti odnos prema svima. I, što je najvažnije, svako ko uđe u banku mora da izađe zadovoljan, bez obzira na to da li je završio posao ili nije. Znači, bankarski službenik mora da mu objasni da određenu operaciju može da obavi, a određenu ne može zbog, recimo, određenih zakonskih propisa. I zbog toga mi pridajemo najveću pažnju građanima, jer su šalteri građanima ogledalo banke.

Da smo kao banka u tom delu postigli dosta uspeha govore i podaci da su građani ukazali najveće poverenje Komercijalnoj banci, jer smo banka koja ima najveću prikupljenu dinarsku i deviznu štednju.

Đinđić i Dinkić

Pitali su me nedavno koga biste izabrali za ličnost godine, ja sam rekao premijera, gospodina Đinđića i rekao sam zašto. Sad bih dodao da je to moderan političar, savremen. Dakle, političar koji je, ja bih rekao, imao privilegiju da živi u Evropi, da se vaspitava u jednoj od najrazvijenijih zemalja, Nemačkoj, pravno najuređenijoj i rekao bih najcivilizovanijoj. Znači, on je tamo stekao i obrazovanje i kulturu i kao takav se ovde pokazao a za kratko vreme učinio je mnogo na reformi našeg privrednog sistema.

Takođe sam rekao da su zasluge Mlađana Dinkića, guvernera Narodne banke Jugoslavije, velike. Prvo, imamo stabilan kurs, imamo jaku Centralnu banku koja je uvela potpun red u našem bankarskom sistemu, jer znamo kroz kakve smo sve faze prolazili za deset godina i kakvi su naši bilansi bili, i nerealni i mršavi i slabi, i da je bilo mnogo banaka, preko sto dvadeset... Tu je napravljen jedan carski rez, u skladu sa standardima Evrope i sveta. I mislim da je dobro, bezbolno i hrabro likvidirao četiri državne banke, koje su imale najveće dugove, a zna se da su oni stvarani pod pritiskom tadašnjih vlasti, od Saveza komunista pa nadalje... Mislim da će svaki parlament, kad bude birao guvernera, da uzme u obzir rezultate koji su postignuti.

Ekstraprofiti

Komercijalna banka je iz primarne emisije imala minimalan profit. Ali, ona je pare iz emisije uzimala za svoje korisnike. Znači, banka nije uzimala u svoje ime i za svoj račun primarnu emisiju. Primarna emisija se uzima za krajnjeg korisnika. A kod nas su uglavnom koristile primarnu emisiju poljoprivredne organizacije kao, na primer, PIK "Takovo", JUKO, "Žitište" i još neke organizacije. To su minimalni iznosi i tu mi nismo imali veliku pomoć od Centralne banke niti smo mi te pare koristili. Uostalom, vidi se iz ekstraprofita koji je utvrđivala Narodna banka da smo mi platili vrlo simboličan iznos.

Čak kada bismo terali tuk na luk i kada bismo uzeli Zakon o ekstraprofitu, država bi nama trebalo da vrati iznos u milionima eura. Zašto? Jer je u to vreme Komercijalna banka bila finansijski dosta jaka, imala je jak finansijski potencijal, imala je likvidna sredstva i dosta sredstava putem kredita plasirali smo u državne fondove – u penzioni fond, fond za zdravstvo, policiji smo prodavali devize po kursu. Kredite koji su odobravani nije pratila inflacija, znači da nisu valorizovani, nisu imali deviznu klauzulu, praktično nisu bili zaštićeni od inflacije. Sa rastom inflacije krediti su obezvređeni i milionski krediti u markama vraćani su sa pedeset i sto hiljada maraka.

A ako uzmemo isti aršin, ako država od nas traži da mi njoj za primarnu emisiju koju su koristili naši klijenti plaćamo ekstraprofit, trebalo bi da okrenemo i drugu stranu pa da kažemo: gospodo, mi smo vama dali toliko para, primenjujemo tržišni kurs, a razliku da vratite nama. S obzirom na to da država ima neuravnotežen budzet, da je uvek u deficitu a mi u suficitu, mi to ne tražimo, ali i ne želimo da se neko ponovo vraća u banku i da kaže: e, gospodo, ima repova, vi niste platili ekstraprofit i slično. Ja mislim da je ta stvar zatvorena i da smo zadovoljna i država i mi.

Država – vlasnik

Država nije mogla da uđe po osnovu saveznog zakona o otpisu dugova sa Pariskim i Londonskim klubom u akcije banaka za iznos stvarnog duga. Ako hoćemo da budemo fer, a mislim da se nova vlast i borila da budemo fer, da država bude pravna, da bude zakonita, da nema ulaska u proces privatizacije bez – para. Ovde se ušlo sa jednim zakonom gde je država za iznos duga prema Londonskom i Pariskom klubu emitovala akcije i postala za taj iznos vlasnik u bankama.

