FAK, odjavna špica:
Kraj "orgije kreativnog druženja"

Festival A Književnosti se završio kao što se sve završava i nad tim ne vredi roniti suze, jer je bilo bolje da se cela stvar ugasi dok je na vrhuncu, nego da dodija Bogu i narodu. Nevolja je jedino u tome što gašenje FAK-a vremenski koincidira sa vrhuncem jedne žestoke, a u mnogim svojim aspektima ne preterano suvisle i korisne polemike, koja za povod ima lik i delo Vedrane Rudan

PUKLA TIKVA: Edo Popović i Kruno Lokotar na beogradskom FAK-u

Nekako u isto vreme kada se u Srbiji raspao/samoraspustio DOS, u Hrvatskoj je sličnu vrstu sepuke priredio FAK. Hm, kakve veze mogu imati jedna srpska politička koalicija i jedan hrvatski neformalni književni festival, osim svojih troslovnih skraćenica? Pa, moglo bi se tu, makar igre radi, naći ponešto: ako ništa drugo, imali su slične protivnike – onu besmrtnu trulu koaliciju vaskolikog estetsko-političko-svetonazornog natražnjaštva i samoobožavane Lenjosti Uma, kojoj su ovdašnji politički i tamošnji književni reformatori smetali zato što donose promaju u naš mali, zaparloženi svet, dok su je u isto vreme optuživali kako tu – prikane i druškane moj! – nema ničega novog, kako se nastavlja stara pesma, kako je "sve isto"... Da i ne govorimo o tome da su se i ovamo i onamo na kraju svi jedni s drugima isposvađali uzduž i popreko, uglavnom iz razloga teško dostupnih razumu.

Sve je, dakle, isto, samo FAK-a nema? Taman posla. Ništa nije isto, osim živopisnih ljudskih naravi, koje bi uništile i solidnije građevine od ove. No, dosta vickastih paralela. Festival A Književnosti (FAK) javno se – mada je teško reći: i svečano, s obzirom na okolnosti – odlučio samougasiti sredinom decembra prošle godine, tako što su njegovi osnivači Borivoj Radaković, Nenad Rizvanović i Hrvoje Osvadić saopštili da FAK-a više nema, da je časno ispunio svoju misiju (i otplutao u Večnost, kao Pioneer-11...), i da će svako buduće samovlasno upotrebljavanje ovog imena smatrati zloupotrebom. Festival A Književnosti je, kao kakav veseli književni Leteći cirkus Montija Pajtona, jurcao okolo nekih tri i po godine; za to vreme je održano tuce i po manifestacija javnog čitanja aktuelne književnosti u opuštenoj, klupskoj atmosferi, od rodnog mu Osijeka i prestonog mu Zagreba, preko raznih jadranskih lokacija (Pula, Motovun, Starigrad na Hvaru – poslednji naastavak, za koji prisutni kažu da je bio prelepa labudova pesma), pa sve do zagraničnih "zabiti" Novog Sada i Beograda, gde su FAK-ovci imali sjajne nastupe kojima su se em predstavili ovdašnjoj publici – što je bila oslobađajuća, terapijska razmena pozitivne energije, ali i dobra investicija za normalniju literarno-tržišnu budućnost – em vlastitim primerom dokazivali još sumnjičavom hrvatskom kulturnjačkom "mejnstrimu" da ima života i iza Lipovca. Iza čega?! Iza Lipovca, gospon. Kako ne znate što je Lipovac?!

...Vedrana Rudan i Uroš Đurić na beogradskom performansu

O samom je FAK-u i o njegovom značaju dovoljno već rečeno – na stranicama ovog nedeljnika možda i više nego drugde u Srbiji. Te "tri slatke riječi" postale su bile zapravo šifrom, znakom raspoznavanja onih koji su izronili – sigurno na razne načine ranjeni, ali mentalno neoštećeni – iz tutumrka ratno-fašističkih devedesetih, željni biofilne kulture, namerni da je stvaraju i da slušaju druge koji rade to isto, a možda i još bolje. Famozna se Promena, dakako, dogodila u književnosti samoj, a FAK je bio samo njeno "ospoljenje": postratni je naraštaj odbacio – ne na isti način i ne sa istim razlozima – obe do tada sasvim predominantne književno-kulturne paradigme: nacionalističko-tradicionalističku i eskapističko-"estetizantsku"... Ni jedna od njih nije ni na koji način korespondirala ni sa njihovim oporim životnim iskustvom i turobnom stvarnošću zemlje devastirane ratom, diktaturom šovinističkog ekstremizma i "rođačkog" parakapitalizma, a takođe nije imala nikakav link ni sa onim što je bila njihova čitalačka, gledalačka i slušalačka "poputbina", što je bilo "sentimentalno vaspitanje" jednog naraštaja duboko inficiranog rokenrolom i popkulturom, kao i onom savremenom "uvoznom" književnošću koja mu je govorila sve ono o čemu je hrvatska književnost ćutala – sve dok nije progovorila upravo kroz njegove knjige.

