Stogodišnjica Blumsdeja - Džojs i Nora:
Susret na dan Leopolda Bluma

Šesnaestog juna širom sveta obeležava se stogodišnjica dana u kojem se odvija radnja slavnog romana Džejmsa Džojsa Uliks. U njemu je opisan jedan običan dablinski dan u životu Leopolda Bluma, ali u životu pisca ovaj datum imao je sasvim posebno značenje. Toga dana Džojs je sreo Noru Barnakl. O 16. junu 1904. u životu Džejmsa Džojsa za "Vreme" piše prevodilac Uliksa na srpski

Najčuveniji, ili makar najčuveniji fiktivni datum u istoriji svetske književnosti, 16. jun 1904. godine, datum je prvog sastanka Džejmsa Džojsa i Nore Barnakl – datum rastanka poklopiće se, kako to već biva u velikim ljubavnim pričama, sa danom piščeve smrti. Ovakav razlog za izbor šesneastog juna kao dana u kome se odigrava radnja romana Uliks poznat je čak i površnim, usputnim poznavaocima Džojsovog života i dela. Naročito njima. Oni drugi, koji Džojsa poznaju malo bolje, znaju da je mušičavi Irac bio sklon mistifikacijama i netačnim objašnjenjima gotovo svaki put kada je trebalo da progovori o ishodištima svoje umetnosti. Kao svoje uzore isticao je pisce koji to nikada nisu bili, ili su to bili manje od nekih drugih, čija je imena uredno prećutkivao. Ako je tako, zbog čega bismo mu verovali da je 16. jun zaista odabran isključivo kao dirljiva i originalna posveta Nori, kao način da se ljubav i zahvalnost voljenoj ženi iskažu ovekovečenjem datuma od koga je sve počelo? Lepo zvuči, ali pre no što ganuto i bez tračka sumnje poverujemo u tu priču, nije loše podsetiti se ko je zapravo juna 1904. godine bio dvadesetdvogodišnjak koji se odazivao na ime Džejms Džojs, već tada drsko uveren da će to ime u nekoj ne tako dalekoj budućnosti postati jedan od sinonima za Irsku, njegovu napaćenu domovinu koju je tako strastveno voleo i tako duboko prezirao.

NA DAN VENČANJA: 4. jul 1931.

NORA: Desetog juna 1904. godine, u jednoj blumovski besciljnoj šetnji Dablinom, Džejms Džojs je – prema tvrdnji njegovog najpouzdanijeg biografa Ričarda Elmana – u ulici Nasau ugledao visoku mladu ženu tamnocrvene kose i gorda koraka. Njegovo drsko obraćanje naišlo je na tek nešto manje drzak odgovor, koji je omogućio da se zapodene razgovor. Svojim očigledno ne preterano izraženim detektivskim sposobnostima, Nora je po kapi koju je nosio neznanac zaključila da je ovaj svakako mornar, a po njegovim plavim očima – da je Šveđanin. Džojsovi nalazi bili su nešto pouzdaniji: saznao je da je devojka zaposlena kao sobarica u ne sasvim neuglednom Finovom hotelu, a po pevuckanju u govoru lako je zaključio da mlada dama potiče iz provincije, tačnije iz pokrajine Golvej. Da je tražio celovitije i čistije otelovljenje Irske da ga sa sobom povede u svet koji ga je čekao s druge strane Severnog mora, Džojs bi ga teško uspeo pronaći. Nora je ne samo pojavom već i poreklom nosila u sebi suštinu onog tipičnog, tradicionalnog i arhaičnog irskog duha. Ili je to bar tako izgledalo mladom, pomalo blaziranom Dablincu naprečac zaljubljenom u stasitu provincijalku. Džojsova Pisma Nori svedoče o ljubavi, strasti i ljubomori kojima je, naročito u prvim godinama, bio obeležen njihov međusobni odnos. Razloge za ljubav i strast nije potrebno objašnjavati; razloga za ljubomoru po svoj prilici nije ni bilo, izuzev u prekomernoj posesivnosti mladog pisca koji je do tada u svojim površnim vezama sa ženama s lakoćom nosio masku muškog šovinizma, tako karakterističnog za Irce njegovog doba, posebno Dablince. "Žena je stvorenje koje masturbira jednom dnevno, prazni creva jednom nedeljno, ima menstruaciju jednom mesečno, i porađa se jednom godišnje", tipična je ulična mudrost dablinske mačo-romantike, koju je Džojs s odobravanjem prihvatao, potajno sanjajući o susretu sa ženom koja bi osim sposobnosti za obavljanje pobrojanih telesnih funkcija bila u stanju da makar nagovesti da u sebi krije i nešto više. Kada se ona konačno pojavila, namah je zaboravio svoja dotadašnja ubeđenja o ženskom rodu i naglavce uskočio u doživotnu vezu. Nije vredelo ni upozorenje sadržano u Norinom prezimenu – barnacle je kolokvijalni izraz koji označava osobu ili stvar koje se nije lako otarasiti. Nema dokaza da je Džojs ikada istinski i poželeo tako nešto. Sigurno je, međutim, da je tog 10. juna 1904. godine poželeo da se s Norom što pre ponovo sretne. Naravno, nije mu bilo ni na kraj pameti da čeka novi slučajan susret: odvažno je pohitao da joj već nakon prvih nekoliko minuta razgovora zakaže sastanak.

