Književna retorika:
"Letopis" u tranziciji

"Letopis Matice srpske", kojeg često pompezno opisuju kao "najstariji književni časopis na svetu", dobio je novo uredništvo

Taman kada su i najizdržljiviji pomislili da je Slavko Gordić rešio da ugrozi neke neprikosnovene rekorde Druga Tita glede doživotnog mandata na vrhu, ipak je došlo do promene na čelu "Letopisa Matice srpske" (LMS), kojeg često pompezno opisuju kao "najstariji književni časopis na svetu"...

Nova redakcija novosadskog časopisa, svojim "hibridnim" sastavom (glodur Ivan Negrišorac, članovi Mihajlo Pantić, Jovan Popov i Saša Radojčić) daje razloga i za, avaj, strahovanja da će se nastaviti tamo gde je dosadašnja stala, ali bogme i dosta nade da će se stvari ipak promeniti vidno nabolje, što dalje od tekovina devedesetih. Ovaj značajni i dragoceni časopis, naime, proglavinjao je prilično tunjavo kroz poslednju dekadu prošlog veka i prve godine novog, vodeći politiku – da parafraziramo Hrabala – "umerenog nazatka u granicama zakona", što će reći da je bio odmereno blizak konzervativnim i etnocentričnim strategijama lokalnog književnog mejnstrima (kao i sama kuća koja mu je osnivač, uostalom), ne zatomljujući sasvim, ali nesumnjivo marginalizujući drugačije glasove. Nije to, dakle, bilo ništa "ekstremno", časopis se uglavnom nije brukao onim što je objavljivano – naprotiv, bilo bi nepravedno ne primetiti da je publikovano i mnogo dobrog štiva značajnih autora – koliko onime čega nikako nije bilo u njemu, a moralo je biti, ako se držalo do intelektualne časti i verodostojnosti u vremenu zla.

Kako god bilo, evo lepe prilike da se okrene novi list. LMS je važan i potreban kulturi ovog jezika, i zato nikako nije svejedno šta će s njim biti. Mogući prigovor da je besmisleno tražiti svežinu, inventivnost, kreativnost i nonkonformizam od jednog tako po defaultu "tradicionalnog" časopisa treba odbaciti kao plod neznanja ili ciljanog zaborava: o kojoj, naime, tradiciji govorimo? LMS kakav pamtim (i ljubomorno čuvam!), onaj od poznih sedamdesetih pa sve do 1990, bio je sjajan glas intelektualne otvorenosti i živosti, književnog i svakog drugog (post)moderniteta u najboljoj, da prostite, kosmopolitskoj tradiciji najelitnijih duhova srpske kulture. Uređivali su ga i redovno pisali u njemu ljudi poput Vojislava Despotova, Vladimira Kopicla, Judite Šalgo, Jovice Aćina, Svetislava Jovanova etc. I to je već tradicija, dragi moji, i baš ništa joj ne fali; druga je stvar što smo deceniju i kusur činili sve da je uništimo.

Prvi (dvo)broj LMS sa novim uredništvom prilično je bledunjav i ne otkriva bogzna šta o njegovom budućem usmerenju, ali hajde da to pripišemo neophodnom procesu uhodavanja; pažnji valja preporučiti prozu Sergeja Dovlatova, priču Davida Albaharija i tekst Milivoja Srebra o burnoj istoriji nagrade "Gonkur".

Na kraju, dve napomene praktične naravi: LMS je do sada vaistinu redovno izlazio, i taj se (izumirući...) običaj svakako mora očuvati; na drugoj strani, njegova distribucija je skandalozno loša, i to se mora promeniti, osim ako urednici i autori LMS nisu zadovoljni time da pišu za sebe same!

Teofil Pančić