Portret savremenika - Svetozar Marović:
Ni tamo, ni ovamo

"Možda je moja politička karakteristika trpljenje, to što sam uvek negde između, što verujem u neku meru", opisao je svoju "političku posebnost" predsednik SCG, koji, nakon optužbi za potpisivanje štetnog ugovora o nabavci vojne opreme, kaže da se ipak neće povući sa funkcije koju obavlja "u interesu evropskih ciljeva SCG"

Kad čovek preživi kliničku smrt izazvanu alergijskom reakcijom na ujed ose, kao što se Svetozaru Maroviću desilo u leto 1998, onda nije ni logično da se mnogo potresa zbog problema koji ne nose takvu životnu opasnost – kao što su nasrtaji "jednog malo bučnijeg ministra".

Upravo tim rečima, kojima je, ne pominjući mu ime, opisao srpskog ministra finansija Mlađana Dinkića, autora optužbi za odgovornost prvog čoveka državne zajednice u aferi nabavke vojne opreme po neobičnim cenama i u zanimljivim količinama, Marović je, naime, pokazao da je uspeo da se, nakon prvih uvređenih reakcija i pretnji povlačenjem iz Beograda, pribere i povrati svoju karakterističnu smirenost.

Ističući da nema nameru da podnese ostavku na funkciju koju obavlja "u interesu evropskih ciljeva SCG", predsednik Saveta ministara državne zajednice, u izjavi za crnogorsku državnu televiziju, rekao je da je ranije najavljena mogućnost povlačenja crnogorskog dela administracije SCG iz Beograda bila "dobronamerno upozorenje". I još: "Razlog za bežanje ne može biti to što postoji jedan malo bučniji ministar."

Nimalo bezazlene optužbe i zaklinjanja ministra finansija Srbije ("ako se ovo ne završi na sudu, ja ne vidim svoje mesto ne samo u vladi već ni u politici", rekao je Dinkić optužujući Marovića da je odgovoran za potpisivanje štetnog ugovora za nabavku vojne opreme) nisu, međutim, jedina nevolja koja je Budvaninu na privremenom radu u Beogradu zagorčala kraj leta 2005.

ŽRTVA: Gotovo istovremeno sa otvaranjem "afere panciri", koja je u javnosti povezana sa njegovim imenom, Marović je ovog septembra bio meta osude svih srpskih stranaka zbog odbijanja da predvodi delegaciju SCG na jubilarnoj sednici Generalne skupštine UN-a u Njujorku. Prema nekim tumačenjima, od putovanja u SAD odustao je upravo zbog otvaranja najaktuelnije domaće afere, dok druga škola mišljenja veruje da je to bio njegov protest što u delegaciji nije bilo mesta za crnogorskog predsednika Filipa Vujanovića.

Sam Marović nije precizno objasnio čime se rukovodio kad je odustao od učešča u najvažnijem septembarskom svetskom političkom događaju, ali je, zato, u istom danu proizveo dva saopštenja domaćoj javnosti: u jednom je "uvažio sve dobronamjerne reakcije demokratske javnosti SCG" povodom njegovog neodlaska u Njujork i tim povodom "toj demokratskoj javnosti" uputio "najiskrenije izvinjenje".

Povod za drugo saopštenje bile su optužbe zbog nabavke vojne opreme: "Za sve što sam uradio, na svakom mjestu do sada i javno i privatno, mogu da pogledam u oči mnogo ozbiljnije, moralnije i legitimnije od onih koji danas po Srbiji optužuju", poručio je Marović. Potpredsednik crnogorske independističke partije, usred sukoba koji je započeo potpredsednik srpske independističke partije, apelovao je i da se zaustavi "agonija ubrzanog rušenja institucija državne zajednice". I ne samo to: "Ako je potrebna žrtva zbog dobrih odnosa Srbije i Crne Gore – pristajem na to", istakao je političar koji je i ranije umeo da o sebi govori kao o čoveku koji se žrtvuje zbog drugih (tako je, jednom prilikom, na pitanje o "otrovnim strelicama" ispaljenim iz njegove Budve, odgovorio da grad u kome živi i dalje voli, da "strelice uvek dolaze od onih kojima učinite", te da je "to bila i sudbina Hrista").