NORA I DžIM: Da nije bilo Norinog početnog kolebanja, datum odigravanja radnje Uliksa mogao je biti 14. jun. Za taj je dan, naime, bio zakazan njihov prvi sastanak, i to ispred kuće ser Vilijema Vajlda, čiji je sin Oskar četiri godine ranije okončao svoj velelepno protraćeni život u bednom pariskom hotelu. Nora se u zakazano vreme nije pojavila, pa stoga možda i nije važno da li je u izboru mesta sastanka trebalo da bude neke simbolike. Teško je, međutim, već i zbog sumatrističke uverenosti u povezanost svega sa svačim koju će Džojs tako ubedljivo demonstrirati u Uliksu, ne primetiti da će poslednja stanica na strmoglavom životnom putu Oskara Vajlda biti prva u Džojsovom i Norinom nomadskom pohodu kroz Evropu. Povrh toga, Džojs je morao imati poštovanja prema Vajldovoj nepokolebljivoj rešenosti da živi i umre u estetističkom poistovećivanju umetnosti i života. Sličan san sanja i Stiven Dedalus u Potretu i Uliksu – i u tome, kao i u svemu ostalom nespreman da ide do kraja, no zato spreman da se nekoliko puta u romanu pozove na Vajldove razmetljive sentence, tražeći u njima spasonosno objašnjenje tajni čiji smisao ne uspeva da dokuči.

No Vajld je, dakle, već četiri godine počivao u Parizu (verovatno ne i u miru) u trenutku kada je Džejms Džojs, 14. juna 1904. godine ojađen stajao na Marion skveru pred kućom Vilijema Vajlda uzalud iščekujući da ugleda Norino tek ovlaš mu poznato lice. U pismu koje joj je sutradan napisao, uvređen i očajan, Džojs je poziva na novi sastanak, "ako ga nije zaboravila". Do sastanka je konačno došlo 16. juna. Šesnaesti jun 1904. godine, kaže tadašnja štampa, bio je lep dan. Duvao je laki povetarac, a sunce je obasjavalo Dablin čitavih nekoliko sati, najavivši vedru noć. Početak te noći pripao je Džejmsu Džojsu i Nori Barnakl. Te noći je nadobudni Dedalusov dvojnik ušao u svet odraslih, a šesnaesti jun u istoriju. "Ti si me učinila čovekom", priznaće joj on znatno kasnije. Šesnaestog juna 1904. godine, Džojs se iznenada obreo u svom novom životu.

