Fudbal - Euro 2004:
Niko i ništa uzeli sve

Trijumf Grka u Portugalu veliki je plus za fudbal: pokazalo se da nije najvažnije biti bogat, slavan i moćan da bi osvojio titulu. Istovremeno, to je i poruka svim skromnim timovima: fudbal se može naučiti – naravno, ako ste spremni da učite i, nadasve, ako imate dobrog učitelja

Scena prva. Helsinki, 5. septembar 2001. Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Japanu i Koreji. Na klupi Grčke debituje Nemac Oto Rehagel, bez šansi da u finišu kvalifikacija popravi bilo šta što je njegov prethodnik Kostas Palikroniu upropastio u prethodnim utakmicama. Bilo je izvesno da Grci neće videti Koreju i Japan, ali još tada su počeli da razmišljaju o Portugalu 2004. Rezultat? Finska:Grčka 5:1. "Nerešeno", što bi se reklo u fudbalskom žargonu. Prvo što je Rehagel pomislio bilo je, sigurno: "Au, šta mi je ovo trebalo".

Scena druga: 6. oktobar 2001, Engleska:Grčka 2:2. Englezi se spasavaju u 90. minutu i odlaze u "baraž" a Rehagel koriguje mišljenje o potencijalu grčke reprezentacije. Ono čega nije bilo, a što je sasvim netipično za Grke, jeste odsustvo panike. A bilo je razloga kada je izgubljen prijateljski meč od Kipra kod kuće (1:2) ili kada je u septembru 2002. na startu kvalifikacija za EP 2004. Španija glatko (0:2) dobila Grčku u Atini a potom usledio 2:0 poraz u Kijevu od Ukrajine.... Mimo svih navika, običaja i tradicije, malo ko je tražio smenu selektora (samo su pojedini tabloidi pisali o tada 62-godišnjem "starcu koji je došao da uzme pare pred penziju") a zavidni stepen strpljivosti prvi put je nagrađen na kraju tih istih kvalifikacija koje je Grčka završila na prvom mestu u grupi, vrativši Špancima milo za drago u Valensiji (1:0). Druga nagrada, zapravo premija, stigla je u nedelju 4. jula, u Lisabonu, u finalu 12. prvenstva Evrope na kom su Grci postali prvaci kontinenta! Rehagelu je finalni meč bio 34. na klupi Grka a bilans je relativno skroman: 19 pobeda, 8 remija, 7 poraza, gol-razlika 46:36.

Neverovatno, ali istinito . Zasluženo i poučno. Nezaboravno i, verovatno, neponovljivo. Usuđujem se da tvrdim da je reč o najvećem iznenađenju u istoriji velikih takmičenja. U potrazi za sličnim fudbalskim čudima hroničari i analitičari posegli su za finalom Svetskog prvenstva 1950. u Rio de Žaneiru kada je Urugvaj šokirao 205.000 ljudi (i čitav Brazil) na Marakani pobedivši sa 2:1. Drugi, samo donekle sličan primer je trijumf Nemaca protiv Mađara, gotovo u dan pre 50 godina (5. juna 1954. u Bernu) u finalu Svetskog šampionata. U devetom minutu slavni mađarski tim vodio je sa 2:0, ali je izgubio s 3:2. A prethodno je u grupi do nogu, čak s 8:3, potukao tu istu Nemačku.... Razlika u odnosu na Grke je što su i Urugvaj i Nemačka bili "neko i nešto" pre nego što su postali svetski prvaci. Grci su, bukvalno, bili "niko i ništa". Pre Portugala igrali su samo na Evropskom prvenstvu 1980. i izborili jedan remi sa bivšom Nemačkom DR a sa jedinog svetskog prvenstva, 1994. u SAD, takođe su se vratili bez ijedne pobede, odnosno sa tri poraza i gol-razlikom 0:10.

EKONOMIČNI FUDBAL: U Portugalu nisu, dakle, samo ostvarili svoju prvu titulu već su, pobedivši prvi put Portugal na otvaranju šampionata, stigli do svoje prve pobede. Posle su stigle nove, poslednje tri na isti način: 1:0, golom glavom. A protivnici ni manje ni više nego evropski prvak Francuska, prvi kandidat za tron Češka i domaćin, Portugal.