E, zato je FAK bio pokretni praznik: on je najpre bio očaravajuća orgija druženja ljudi koji su glavom bez obzira bežali od mutantne mrtvozorničke kulture – i "građanske" i "seljačke" podjednako, ne treba se zavaravati – i na licu mesta doprinosili (re)afirmaciji jednog drugačijeg kulturnog obrasca, ne imajući istovremeno nikakvih Velikih Pretenzija, insistirajući (skoro) sve vreme da se radi samo o performansu javnog čitanja "poradi promicanja lijepe književnosti". A to promicanje, bajdvej, ne da je uspelo nego to nije normalno: zahvaljujući svojoj književnoj vrednosti i medijskoj osveštenosti, ali i zahvaljujući FAK-u i frci oko njega, danas postoji respektabilan sloj mlađih i sredovečnih hrvatskih spisatelj(ic)a koji su Uistinu Velike Zvezde; toga tamo nije bilo valjda još od Tina Ujevića, s tom razlikom što je ovaj uglavnom živeo kao šugav pas, smucajući se po jeftinim donjogradskim birtijama. Jedna takva dan-danas pravi promet na auri njegovog imena... Nije ni ovde, u Srbiji drugačije, osim što je još gore: ovde su jedine prave – adekvatno ("običnom svetu") poznate i adekvatno plaćene – "književne zvezde" ili serkl što jurodivih što naprosto priprostih gospođa koje proizvode slovnu građu za predmete koji nesumnjivo jesu knjige, ali u kojima književnosti ima manje nego u prosečnom autobuskom redu vožnje, ili nekolicina "otmeno" ostarelih pozera/kozera koji su poslednje pažnje vredne knjige objavili još dok niko izvan književnih krugova nije ni znao za njih, a sada (lepo) žive od štancovanja ukoričenih koještarija koje niko živ ne čita, ali ih svi kupuju i poklanjaju bližnjima za rođendan ili Božić, ne bi li ispali "sofisticirani"...

Onaj duh koji je FAK vehementno pustio iz boce više se neće vratiti u nju, taman da svi do jednog ovog časa prestanu da pišu, ili – još gore – da baš svi počnu da prave budale od sebe prolivajući galone žuči na dojučerašnje književne pajdaše. FAK je, naime, čedo kulture devedesetih, na onaj način na koji je pank bio čedo pompeznog i ispraznog glem-roka: nastao kao njena borbena negacija, on ju je stavio na mesto koje joj pripada, i tako napravio dovoljno mesta za Bolje i Drugačije. I tu se, sada kada FAK-a nema a neke njegove "glavešine" se pljuju i psuju i odriču se neželjene FAK-ove dece preko novina, ništa neće moći vratiti unazad, baš kao što ni raspad DOS-a i sve što je usledilo ne može Srbiju da vrati u preddosovski ciklus, koliko god se u tom pravcu gicali grobarski manekeni tog neslavnog vremena. Novu će književno-kulturnu paradigmu moći odmeniti samo ona koja jednog lepog dana nastane kao autentičan i kreativan otpor "fakovskoj" prevlasti. Ukoliko to uopšte bude uistinu moguće i potrebno, jer FAK i nije bio pravac, škola, "izam". Ne postoji, ako ćemo ozbiljno, nekakva "fakovska poetika": zar Jergović i Ferić pišu "slično"? Šta to dele Stanko Andrić i Ante Tomić? Bocu piva, možda, a u književnosti – mrka kapa. Postoji samo stanovita senzibilitetska srodnost, i svugde prisutni i vidljivi tragovi zajedničkog odrastanja u urbanom postoru premreženom vaskolikim popkulturnim referencama. Pa zapravo, čak ni to nije bilo "obavezno". Ta, nije li se narečeni Tomić – jedan od onih zbog kojih su se fakovski klubovi krcatili publikom do totalnog beskiseoničkog neizdrža – proslavio romanom koji bar naizgled mnogo više duguje Simi Matavulju ili Vladanu Desnici nego, štajaznam, Vilijamu Barouzu ili Irvinu Velšu?!