PRAVOSLAVAC I KOMUNISTA: Prvi, a možda i poslednji predsednik SCG, ipak, u medijima nije opisivan kao reinkarnacija Hrista, već "samo" kao "čovek koji miri nepomirljivo", "intelektualac među političarima, razložan i tolerantan, učen i meditativan", "šampion demokratije", ali i "šampion prazne retorike"...

Na put do laskavih titula s jedne, ali i i teških optužbi s druge strane, krenuo je iz Kotora, gde je rođen 31. marta 1955. godine. U tom gradu završio je osnovnu i srednju školu, da bi, potom, u tadašnjem Titogradu (Podgorici) stekao diplomu Pravnog fakulteta. Po nacionalnosti je Crnogorac, ali se ne odriče ni svoje srpske tradicije, a o sebi je, pre nego što je višestranačje uzelo maha, znao da govori i kao o "pravoslavcu i komunisti". Oženjen je, ima dvoje dece, govori engleski, ruski i italijanski.

Od, na ovim prostorima još uvek ne tako čestog poliglotizma, za mnoge je, ipak, fascinantiji način na koji se Marović izražava na maternjem jeziku. "Taj mladić, vrlo obrazovan, ume suptilno da misli i lepo da se izražava", primetio je Dobrica Ćosić.

Možda je Ćosić, samo jedan od pisaca "komunističkih disidenata", koji su, u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, dobili priliku da komuniciraju sa građanima na budvanskom Trgu pjesnika, takav utisak stekao na osnovu Marovićevog obrazloženja opravdanosti stvaranja Budva – Grad teatra, u koje se upustio sa rediteljem Ljubišom Ristićem: "Činjenica da se Kripodonofova anticipacija o humanitarnom turizmu sve više opredmećuje u zahtjevima realnog turističkog tržišta, pokazala je na našem primjeru da je proizvodnja turizma sa viškom duhovnosti bila blagovremeno čitanje nove turističke aksiologije." Nešto "suptilno" Marović je verovatno hteo da kaže i u mnogim drugim istupima, kao što je, recimo, pismo "Borbi" 1989. godine, povodom rasprave o opravdanosti praznovanja 1. decembra: "Negativnim ‘pokrivanjem’ datuma konstituisanja jugoslovenske države, refleksivno emitovanog i naknadno strukturiranog u antipodni ideološko-politički model, činjenice i semantika apologijom svoje autonomnosti iskazuju ne baš u pojedinim djelovima originalnu sadržinu marksističko-komunističkog ‘osvajanja svijeta’."

IDEALNI I GREŠNI: Nekadašnji "markuzijanac", međutim, danas je, prema sopstvenom priznanju, najčešće u društvu "svetih knjiga", pa je skloniji širokim masama razumljivijim tvrdnjama, kao što je ona da "idealni hodaju nebom, a zemljom idu grešni ljudi".

Da su ljudi grešni, čak i kad su članovi Partije, Marović je shvatio na samom početku svoje radno-političke karijere. Tek što je završio studije, zaposlio se kao pripravnik u Skupštini opštine Budva, da bi ubrzo bio izabran za predsednika Saveza socijalističke omladine grada, a potom i za predsednika Socijalističke omladine Crne Gore. I odmah je počeo da gradi imidž partijskog disidenta (od čega ni danas nije u potpunosti odustao): tražio je smene nesposobnih kadrova i čak se, u vreme delegatskog sistema i posrednih izbora, usudio da štampa pamflet "Prestanite sa izbornim prevarama". Buneći se protiv zatvorenih partijskih sastanaka, zakazao je sednicu Republičkog komiteta SSO-a Crne Gore na Skalinama (ušće Ribnice u Moraču) pod vedrim nebom, govoreći: "Neka narod vidi kako mi to radimo!" Kada se, posle svega, njegovom delatnošću pozabavio sam partijski vrh (Centralni komitet SK), podneo je ostavku i postao direktor Uprave prihoda, a potom predsednik Izvršnog odbora SO Budva.