Grčko fudbalsko čudo postaće nezaobilazno "štivo" za učenje i proučavanje fudbala. Ako je neko nekada za diplomatiju rekao da je to "veština mogućeg", skloni smo da to primenimo na konkretan fudbalski slučaj. Da nije bilo moguće, ne bi se desilo. Kad se već desilo, valja proučiti kako se i zašto desilo. Nepobitno je da svaka analiza mora početi od trenera, odnosno od Nemca Rehagela. U prošlom broju napomenuli smo da je pedatni Nemac postigao nešto u šta je malo ko verovao – da disciplinuje tradicionalno nediscilinovane Grke. Kako je u tome uspeo, i to uz pomoć prevodioca – jer govori samo nemački – znaće, valjda, samo on... Bez obzira na to što mnogi misle, pišu i govore o "najgorem šampionatu Evrope" ili "trijumfu fudbala u ludačkoj košulji", skloni smo mišljenju da je ovo što se dogodilo dobro za fudbal. S jedne strane, pokazalo se da se ne mora biti bogat, slavan i moćan da bi se osvojila titula. S druge, primer Grka pokazuje da fudbal može da se nauči, posebno ako vas njemu uči neko ko zaista ima šta da pokaže i ako ste, naravno, spremni da učite. Pobeda Grčke je primer i stimulans za sve "male" zemlje, narode i reprezentacije, svetionik koji pokazuje da se radom i disciplinom može nadoknaditi čak i manjak talenta. Ne tvrdimo da grčkim igračima manjka obdarenost za fudbal, ali je evidentno da je Rehagel tačno znao šta mogu njegovi igrači i nije od njih tražio nikakav "artizam" na terenu, nekorisnu egzibiciju tehnike ili "umiranje u lepoti". Prva opcija bila je destrukcija, prva briga sopstveni gol, prva ideja sprečiti protivnika da se razmahne. Mnogi se neće složiti, ali pitajte trenere: bila je milina gledati kako Grci zatvaraju prostor, kako dobijaju gotovo svaki duel, kako njihovi štoperi majstorski seku napade protivnika, elegantno istrčavaju ili iznose loptu... Neko je tokom šampionata lansirao termin "ekonomični fudbal" i čini se da ta odrednica sasvim ide uz igru Grka. Dakle, racionalno, strpljivo, sigurno... Kao ekonomični auto koji najmanje troši kad uhvati svoj optimalni ritam i koji prvi stiže na cilj bez obzira na to što ga poneko privremeno prestigne.

GOVOR BROJKI: Fudbal sve više koristi statistiku a "tvrdoglave" brojke, kao i uvek, nešto pokazuju i dokazuju. Grci su u nekoliko elemenata bili pretposlednji, 15. Šut na gol 8,7 po meču, šutevi u gol 3,7 po utakmici, posed lopte 22 minuta. Samo za jedno mesto bili su bolji (14.) u broju centaršuteva u protivnički šesnaesterac (24,2). Na drugom su mestu po broju kornera "protiv" (8,5 po meču), četvrti su po broju centaršuteva u svom šesnaestercu (35,2) i dominaciji protivnika (29 minuta posed lopte) a peti po broju šuteva na njihov gol (16,3). Zaradili su najviše žutih kartona (18), drugi su po broju prekršaja (103, ispred je samo Portugal sa 116, ali su ove dve ekipe na celu liste selekcija sa najviše pretrpljenih prekršaja – Portugal 131, Grčka 123). Na njihovu stranu idu tačnost šuta (42,3 odsto) i procenat u postizanju gola (13,5), u oba koncepta su treći. Cinici bi rekli: dokaz više da je statistika tačan zbir pogrešnih činjenica... Međutim, ovde je jedna činjenica jača od svih ostalih: Grčka je, posle prolaska u grupi koja nije bila nimalo laka (podsetimo: Portugal, Španija, Rusija) dobila tri odlučujuće utakmice ne primiviši nijedan gol. Niko joj ništa nije poklonio, nikome ništa nisu ukrali, a oni kojima se ne sviđa njihov stil igre neka ubuduće prate klizanje, to je jedini sport u kome postoji ocena za "umetnički utisak".