Dobro, ako je FAK bio toliko dobar i divan, zašto se raspao? Pravi i najtačniji odgovor verovatno bi glasio "baš zato", i nakon toga bi trebalo staviti tačku i otići kući. Elem, Festival A Književnosti se završio kao što se sve završava i nad tim ne vredi roniti suze, jer je bilo bolje da se cela stvar (ne znam kako da to na zovem: nije, hvala Bogu, ni "pokret", ni "pravac", ni "grupa" čak; hja, jeste festival, ali FAK je nekako postojao i mimo onih svečanih dana kada su se održavali javnočitački hepeninzi) ugasi dok je na vrhuncu, nego da dodija Bogu i narodu. Nevolja je jedino u tome što gašenje FAK-a (ne slučajno) vremenski koincidira sa vrhuncem jedne žestoke, a u mnogim svojim aspektima ne preterano suvisle i korisne polemike, koja za povod ima lik i delo Vedrane Rudan, jedine žive Hrvatice koju je upoznao – i jedva preživeo – građanin Nikolić Tomislav, viši komunalni radnik iz Kragujevca. Vedrana je Rudan, inače, baš poput tolikih drugih, u jednom momentu bila "inkorporirana" u FAK-ov sustav utoliko što je učestvovala na nekim njegovim događanjima. Ni manje ni više od toga.

Nova knjiga samonikle i ekscentrične (ovo nije ništa loše, ne?) riječke hit-spisateljice i kolumnistice, roman "o bračnoj mržnji" pod naslovom "Ljubav na posljednji pogled", mada se prodaje kao ćeten-halva, nije baš slavno prošao kod većine relevantne, "fakovcima" dosta sklone kritike (Jagna Pogačnik, Velimir Visković etc.). To je kanda bio signal za isprva tihi mrmor nezadovoljstva, no prava je kanonada usledila kada Rudanova i Arijana Čulina nisu pozvane na raspravu o "ženskom pismu" u Puli. Prilježni kulturni hroničar i komentator Rade Dragojević je u "Novom listu" stao u "odbranu" ovih spisateljica videvši u tom "bojkotu" tiražnih autorki ni manje ni više nego zločesti mizogini ispad; pisac Edo Popović je odgovorio da to nema veze s mozgom nego da se tek radi o "bezveznoj buci trivijalnih autorica" koje selektorica nije pozvala jer to što pišu baš i nema veze s pravom književnošću, sutradan je Borivoj Radaković objavio pozamašan kritičko-pamfletski tekst u kojem "cepa" Rudaničin roman na froncle tvrdeći da se radi o običnom đubretu, ali se takođe – što je za sada već melodramatsku iliti "špansku" priču o FAK-u mnogo važnije – obrušava na Krunu Lokotara (konferansijea, ali i jednog od selektora FAK-a i urednika njegovih publikacija) da bezobrazno preko FAK-a promoviše nedostojnu Rudanovu samo zato što je njen izdavač. I šta onda biva? Mnogo vike nizašta, ali BAŠ MNOGO: Lokotar žustro odgovara, "brani" svoju spisateljicu od Zlih Mačista i Zavidljivaca, ali se i – čini mi se – opravdano ljuti zbog nipodaštavanja vlastite uloge u FAK-u, Rizvanović trezveno objašnjava šta je bio FAK a šta nije bio niti želeo biti, svako domeće po neku grančicu na tu lomaču, pozvani i nepozvani se "izjašnjavaju" jal o rahmetli FAK-u jal o Rudanovoj i njenim oponentima, doslovno sve novine se pune vrednim i bezvrednim mišljenjima i smatranjima pisaca, filozofa, novinara i raznog drugog "javnog sveta" na hot temu, kritičkim ili čisto "nostalgičarskim" tekstovima javljaju se mnogi drugi FAK-ovci (Jurica Pavičić, Zoran Ferić, Tomić...), razvija se nekoliko paralelnih polemika (najzvučniji je, i sa najviše letećeg perja, derbi Radaković-Visković) i sve polako odlazi u Honduras, ili još dalje i dublje. U isto vreme Rudanova "žestoko uzvraća", sa onoliko suptilnosti koliko joj je Bog dao, a u tome je bio baš škrt: vređa i hrani organskim materijama sve krivo i pravo, mrtvo i živo, sve što je možda ikada pomislilo da Rudanova možda nije baš sasvim genijalna spisateljica – ili se njoj samo učinilo da bi mogli pomisliti takvo šta, naziva svoje krtičar(k)e bićima iskompleksiranim zbog ružnoće i ko zna čega još, bez suvislog povoda se biranim pubertetskim uvredama obrušava na Miljenka Jergovića – jednog od retkih bitnih ljudi ove priče koji se nikako ne uključuju u Javni Pičvajz – a nakon svega u jednom intervjuu veselo priznaje kako je namerno išla na konfrontaciju, jer je sva ta prašina dobra za prodaju knjige i dodatnu promociju njenog lika i dela... Aha! Prodaja! Robert Perišić – čovek koji je ranije iskočio iz fakovskog voza, smatrajući da je ovaj već učinio sve što je trebalo – trijumfalistički zaključuje kako je bio u pravu kada se suprotstavljao fakovskoj divinizaciji "tržišta" i uspeha kod šire publike kao važnog kriterijuma, jer se sada baš to fakovcma obija o glavu dok ih "trivijalne autorice" izazivački gađaju svojim visokim tiažima kao neopozivim dokazima svoje vrednosti. U tome je Perišić u pravu, ali – ima li neke ideje koju ne možete obesmisliti i unerediti ako je dovedete do krajnih konsekvenci, ako je izolujete od konteksta i apsolutizujete je? Književnost se morala nekako izvući z samoizolacije, a to ne ide bez ekspedicije u susret publici: to, samo po sebi, ne znači da je tržišni taksimetar priznat kao jedina relevantna mera stvari.

