Pristup informacijama:
Gde su moje pare

Zakon koji građanima daje pravo da "preslišaju" državne službenike trebalo bi da dovede do mentalnog prevrata i da, umesto uvreženog odnosa države-gospodara i građanina-sluge, omogući uspostavljanje nove relacije

U dubokoj senci skandala izazvanog pokušajem dodeljivanja neprimerenih doživotnih privilegija republičkim poslanicima, Skupština Srbije je prošle nedelje raspravljala i o jednom zakonu čija je intencija sasvim suprotna: iako ne po hitnom postupku, već sa nekoliko godina zakašnjenja, poslanici su usvojili Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji bi trebalo da dovede do smanjenja mogućnosti zloupotreba vlasti i povećanja demokratskih prava i sloboda građana.

Poslanici svih parlamentarnih stranaka se nisu složili u detaljima, ali jesu u osnovnom stavu – da je i Srbiji, kao i svim drugim evropskim zemljama osim Makedonije, potreban zakon kojim se predviđa obaveza državnih organa da građanima i medijima pod jednakim uslovima dostavljaju podatke od javnog značaja. Iako se često pogrešno svrstava u set medijskih zakona, novi zakon nije namenjen samo medijima već svim građanima, kojima daje pravo da sve službe koje se finansiraju iz njihovog džepa priupitaju o načinu trošenja tog novca, kvalifikacijma ljudi koji u njihovo ime donose odluke i drugim bitnim pitanjima. Državni organi dobili su obavezu da na ta pitanja odgovore, ali i da, čak i ako nijedan Pera Perić nije zakucao na vrata sa takvim zahtevom, najmanje jednom godišnje objave informator sa iscrpnim podacima o svom radu.

Bez obzira na nesavršenosti konkretnog zakona (koji bi, poput mnogih drugih, ionako mogao biti izmenjen u predstojećem procesu harmonizacije sa propisima EU-a) prema mišljenju Milana Nikolića, direktora Centra za proučavanje alternativa (CPA), njegovo dugo odlagano donošenje moglo bi da predstavlja početak procesa promene svesti političara i administracije, ali i samih građana. Umesto uvreženog odnosa države-gospodara i građanina-sluge, zahvaljujući Zakonu koji jasno tvrdi da građanin ima pravo da dozna informacije koje su u domenu države, a ne predstavljaju službenu tajnu, trebalo bi da se, vremenom, uspostavi nova relacija, u kojoj bi svima bilo jasno da je "gospodar", zapravo, poreski obveznik.

KO STE VI UOPŠTE: A da će uspostavljanje željenog ili makar proklamovanog mentalnog prevrata biti mukotrpno i dugotrajno, možda najbolje pokazuje istraživanje koje je CPA sproveo pre dve godine, tražeći od niza državnih institucija informacije koje se odnose na njihov rad. Na uredno sročene zahteve stiglo je malo odgovora, dok za većinu "važnih državnih službenika" postavljeno pitanje nije bilo vredno nikakvog odgovora. A bilo je i onih koji bolje da nisu odgovarali uopšte, jer su se njihove reakcije kretale od kontrapitanja "ko ste vi uopšte da nas nešto pitate" do upućivanja na štampu kao izvor informacija.

Nakon usvajanja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, takva manifestacija arogancije vlasti trebalo bi da bude nemoguća. Zakonom je, naime, eksplicitno rečeno da svako (bez obzira na državljanstvo, prebivalište, rasu, veroispovest, nacionalnu pripadnost, pol i slično) ima, pod jednakim uslovima, pravo na uvid u informaciju od javnog značaja kojom raspolaže organ javne vlasti (državni organ, organ teritorijalne autonomije, organ lokalne samouprave, organizacija kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja ili pravno lice koje osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu, državni organ). Predviđeni su, naravno, i izuzeci, odnosno informacije koje nisu dostupne svima, jer je to "neophodno u demokratskom društvu radi zaštite od ozbiljne povrede pretežnijeg interesa zasnovanog na ustavu ili zakonu" što će, prilikom implementacije Zakona, kao i u drugim zemljama gde slični zakoni postoje, verovatno biti najčešći predmet spora i sumnji da je došlo do zloupotrebe (ti interesi su, kako se navodi u Zakonu: život, zdravlje, sigurnost, pravosuđe, odbrana zemlje, nacionalna i javna bezbednost, ekonomska dobrobit zemlje i tajna).

Zakon bi trebalo da one koji traže određenu informaciju spase i od dosadašnje uobičajene prakse slanja od vrata do vrata u potrazi za nekim ko bi eventualno mogao biti nadležan za dotičnu materiju, jer predviđa da u svakoj državnoj instituciji postoji ovlašćeno lice (ili više njih) koje je zaduženo da prima zahteve građana i odgovara na njih u propisanom roku ("bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana", mada se "iz opravdanih razloga" može odrediti i naknadni rok koji ne može biti duži od 40 dana od dana prijema zahteva).