U Komercijalnoj banci je to trideset četiri odsto. Moje mišljenje je da država treba da "uđe" samo za onoliko za koliko treba da vrati po osnovu Pariskog i Londonskog kluba. Za jedan klub je utvrđeno da je to trideset šest procenata, za drugi nije. I za taj iznos je normalno. Jer, znate kako je, akcije se kupuju. Da biste nekom dokazali da ste akcionar, morate da pokažete da ste platili, da ste kupili akcije. Ovde je država ušla na osnovu zakona. Doduše, ona je preuzela dug, ali taj dug je reprogramiran. Tek treba da se vrati za određeni broj godina. To je jedna strana medalje.

Druga strana medalje – nama su dužnici po osnovu Pariskog i Londonskog kluba određene firme. To su nesolventne, bivše državne firme, koje ne mogu da vrate kredite u stoprocentnom iznosu. I za taj iznos nas država tera da već u ovoj godini na teret postojećeg kapitalaotpišemo dug. Ovde su po ovom zakonu pogođeni postojeći, stari akcionari koji su legalno, na osnovu tendera i javnih konkursa kupili akcije, ušli u akcionarstvo. Za iznos akcija svake godine su se njihove akcije valorizovale. Znači, zaštićen je njihov kapital. I sad kad dođe do otpisa kapitala, njihove akcije će da padnu za deo procenta učešća državnog kapitala.

Jednostavno, pravnim aktom u pojedinim bankama država je postala vlasnik, što nije dobro.

Strane i domaće banke

Komercijalna banka je privatna banka. Znači, većinski je privatni kapital, domaći i strani, ima i fizičkih lica. Stav je države i Centralne banke da treba da postoje dve domaće nacionalne banke. Poučeni smo iskustvom Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, tamo su sve banke privatizovane tako što su ih kupile strane banke. Znate kako je, strana banka je strana za nas. Mnogo teže se sve završava u stranoj banci nego u domaćoj. Zašto? Njihove su centrale negde u Beču, u Frankfurtu, u Londonu, u Njujorku, drugi se tu pita. A za domaću banku centrala je u Svetog Save broj 14 ili u Novom Sadu, ne znam gde je Vojvođanska banka ili neka druga. I drugo, mi znamo običaje, znamo mentalitet, znamo privredu, znamo sve. Znamo kako treba da se reaguje. Domaća banka je domaća banka.

I što je najbitnije, domaće banke su jevtinije od stranih banaka. Prvo, brže reaguju, naši krediti i provizije su jevtiniji. Prema tome, naša privreda i naši građani treba da se okrenu, pod jednakim uslovima – ističem, pod jednakim uslovima – domaćim bankama.

I mislim da je dobro što država hoće da ima svoje dve nacionalne banke.

Ja, inače, strane banke ne doživljavam kao konkurenciju, a to se vidi i iz podataka. Hajde da govorim o Komercijalnoj banci, a ima još dobrih banaka. Prvo, nama su građani ukazali poverenje. U mom gradu, u Kosovskoj Mitrovici, kažu kad biraju političare: ako te čaršija hoće, bićeš izabran. E, Komercijalnu banku čaršija hoće. Znači, građani Srbije njoj su dali poverenje i danas u Komercijalnoj banci ukupna dinarska i devizna štednja iznosi ni manje ni više nego sto devedeset šest miliona dolara. To je za naše prilike velika cifra i to je sve sakupljeno za godinu i nešto dana.

Po obimu platnog prometa koji je počeo pre dvanaest dana opet smo prvi. Skoro jedna trećina ide preko Komercijalne banke. Po obavljenom platnom prometu sa svetom prva smo banka. Sve svetske institucije, prisutne u zemlji, od Ujedinjenih nacija i ambasada do humanitarnih organizacija, svi su u Komercijalnoj banci. Znači, uživamo poverenje sveta i naših građana. I kakva su nam konkurencija strane banke? Nisu nam konkurencija. ZZelimo im da dostignu isti uspeh kao i Komercijalna banka, ali da se ponašaju sa kreditima kao i mi, da primenjuju naše kamate, naše provizije, naša obezbeđenja, da dele sudbinu ove privrede.

Platne kartice

Ova zemlja treba da se okrene platnim karticama. Mi smo bili deset godina u izolaciji. Do 1991. godine imali smo potpuno razvijen sistem plaćanja karticama. Nije se razlikovao od onog u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj. Za deset godina sve smo zaboravili i sad krećemo od nule. Mislim da je u saradnji sa Centralnom bankom i Udruženjem banaka ovaj sistem dosta dobro razvijen i skoro u svim zdravim bankama primenjujese sistem kartica.

Komercijalna banka ima nekoliko vrsta kartica, "master kard", "vizu, imamo "amerikan ekspres"… Imamo, u stvari, osamnaest vrsta kartica. Uslovi za dobijanje neke od kartica nisu strogi. Svakog klijenta gledamo posebno. Stavimo ga u mašinu, u rentgen, i vidimo kakav je. Za "amerikan ekspres" karticu depozit je pet hiljada dolara. Međutim, ako je klijent solventan, mi ocenimo da ima automobil, da ima kuću, da ima velike prinadležnosti, dovoljno je samo da plati članarinu, ali ga kontrolissemo kod prvog, drugog i trećeg plaćanja. Ako je solventan, mi to nastavljamo. Ako ne, mi ga isključimo, pa ga još izbrukamo, ode u Ameriku, pritisne u automat, kartica kaže: niste solventni.

