Nuspojave:
Iza čipkanih firangi

Kako je politički i medijski polusvet u "slučaju Temerin" sladostrasno odbacio činjenice u ime morbidnih konfabulacija, i zašto Tomislav Nikolić misli da bi dobio izbore da je slučaj "pukao" koji dan ranije

Novosađanin Zoran Petrović mogao je da postane Srpski Nacionalni Junak, samo da je hteo: užasne povrede koje su mu u divljem noćnom obračunu nanela petorica kriminogenih temerinskih bilmeza mađarske nacionalnosti bile su kao stvorene za to; sve što mu je, elem, nedostajalo bila je ona aprijatna ljudska osobina zvana odsustvo običnog ljudskog stida (a taj se moralni invaliditet osobito učestalo susreće među određenom sortom političara, intelektualaca i medijskih šamana), kao i odnegovano uverenje da je za Otadžbinu i Nacionalni Interes dozvoljeno i lagati. Umesto toga, Petrović je odlučio da ispriča samo ono što zna, i da odlučno negira ono za šta nije imao nikakve potvrde ni potkrepe, bilo u svom sećanju ili u nekim drugim okolnostima vezanim za Slučaj.

Sled mučnih i grozomornih događaja na temerinskoj pijaci (i pijačnoj kafani) do sada je ostao nepoznat samo onima koji su prethodnih desetak dana proveli na nekom od Jupiterovih satelita. Drugi su već o tome mogli "sve" da pročitaju: evo, moj "bunt" isečaka iz dnevne štampe o ovom slučaju obaseže nekih desetak santimetara (dobrim delom đubreta). Iz svega toga pisanija može se, kao nesporno, razabrati sledeće: Petrović je duže vreme bio u "grešnoj" vezi sa ženom koja je em glumica, em udata, em Mađarica, a sve je to zdravo jedilo njegovu maman, koja toj mlađanoj glumici nikako ne može oprostiti što je još onomad, u januaru 1942, u po užasu znamenitoj Raciji bacala Srbe i Jevreje pod led. Iju, zar ona lično? Pa dobro, ne baš lično, ali... Ipak je Mađarica, brašo moj, ne mož’ biti baš nedužna, svi su ti oni isti ispod kože, teraj ih u očin... Kobne večeri (25. juna) Petrović dolazi u Temerin zdravo podnapit – što mu nije prvina, štaviše – a njegova ga (eks?)švalerka okrutno 'ladi već sa kapije, predlažući mu da se ponovo pojavi kad bude trezniji. Ovaj onda(k) reši da utopi tugu u dodatnoj količini alkohola, što rezultira neviđenim ožderavanjem u pijačnoj krčmetini poznatoj kao okupljalište lokalnih đilkoša sklonih pravljenju belaja. Sve u svemu, prava bačka lirsko-alkoholna psihodeli(ri)ja bez hepienda, kao u kakvoj Balaševićevoj šansoni, recimo onoj u kojoj nesuđeni đuvegija slabo divani madžarski, ali zato ima razvijenu maštu glede firangi čipkanih svoje drage, ušuškane negde iza njih... Sav je mizanscen te večeri, dakle, upravo idealan za to da se iz njega izrodi nekakvo pogolemo Njesra, i ono se u neka doba i dešava, navodno povodom Petrovićevog navalentnog pokušaja druženja s nekom lokalnom šmizlicom. Na to se petorica mesnih gulanfera – sve likova uredno snabdevenih Biografijama Poznatim Organima Gonjenja – u svojim omamljenim glavama pretvaraju u nadobudne Vitezove, branioce časti devojačke, i jedno se od početka Veoma Pogrešno Veče završava na najidiotskiji mogući način, sadističkim iživljavanjem nad obeznanjenim Zoranom P.