Ukoliko i nakon predviđenog roka ne dobije odgovarajući odgovor, tražilac može da se žali povereniku koji, nakon provere činjeničnog stanja, donosi rešenje koje je obavezujuće za državni organ koji poseduje traženu informaciju. Ukoliko nije zadovoljan ni postupkom poverenika, građanin koji traga za određenom informacijom može pokrenuti upravni spor.

NEPOVERENjE U POVERENIKA: Poslanici Srpske radikalne stranke, koji zbog odbijanja njihovih amandmana nisu glasali za rešenje koje je pripremila Vlada Srbije (osim ako nisu u pravu poslanici Demokratske stranke koji tvrde da se pred Skupštinom našao predlog bivše vlade), najviše primedbi imali su upravo na zakonske odredbe koje se odnose na poverenika. Prema usvojenom zakonu, naime, Skupština na predlog Odbora za informisanje bira poverenika koji bi tokom sedmogodišnjeg mandata trebalo da bude samostalan i nezavisan u vršenju svojih nadležnosti (i da prima platu jednaku plati sudije Vrhovnog suda). Radikali su tvrdili da je reč o neustavnoj, bespotrebnoj funkciji sa prevelikim ovlašćenjima, ocenivši da će poverenik, zapravo, postati "najveći trgovac informacijama". Posebno im se nisu dopale odredbe prema kojima se za poverenika bira "lice sa priznatim ugledom i stručnoćšu u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih prava", koje je završilo pravni fakultet i ima najmanje deset godina radnog iskustva i koje ne obavlja funkciju ili je zaposleno u drugom državnom organu ili političkoj stranci (iskoristili su priliku i da zaprete da neće dozvoliti da na tu funkciju dođe "neko od onih za koje su za sve krivi Srbi").

Opozicioni poslanici – i radikali i oni iz DS-a, ali i predstavnici nevladinih organizacija koje su budno pratile donošenje Zakona o dostupnosti informacija – bunili su se protiv odredbi zahvaljujući kojima građanin nema pravo da se žali povereniku ukoliko ne uspe da dobije određenu informaciju od Skupštine Srbije, predsednika Republike, Vlade, Vrhovnog suda, Ustavnog suda i republičkog javnog tužioca (ostaje mu samo komplikovanija mogućnost da u takvom slučaju pokrene upravni spor). Ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS-a Snežana Lakićević-Stojačić ocenila je čak da takvo rešenje upućuje na zaključak da se Zakon odnosi samo na niže nivoe vlasti. Kritike zbog takvog rešenja, prema oceni Nemanje Nenadića (Transparentnost Srbija) iako "bitka nije izgubljena, jer postoji mogućnost pokretanja upravnog spora", mogle bi stići i iz Saveta Evrope (koji je u aprilu 2003. državama članicama preporučio donošenje zakona o pristupu informacija, kao neophodnog koraka ka demokratskoj i efikasnoj kontroli državnih organa) i drugih međunarodnih organizacija.

Predmet kritike bile su i kaznene odredbe u iznosu od pet do pedeset hiljada dinara, što je, prema oceni radikalskih poslanika, "smešno malo". U nekim drugim rešenjima koja su javnosti predlagana poslednjih godina (dosta je razmatran predlog koji su pripremili CPA, Komitet pravnika za ljudska prava, Evropski pokret i Forum za etničke odnose), kazne nisu ni bile predviđene. I Nenadić veruje da su i predviđene nevelike kazne "prepreka da se nađu ljudi koji će obavljati posao pružanja informacija, ako je potencijalno izložen sankcijama za propuste u radu".

RIZIČNE PIŠTAljKE: I Nikolić i Nenadić slažu se da je jedan od najvećih propusta usvojenog zakona nedostatak zakonske zaštite za "duvače u pištaljku", odnosno ljude koji su spremni da objave informacije koje nisu pohvalne po institucije u kojima su zaposleni (i tako "ujedu ruku koja ih hrani"). Ipak, obojica veruju da je donošenje Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja samo po sebi izrazito važan korak, koji bi, prema rečima Nenadića, pored ostalog, mogao imati i veliki uticaj na borbu protiv korupcije. Samo usvajanje Zakona, veruje Nenadić, trebalo bi da poveća rizik kod onih koji žele da skrivanjem informacija, prikriju korupciju ili neefikasnost u radu. Posredno, Zakon bi mogao da pomogne u primeni drugih zakona sa antikorupcijskim dejstvom.

Poučeni iskustvima koja kažu da čak ni u zemljama razvijene demokratije slični zakoni u praksi ne daju uvek iste rezultate, i sa svešću o domaćim mentalitetskim osobenostima, brojni skeptici, među kojima prednjače novinari, ocenili su da će Zakon uglavnom ostati prazno slovo na papiru, napisano samo radi "dodvoravanja" Evropi. Nevladine organizacije, s druge strane, spremne su da učestvuju u praćenju implementacije novog zakona, pa i više: prema rečima Nenadića, Transparentnost Srbija će aktivno učestvovati i u kampanji usmerenoj prema građanima, koja bi trebalo da im objasni kakva su prava dobili i zašto je to važno, u edukaciji državnih službenika i u monitoringu primene zakonskih odredbi.

Vera Didanović