Nije ni Nora, dakako, pre tog dana i posle njega bila i ostala ista osoba. Ona je zapravo prvi živi dokaz Džojsove sposobnosti da u naizgled sasvim običnom prepozna neobično i čudesno – sposobnosti na kojoj će najvećim delom počivati njegova umetnost. Imala je sasvim malo škole i nimalo zanimanja za književnost, ali je blagodareći prirodnoj pronicljivosti i duhovitosti, kao i verbalnom daru koji joj je omogućavao da te osobine ubedljivo ispolji, od samog početka njihove veze pokazivala da ne prihvata ulogu uboge seljančice u službi genija. Nora je bila visoko samosvesna žena u službi genija. Svoju je samosvest, uostalom, pokazala i time što je, šest meseci pre susreta s Džojsom, svojevoljno napustila rodni Golvej Siti i otišla u Dablin. Pobegla je od rasula u porodici: otac joj je bio pekar po profesiji a pijanac po vokaciji, i to je Džojsu, koji je i sam žestoko propatio neodgovornost jednog sličnog oca, moralo zvučati poznato i blisko, bar onoliko blisko koliko mu je bilo provokativan spoj odvažne koketnosti i autentične bezazlenosti u Norinom ponašanju. Pomalo ga je i zbunilo to što ona pred njim, razmetljivim dablinskim bonvivanom, nije pokazivala nikakvu zbunjenost. Juna 1916. godine Džojs nije mogao znati da će mnogo godina kasnije Nora priznati jednoj prijateljici: "Ne možeš ni da zamisliš kako mi je bilo kad sam se iznenada obrela u životu tog čoveka." Braneći svoju dedalusovsku nedodirljivost, prvih je nekoliko pisama potpisao punim imenom: Džejms Alojzijus Džojs. Prvi put se potpisao kao Džim tek početkom septembra, da tako najavi konačnu kapitulaciju.

DžEJMS DžOJS: Bila je to, ipak, polagana predaja. Džojs je nastojao da ostane svoj čuvajući dotadašnje navike, sklonosti i ambicije. Pre svega, nije prestao da pije, niti se odrekao egzibicionističkog pokazivanja različitih vidova uticaja alkohola na ljudsku svest. Mnogo je značajnije, međutim, bilo to što je sebe u budućnosti koja je upravo počinjala i dalje mogao da zamisli isključivo kao pisca. Dugo sanjane muze se konačno domogao; sada mu je nedostajao još samo jedan mali podsticaj da se zajedno s njom otisne na gotovo tri decenije dugo putovanje koje će uveliko izmeniti istoriju književnosti. Taj podsticaj stigao je u vidu predloga koji mu je uputio Džordž Rasel, u to vreme jedan od najistaknutijih pregalaca na polju irskog književnog preporoda. Rasel je zamolio Džojsa da za časopis Ajriš Houmsted napiše jednostavnu priču iz svakodnevnog života. Ni jedan ni drugi nisu mogli znati da će ta priča biti tek prva od petnaest pripovedaka okupljenih u zbirku pod naslovom Dablinci, u kojoj je posejano i seme Uliksa. U ovim se pripovetkama, naime, prvi put jasno nagoveštava piščeva sposobnost da ostvari zadatak koji je sebi postavio: "... da ljudima pruži neku vrstu intelektualnog zadovoljstva ili duhovne radosti tako što će pretvarati nasušnu svakodnevicu u nešto što poseduje vlastiti trajni umetnički život." Hedonistička svest o značaju svakog trenutka u ljudskom životu dovela je Džojsa do umetničkog stava po kome u jednom svetu koji je uspeo da obesmisli i izvrgne ruglu sve što je nekada bilo dostojanstveno i uzvišeno, za uzvišenošću više i ne treba tragati. Treba je stvoriti, i to upravo na temeljima sasvim obične, banalne, katkad i vulgarne svakidašnjice. Priča o sasvim običnom danu jednog sasvim običnog Dablinca isprva je trebalo da oživi tek kao jedna od pripovedaka u Dablincima; no kada je shvatio kakve mu mogućnosti otvara zamisao o dekonstrukciji homerovskog mita radi stvaranja mita o običnom, banalnom životu takozvanih malih ljudi, Džejms Džojs je odlučio da tu ideju odloži u stranu da bi je jednoga dana razvio u nešto mnogo veće. U roman pod naslovom Uliks.

Zoran Paunović