Savet Agencije za bankarstvo:
Bitka za stečajnu masu

Kako je guverner Mlađan Dinkić osvojio javnost, a Vlada preuzela kontrolu nad kapitalom

Velika afera koja je izbila povodom izbora "novog-starog" Saveta Agencije za osiguranje depozita i sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka izrodila se u svađu G17 plus i Vlade Srbije oko hiljadu pitanja – samo se nije raspravljalo o onom glavnom: u čemu je značaj kontrole nad tom Agencijom? I jedna i druga strana, dakle guverner Mlađan Dinkić i premijer Zoran Živković, sa nesrećnim ministrom finansija Božidarom Đelićem u sredini, razmenjivale su oštre reči o tome ko je u suštini iz Saveta te Agencije izbacio ili izbegao da u njega ponovo ubaci vodeću ekspertsku trojku G17 plus – Miroljuba Labusa, Radovana Jelašića i Vesnu Arsić i zašto je Vlada Srbije u taj Savet ubacila "svoju većinu" – Aleksandra Vlahovića, Mirka Cvetkovića, Katarinu Relić i samog Božidara Đelića (koji više ne zna tačno gde je) – ali, do javnosti nije doprla gotovo nijedna rečenica o tome šta sve već kontroliše spomenuta Agencija i šta će sutra sve kontrolisati.

A reč je, da odmah to u najkraćem objasnimo, o Agenciji koja gazduje sa ogromnom stečajnom masom famozne četiri najveće državne banke koje su ugašene početkom prošle godine, dakle sa dubioznom aktivom i rastegljivom pasivom od oko 5 milijardi dolara – ali i sa bilansima pet-šest što likvidiranih, što "prisvojenih" poslovnih banaka – "prisvojenih" u državno vlasništvo posle poznatog zakona po kome je nekadašnja savezna država "ušla u vlasništvo" banaka kojima su u Pariskom klubu reprogramirane ili otpisane spoljne obaveze uz državnu garanciju. Država je, naravno, preuzela vlasništvo u punom iznosu tih obaveza poslovnih banaka – pa će je taj "kontrolni paket" akcija nad pola srpskog bankarstva koštati realno mnogo manje jer je većina tih obaveza otpisana i do 66 odsto (ili se nadamo da će biti otpisane – kad eventualno i Londonski klub poverilaca krene za pariskom formulom).

Celom tom ogromnom imovinom, koja je istina istovremeno opterećena i veoma velikim obavezama, formalno-pravno upravljala je dosada direktorka Agencije Vesna Džinić, jedna od članica Dinkićevog reformskog kruga, ali je ona verovatno samo sprovodila ono što se odlučivalo u Savetu pod ranijim predsedništvom Miroljuba Labusa. Uostalom, čim su se raširile vesti da je Labusova ekipa izgubila na glasanju u Vladi Srbije (to se izgleda dogodilo 15. maja) i Džinićka je najavila ostavku.

Sada kada je vodeća elita nekadašnje "savezne države" (a zapravo "ekspertske Srbije"), nakon Povelje Srbije i Crne Gore, došla "pod nož" srpske republičke administracije (a moglo bi se reći i pod sankciona ovlašćenja Demokratske stranke) i kada tu operaciju praktično niko iz G17 plus nije preživeo, a samo se guverner Dinkić još drži u Narodnoj banci, postalo je jasno da Vlada Srbije neće dozvoliti da se mimo nje stvori neki centar odlučivanja o bivšem (a i o budućem) kapitalu u poslovnim bankama i da je na tom putu neće zaustaviti nikakvi kriterijumi znanja, stručnosti, uspeha i poštenja – ako te osobine javnost prepozna kod neke političke konkurencije ili – i kod te konkurencije. Naime, u pitanju su suviše krupne pare.

Teza koja se ovde ističe može se braniti čak i ako se ima u vidu da je Božidar Đelić pokušavao da skrene pažnju javnosti na to da Agencija odlučuje o određenim parama i da je navodno Vlada Srbije morala, nakon smene Labusa i njegovog tima koju je diskretno obavio Savet Ministara SCG (navodno još pre dve-tri nedelje), da požuri i izabere novi Savet Agencije jer se očekuje da Trgovinski sud u Beogradu (čuven po nezavisnosti od politike) krene sa stečajnim postupkom nad imovinom četiri likvidirane državne banke – a u njihovoj stečajnoj masi republički budžet treba da se snađe za oko 1,4 milijardi dinara. Ovaj nespretni Đelićev pokušaj da zabašuri svoju nesrećnu ulogu u spomenutom glasanju o Savetu Agencije za banke (posle koga je čak bio viđen i za v.d. predsednika te Agencije, ali je posle brzo od te funkcije odustao) nije mu ništa pomogao. Niko nije prihvatio razgovor o interesima koje, dve političke grupe iz srpske vladajuće elite, imaju u zoni kontrole bankarskog kapitala, a sve je prebačeno na tugaljivi kolosek političkog nagvaždanja o nezgodnoj poziciji koju Đelić kao "umereni lojalista" ima između "jakih" ličnosti u Vladi Srbije i starih prijatelja u G17 plus.

Ipak, mada se nije razgovaralo o samoj Agenciji za banke, afera nije slučajno završila kao priča o tome da li Vlada Srbije ne namerava da odustane od pokušaja da, po mogućstvu mnogo pre političkih izbora, skloni i Mlađana Dinkića i njegovu ekipu iz Narodne banke Srbije, jer je reč o ključnom uporištu jedne "novoformirane" stranke čiji su ljudi upravo u monetarnoj i finansijskoj sferi stekli značajan ugled u javnosti. U metafori, "bauk Labusa" kruži Demokratskom strankom i zbog toga ona već danas pokušava da se pripremi za veliki obračun (dok neki misle da bi trebalo da se pripremi za nešto upravo suprotno). U tom svetlu može se posmatrati i "transfer" Aleksandra Vlahovića, ministra za privatizaciju, iz ekspertske zone Vlade Srbije u DS, da bi već proteklog vikenda bio promovisan za novog člana Glavnog odbora te stranke (iz koje je pokojni premijer Đinđić iz nekog razloga razjurio sve viđenije ekonomiste). Neki listovi u Vlahovićevom izboru među vođstvom DS-a nisu prepoznali glavnu vest proteklog zasedanja rukvodstva DS-a, već su se vezali za sličnu promociju Đinđićeve udovice. Međutim, tek sa ulaskom Vlahovića u vrh DS-a, ta stranka, koja ima najviše funkcionera u republičkoj administraciji, dobila je bar jednog ministra koji se dosad pokazao uspešnim i koji ima izvesne šanse u očekivanom rvanju sa ekonomskim ekspertima iz G17 plus.

Zasada, "strasti su splasnule", kako se izrazio guverner Mlađan Dinkić u zapaženom intervjuu na RTS-u, pa se može očekivati da se Labusova trojka ipak nađe u Savetu Agencije – što je možda i dogovoreno na sastanku premijera Zorana Živkovića sa vodećim ekspertima G17 plus u proteklu nedelju. Ostaje, međutim, činjenica da je Vlada Srbije ipak stekla kakvu-takvu većinu u Savetu Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, koja je već sada "vlasnik" desetak, što bankrotiranih što "preuzetih", poslovnih banaka i njihove imovine. Uverljivi guverner Dinkić dobio je tokom ove afere bitku za javnost, a Vlada se zadovoljila preuzimanjem pune kontrole nad kapitalom.

Dimitrije Boarov