Čekovi

Lični čekovi, u stvari, zameniće postojeće čekove. Lični ček uvek treba da bude pokriven. Stvar je trgovine da li će da ga primaju. Međutim, kad trgovci vide koja ga je banka izdala, odnosno ako ga je zdrava banka izdala, oni će ček da prime i po tom čeku kad ga trgovac dostavi na naplatu banci, banka mora da ga plati bez obzira na to da li vlasnik čeka ima para na računu ili nema. Stvar je banke kako će od nekorektnog klijenta da naplati potraživanja ako on nije imao pokriće. Ali, uglavnom, banka neće da dâ nepouzdanom klijentu lični ček.

Sertificirani ček je nešto sasvim drugo i ređe se upotrebljava. Takvi se čekovi uglavnom uzimaju kad ljudi idu u šoping, u trgovinu, kad hoće da kupuju skuplje stvari. Tada imaju sertificiran ček, popune ga na određen iznos, plate određenu robu, određenu fakturu i izađu iz trgovine. Banka takvim klijentima daje mogućnost da dobiju kredit ako nemaju dovoljno pokriće na računu. Ali, ček mora da bude plaćen.

Poček i krediti

Ček na poček nije u skladu sa zakonom. To su naši trgovci našli rupu u zakonu. Ali, zbog naše situacije kakva je, to se toleriše. Mi moramo sve u ovoj zemlji da uvedemo, ako želimo da idemo u Evropu, kao što je Evropa primenila. Ako je nekom potreban novac, on treba da dođe u banku, da otvori tekući račun i s bankom da napravi dogovor. Ako banka dâ kredit po osnovu tekućeg računa na godinu, dve ili tri, da odredi dinamiku korišćenja tih sredstava, recimo prvu ratu za tri meseca, drugu ratu u narednih šest meseci i tako dalje. I sve sa bankom i sve da ide legalno. I sutra kad bude plaćao porez, on će da ima određene olakšice, jer kad mu bude došao poreski izvršitelj, on će da kaže – kako da vam platim porez, moja su primanja mala, a da bih prehranio porodicu, da bih mogao da kupim nameštaj ili da dogradim kuću, ja sam morao da idem u banku da uzmem zajam i po tom zajmu morao sam da platim toliku kamatu. E, za tu kamatu i za taj trošak poreski organi će morati da ga oslobode.

Plata i status

Da sam ja predsednik u nekoj evropskoj banci i da postižem ove rezultate koje postižem ovde u Komercijalnoj banci, ja bih bio srednje bogat čovek u toj zemlji. Kako? Pošto banka raste i radi dobro, ima veliki profit, valorizuje akcionarima akcije, uglavnom su klijenti zadovoljni, banka daje kredite, a oni se uredno vraćaju, banka ima rejting u svetu… akcionari završavaju svoje poslove i kad na kraju godine sumiraju rezultate, oni bi rekli: mi predsednika banke treba ove godine da nagradimo jednom sumom. Da sam u Evropi, to bi bila suma u milionima maraka. Naravno, od toga bih ja šezdeset-sedamdeset odsto dao državi jer što je veća nagrada to je veći porez, a trideset odsto ostalo bi meni. I ja bih bio srednje bogat čovek u Evropi.

Ja ovde nisam bogat, živim dobro, imam sve što mi je potrebno. Moja plata poslednje dve i po godine iznosi tačno pet hiljada maraka, odnosno skoro dve i po hiljade eura, po zvaničnom kursu koji utvrđuje Centralna banka. I uz to banka mi je dala automobil da ga upotrebljavam u zemlji i inostranstvu, imam reprezentaciju koju vrlo malo trošim jer ne volim da idem u kafane. I još je tu ono što mi pripada po zakonu, primanja na minuli rad, još neku hiljadarku dinara, obrok i prevoz. Ni prevoz ne koristim, poklonio sam banci. Prema tome, to je moja plata.

Zadovoljan sam. I još nešto. Mnogi misle da je to banka Ljubomira Mihajlovića, da je on vlasnik banke jer kažu – Ljubina banka. Nije Ljubina banka. Ja sam samo najobičniji činovnik. Radim za platu. Nisam akcionar u toj banci. Akcionari mogu ujutru, njih dvadeset koji imaju pedeset jedan odsto – jedan da bude u Rimu, jedan u Prištini, treći u Kosovskoj Mitrovici, četvrti u Frankfurtu – telefonom da se dogovore i da mi saopšte: u roku od dva dana ili dan ili pola sata organizujte da predate dužnost, dolazi Pera Perić. I ja se lepo spakujem, izađem, zahvalim se, sazovem konferenciju za štampu i kažem: banka ima bilans toliko, tim bilansom raspolaže, doviđenja.

R. V.