VREME 717, 30. septembar 2004. / VREME
Suđenje za ubistvo Zorana Đinđića :
Ko proganja svedoke
Prošle subote (25. septembar) automobil u kome su bili Milan Veruović, telohranitelj Zorana Đinđića, teško ranjen u atentatu od 12. marta, njegova supruga i policajac koji ga štiti bio je predmet napada. Plava "opel astra" bez registarskih tablica pokušala je da im preseče put; tom prilikom Veruović je video dva lica, vozača i suvozača koji je imao kačket nabijen na oči i automatsku pušku u rukama; taman je krenuo da spušta desni prozor. Veruović je viknuo policajcu, koji je bio za volanom, da beži; ovaj, okretan i pametan momak, smesta je dao gas i došlo je do jurnjave po beogradskim ulicama, uključujući i vožnju po trotoarima
|
Dva nedavna incidenta – ali i razvoj glavnog pretresa za atentat na premijera Zorana Đinđića – ukazuju da treba što pre doneti zakon o zaštiti svedoka-saradnika, dok ne bude kasno. Kako "Vreme" saznaje, svedok-saradnik Nenad Šare Škene imao je pred početak svojih svedočenja na glavnim pretresima po predmetima ubistava Zorana Đinđića i Ivana Stambolića posetu bivših kolega i drugara. Posetili su ga na lokaciji gde je pod zaštitom, sa opravdanjem da su službena lica. Tom prilikom došlo je do dužeg razgovora, započetog prijateljski, ali okončanog više nego hladno. Po našim informacijama, posetioci su od Škeneta tražili da revidira svoje iskaze iz dve istrage po pomenutim predmetima. Šare je to odbio, pa je razgovor polako dobio neprijatne, pa i preteće tonove, ali je on ostao pri svome, pa su se bivše kolege i drugari rastali u odnosima više nego hladnim. Nenad Šare Škene ponovio je na glavnim pretresima svoje iskaze iz istrage, dopunjene nekim novim detaljima, što ne podupire sada već očajničke teorije advokata odbrane o "unapred naučenom scenariju". Svojim ostajanjem pri iskazima iz istrage Škene je izmakao još jednu ciglu iz inače klimave građevine odbrane Milorada Ulemeka Legije i njegovih saučesnika. Razumno gledano, šta mu je bilo preostalo? Četrdeset godina zatvora – ili da ispriča ono što je već očigledno i potkrepljeno ostalim prikupljenim dokazima.
Bilo je na prvi pogled jasno da Škene neće počiniti samoubistvo, pa makar suočen sa pričama o "lojalnosti Jedinici i Komandantu", "srpstvu vaskolikom" itd. Šta je, onda, razlog te "prijateljske posete"? Teško je proniknuti u um ljudi koji su spremni da sebi istetoviraju ružu na vratu ne bi li svog "Komandanta" izvukli iz neprilike u koju se sam i po svojoj odluci bio lakomisleno uvalio i koji se prave da iskreno veruju kako je Vuka Draškovića, Ivana Stambolića i Zorana Đinđića trebalo ubiti.
|
Isto se odnosi i na uzroke i motive drugog incidenta: prošle subote (25. septembar) automobil u kome su bili Milan Veruović, telohranitelj Zorana Đinđića, teško ranjen u atentatu od 12. marta, njegova supruga i policajac koji ga štiti bio je predmet napada. Plava "opel astra" bez registarskih tablica pokušala je da im preseče put; tom prilikom Veruović je video dva lica, vozača i suvozača koji je imao kačket nabijen na oči i automatsku pušku u rukama; taman je krenuo da spušta desni prozor. Veruović je viknuo policajcu, koji je bio za volanom, da beži; ovaj, okretan i pametan momak, smesta je dao gas i došlo je do jurnjave po beogradskim ulicama, uključujući i vožnju po trotoarima. Radio-vezom su obavestili policiju, ali su napadači odustali od potere i nestali. Za tim vozilom bila je raspisana potraga čiji rezultati su nam nepoznati; najverovatnije je ukradeno, kako se to već radi.
Zašto bi neko napao Milana Veruovića? Taj čovek, koji je jedva ostao živ posle atentata od 12. marta, ispričao je iskreno u istrazi i na sudu šta je doživeo. Ostaju otvorene razne pretpostavke, ali su one malo verovatne i ne baš logične. Slično je i sa ubistvom Kuje Kriještorca, očevica koji je već dao iskaz u istrazi na okolnost nespornu: sve i da se pojavio pred sudom, to ništa ne bi promenilo; policija veruje da je ubijen iz nekih drugih razloga. Moguće je – teorijski barem – i da je Milan Veruović napadnut iz nekih drugih razloga, nevezanih za ovaj proces, ali to će policija utvrđivati.
Bilo kako bilo, ova tri slučaja – ubistvo Kriještorca, poseta i pretnje Škenetu i napad na Veruovića – trebalo bi da ubrzaju donošenje obećanog zakona o zaštiti svedoka-saradnika, ali i drugih svedoka u slučajevima terorizma i organizovanog kriminala. Uskoro sledi i izručenje Dejana Milenkovića Bagzija iz Grčke, što bi moglo postati problem veoma sličan Škenetovom. Naime, sada je jasno da je sve to sa Bagzijem malo složenije nego što se činilo; ima osnova za sumnju da se tu nešto dogovaralo i planiralo, pa su te planove omeli UBPOK i grčka policija, uhapsivši Bagzija pre nego što se sam prijavio jugoslovenskom konzulatu u Solunu, kako se dogovorio (ako se tako dogovorio, to jest; ko zna kuda je mogao da ode sa tim parama u torbi...).
U našim okolnostima zakon o zaštiti svedoka i drugih učesnika u postupcima protiv organizovanog kriminala biće jednostavnije i doneti i primenjivati nego u drugim državama. Mafija, italijanska i američka, ozbiljna je nevladina organizacija: iza sebe ima preko 500 godina, a gleda u budućnost još 500 godina. Iz te perspektive, osveta svedocima javlja se kao ozbiljna investicija u budućnost i pouka vredna truda i rizika. Ovaj naš šljam niti ima tradiciju niti šansu da je stekne i održi. To znači da opasnost po svedoke naglo opada po donošenju pravosnažnih presuda i razbijanju organizovanih grupa. Naravno da ne opada sasvim: iracionalni motiv bezobzirne osvete uvek ostaje i o tome treba voditi računa. Po prirodi stvari, međutim, sva je šansa da će naše pravosuđe imati mnogo manje ljudi da štiti nego što ih imaju italijansko ili američko. Treba, međutim, imati na umu i da motivacija za iracionalnu i bezobzirnu osvetu nad svedocima uveliko zavisi i od političke atmosfere i preovlađujućeg sistema vrednosti: u društvu sklonom razumevanju, pravdanju i propagiranju "patriotskih" motiva na koje se vade obični zlikovci i dripci, svedočiti protiv takvog šljama uvek će biti opasno, jer će šljam biti ohrabren.
Miloš Vasić