Tema "umor" kojom smo se bavili u prošlom broju "Vremena" možda je u slučaju Grka zaista bila od značaja jer grčka liga nije ni duga ni naporna kao one u Engleskoj, Italiji, Španiji, Nemačkoj ili Francuskoj, a od grčkih igrača koji nastupaju za inostrane klubove gotovo nijedan nije bio standardan, što znači da su relativno sveži dočekali Evropsko prvenstvo. "Zlatna glava", Angelos Haristeas, uglavnom je grejao klupu u nemačkom prvaku Verderu gde su prednost imali Ailton i Klasnić a sada je doveden Klose... "Kolos sa Rodosa", Trajanos Delas, igrao je u Romi veoma malo a dovođenje Francuza Meksa, koji igra na njegovom mestu, pokazuje da se na njega mnogo ne računa. Ili se bar dosad nije računalo... Ako ga ne želi, Roma će ga lako prodati jer Mančester junajted, Totenhem, Šahtjor i Bajern Leverkuzen jedva čekaju da ga kupe. Stelios Janakopulos bio je rezerva u Boltonu dok je Jorgos Karagunis tek u finišu sezone uspeo da izbori mesto u prvoj jedanaestorici Intera iz Milana. Sada se situacija drastično menja. Sampdorija hoće Kacuranisa koji je na Euru 2004. "hapsio" Raula, Zidana i Nedveda, Fiorentina bi Karagunisa, za najboljeg igrača šampionata, kapitena Zagorakisa, zaintersovani su Bolonja i Siena, a "groznicu" za Grcima u Italiji kompletira Mesina koja hoće Kapsisa, ali tu su i Livorno i Borusija Dortmund. Bolonja bi takođe Brisaza dok je Porto napravio odličan posao obnovivši Seitaridisa. Pre šampionata Evrope Rehagel je sjajno selektirao igrače, uglavnom se oslonio na fudbalere Panatinaikosa i AEK-a pojačane "strancima", ali je očito najvažnija bila priprema, koliko fizička toliko psihička.

Grci će efekte ovog trijumfa tek osetiti. Sada su u prvom planu emocije, slavlje i idolopoklonstvo pred savremenim fudbalskim božanstvima, ali pravi dobitak će biti još više publike na stadionima, još veće investicije u fudbal, još više klinaca koji će poželeti da igraju fudbal. Sigurno će uticati i na smanjenje nasilničkog ponašanja, u čemu su grčki huligani poslednjih godina čak i ispred engleskih. Bolji uvod u Olimpijske igre nisu mogli poželeti. Podatak da je prenos finala imao "share" od 91 pokazuje da je kompletna Grčka bila pred tv-ekranima i takva gledanost teško da će biti nadmašena.

PRIMERI IZ OKRUŽENjA: Grčka je prvak Evrope 2004, Turska je bila treća na svetu 2002, Hrvatska 1998, Slovenija je "vezala" učešće na Evropskom prvenstvu u Belgiji i Holandiji 2000. i Svetskom u Japanu i Koreji 2002. Zemlje iz našeg okruženja imale su ili imaju svoje zvezdane trenutke dok mi tapkamo u mestu ili idemo unazad. I kad se plasiramo za neku završnicu, kao u Francuskoj 1998. ili u Belgiji/Holandiji 2000, sledi nam epizodna uloga. Možda poređenja sa Grčkom i Turskom nisu adekvatna jer te zemlje ulažu mnogo u fudbal, kupuju strane igrače i trenere, imaju moderne stadione, njihovi timovi su stalni učesnici Lige šampiona, ali Hrvatska je u mnogo čemu slična nama a od sticanja nezavisnosti propustila je samo jedno veliko takmičenje, Evropsko prvenstvo u Belgiji i Holandiji pre četiri godine.

Da li je, možda, izlaz u dovođenju stranog selektora koga ništa ne bi opterećivalo? Da li primer Lotara Mateusa s Partizanom (minikopija onoga što je Rehagel uradio s Grcima), odnosno ulazak "crno-belih" u Ligu šampiona, potvrđuje tu tezu? Sada nije vreme da se razgovara na tu temu jer imamo selektore i A i mlade reprezentacije i treba ih pustiti da rade, mlade čeka Olimpijada a "stare" početak kvalifikacija za Nemačku 2006. ali ako i u budućnosti ne bude željenih rezultata pomisao na selektora stranca ne bi morala biti nikakva jeres.

Vladimir Stanković