Šta je onda zaključak ove priče, i ima li ga uopšte? Da li je to FAK – kao pank onomad, ha, ha... – pao žrtvom "tržišne i demokratske tranzicije"? Hoće li surovi kapitalizam dokrajčiti ono što nisu uništili ni komunizam ni nacionalizam, pa će jedina stvarna mera javnog priznavanja književne vrednosti biti – umesto ideologije i "patriotizma", kojima je Bolja Strana Književnosti junački odolela – puki i trivijalni materijalni interes, ofrlje sakriven iza nešto malo rutinske verbalne ornamentike: urednici brane i veličaju "svoje" pisce, spisatelji-konkurenti ih osporavaju, kritičari koji rade za druge izdavače ih obezvređuju da bi napravili više mesta za svoje pulene, i tako u krug, dok svi ne pocrkamo od smrada beskrajne interesne razmene? Ovako to izgleda u nekoj paranoidnoj projekciji sadašnjosti ili bliske budućnosti, ali ona nekako "naivno" (ništa nije naivnije od svih formi "lukavstva"!) računa sa viškom racionalosti, kao što to paranoja uvek čini: ona pravi Sistem od svega što Drugi radi. U "banalnoj" stvarnosti ovde je mnogo više pukih, samosvrhovitih sudara sujeta – ili, zašto da ne, različitih čitalačkih ukusa i autorskih shvatanja – nego stvarnih "sukoba interesa". I sve je to "normalno" u živopisnom književnom svetu, i uvek je bilo i biće tako. Šteta je samo što će bar deo uspomene na jedno Prekrasno Kreativno Druženje, na onu "čistu radost" o kojoj je pisao Tomić, biti nepotrebno osenčen isforsiranom polemikom oko uzgrednih pojava. Čini mi se nekako da svako ko je sudelovao u ovom prekrasnom Letećem Cirkusu pre svega samom sebi duguje da se od toga sačuva kako zna i ume. Zato mi ne zamerite što ću za kraj biti sasvim ličan.

Učestvovao sam, u raznim svojstvima, na tri FAK-a: U Novom Sadu, Beogradu i Osijeku. Ne znam gde je bilo bolje – znam da je svugde bilo neizdrživo dobro. A bilo je tako jer je na FAK-u sve što je bilo lepo i dobro i ludo bilo moguće i stvarno. Sećam se da sam ja, recimo, prvu noć novosadskog FAK-a u hotelu prespavao pod imenom "Svetislav Basara": kanda sam nešto bio zakasnio s prijavom dolaska pa organizatori iz "Prometeja" nisu imali sobu za mene, ali se zato perspektivni diplomatski kadar iz Užica nije pojavio te večeri, pa su mi predložili da privremeno preuzmem njegov identitet... I, dobro, kako je to biti Basara, makar na jednu noć? Nemam pojma, časna reč. Ničega se ne sećam. Dakle, sigurno sam napravio neko sranje!

Teofil Pančić