Na ovom mestu, avaj, prestaju događaji, i počinje morbidna, delom upravo zlikovačka nadgradnja: tabloidi se sladostrasno dohvataju priče i mutiraju je bez pardona u "fašističko iživljavanje mađarskih separatista nad Srbinom" i tome slično, varirano na pet hiljada moronskih načina; u hajci i histeriji naročito se ističe papirnata sekundarna sirovina zvana "InterNacional", dok "Kurir" s mukom pokušava da održi korak u takmičenju u Niskosti; no, i neke uslovno "ozbiljnije" novine funjarski, na "finjaka", domeću poneku grančicu na lomaču u kojoj i Razum i Činjenice imaju svečano sagoreti u ime sadomazohističke patrapatriotske naslade. Mediji, međutim, nisu oni koji su započeli seansu ritualnog javnog iživljavanja nad Stvarnošću u ime morbidnih i zastrašujuće nečovečnih i ciničnih političkih kalkulacija: prvi su u tome bili političari: vojvođanski DSS-ovci odmah su zatalambasali o "ugroženosti srpstva vaskolikog" usred Severne Srpske Pokrajine, o novom "slučaju Đorđa Martinovića" i tome slično, štafetu su prihvatili SPS i slična ekipa, a radikali su proces doveli do vrhunca, no o tome ćemo nešto kasnije. Načuvši u šta se njegova lična nevolja izrodila, mučenik Petrović uzaman iz bolnice ponavlja svima koji žele da ga čuju kako se radilo samo o "pijanoj subotnjoj brljotini" i kako njegovo stradanije nema nikakvu "nacionalističku pozadinu". Ništa ne pomaže. Evo, oglasili su se već i neki koji "bolje" od Petrovića znaju i šta mu se dogodilo, i zašto. Javilo im se, valjda; ta, to je ionako sve jurodivo, tako da im svakakve vizije idu u rok službe.

Rezultat združenog patriotskog rada političkog polusveta, raznolikih profitera na svakoj "nacionalnoj nesreći", i shit-sekcije tužnih nam medija dodatno je pogovnjavanje prilika ne samo u Temerinu nego i drugde po Vojvodini, fabrikovanje tenzija koje normalnom svetu odagnavaju san, dok se Fukara svih boja naslađuje i merka Plen. A obećani radikali srpski? E, oni se ljute, kao što se ovih dana i inače ljute na sve živo, od Boga i Svetog Ilije Gromovnika pa do Verana Matića i Srđana Šapera. A šta to njih toliko ljuti u "slučaju Temerin"? To što je ovaj događaj navodno zataškavan dva-tri dana, dok ne prođu izbori. A kakve bi veze – naivno ćete vi – moglo imati Petrovićevo stravično okončano bauljanje po Temerinu sa izborima za predsednika jedne države? Pa, eto, Tomislav G. Nikolić drži da bi, da je cela Srbija koliko još one subote saznala za temerinsko divljanje, on sada bio predsednik Srbije. Zašto? Zato što se izazivači nesreća i fabrikanti grobova uvek hrane i bujaju pojavom – stvarnom ili izmišljenom, nije ni važno – svojih mentalnih srodnika sa one "druge strane". Malko ugrožavaju Druge, malko pospešuju ugroženost "svojih", i tako se zatvara začarani krug Zla, koje dalje funkcioniše kao perpetuum mobile, jedući vlastite iznutrice, što mu čini dobro. Utoliko je Nikolić zaista u pravu: ne zato što bi vaistinu dobio izbore, nego zato što je napokon neoprezno i nervozno obnarodovao mehanizam po kojem funkcioniše politički polusvet izdžikljao tokom devedesetih: on se hrani svakom pojedinačnom ili kolektivnom nesrećom svakog pripadnika "svog" naroda. Bez te nesreće, on je Ništa; sa njom, u Ništa se pretvaraju svi ostali – i vi, i ja, i svaki prolaznik na ulici, i Zoran Petrović, i njegovi napadači, za koje se valja nadati da će godinama moći na miru i u izolaciji da razmišljaju o onome što su učinili.

Teofil Pančić