IDEOLOG I KUM: Na mestu gradonačenika Budve zatekla ga je čuvena "antibirokratska revolucija" tokom koje je pokazao i kasnije više puta demonstriranu veštinu da se svrsta na pravu stranu: podneo je ostavku na funkciju u gradskoj vladi i priključio se grupi "mladih, lijepih i pametnih" koja je obećavala "novu razvojnu filozofiju". Ubrzo je postao poznat i široj jugoslovenskoj javnosti, kao član vodećeg crnogorskog trojca u kome su bili i Momir Bulatović i Milo Đukanović. Uža specijalnost: ideolog partije i njen "kum", odnosno predlagač novog imena – Demokratska partija socijalista (iz tih godina potiče i njegova zbirka političkih eseja "Vrijeme iskušenja"). Uz bliske prijateljske veze sa Đukanovićem i Bulatovićem, sa Bulatovićem u to vreme razvija i kumovske veze. U vreme idile "crnogorskog trijumvirata" bio je član Predsedništva Crne Gore, generalni sekretar, pa potpredsednik DPS-a, poslanik u crnogorskom i saveznom parlamentu. "Za dlaku" je propustio priliku da 1992. postane predsednik Jugoslavije, ali se Slobodan Milošević ipak odlučio za Dobricu Ćosića. ("Nelagodno sam se osećao zbog ubeđenosti da sam predložen za posao za koji nemam iskustva niti znanja. Srećom sve je dobro završeno i za državu i za mene", govorio je kada se sve završilo.)

Do drugog pokušaja da postane prvi čovek, ovog puta "redefinisane" srpsko-crnogorske zajednice (2003), čak tri puta uzastopno biran je za predsednika Skupštine Crne Gore. Uspeo je i da se mudro "prestroji" i prilikom cepanja DPS-a 1997. godine, do koga je došlo nakon izborne krađe u Srbiji. Za razliku od svog kuma Bulatovića, koji je ostao lojalan Miloševiću, Marović se opredelio za antimiloševićevski kurs. Istovremeno je, međutim, od tada, pa sve do danas, održavao dobre odnose sa crnogorskom promiloševićevskom opozicijom (zbog čega su ga mediji povremeno "dovodili u sukob" s Đukanovićem i "smenjivali" sa pozicija koje je u tom trenutku zauzimao). Opozicioni Liberalni savez se 2001. godine usprotivio njegovom reizboru na funkciju predsednika crnogorske skupštine, pa je na neko vreme morao da se zadovolji foteljom predsednika Skupštine Jadranskog sajma u Budvi (gde je do tada bio predsednik Upravnog odbora) i poslaničkim mandatom. Ipak, nije bio zlopamtilo: kada je, u leto 2003. crnogorska opozicija napustila parlament, i Marović je prestao da dolazi na sednice, što je ponovo dovelo u sumnju njegovu partijsku lojalnost, podgrejalo priče o "Marovićevom krilu DPS-a koje planira otcepljenje", ali i potvrdilo njegovu autodeskripciju: "Možda je moja politička karakteristika trpljenje, to što sam uvek negde između, što verujem u neku meru", rekao je jednom prilikom, odgovarajući na pitanje šta čini njegovu političku posebnost.

Iako je nešto ranije spremao nove stranačke dokumente DPS-a iz kojih su izbačene sve odrednice koje se odnose na SRJ, Marović je 7. marta 2003. izabran za predsednika "redefinisane" državne zajednice i predsednika Saveta ministara SCG. U inauguracionom govoru opisao je sporazum koji je doveo do stvaranja nove labave unije kao "prvi demokratski sporazum između Srbije i Crne Gore ikada postignut" i obećao da će njegov rad u naredne tri godine, pre nego što dve republike mogu da odluče da izađu iz unije, biti usredsređen na unapređivanje životnog standarda naroda Srbije i Crne Gore. "Nije važno šta će biti za tri godine, već šta će se dešavati tokom ove tri godine", u svom poznatom "ni tamo, ni ovamo" stilu odgovarao je na pitanja u kojima je dovođena u pitanje saglasnost njegove nove funkcije i politike stranke čiji je potpredsednik.

PRETNJE I IZVINJENJA: Borac za crnogorsku državnost na dužnosti čuvara državne zajednice u novembru 2004. prvi put je optužio Srbiju da "podriva državnu zajednicu", zapretivši da će o tome obavestiti EU (problemi na koje je tada nišanio prstom bili su saradnja sa Hagom i "tendencija Srbije da preuzima zajedničku imovinu", kao i medijske, finansijske i druge institucije).

Pažnju, kako domaću tako i međunarodnu, zaslužio je i izvinjenjima: najpre se, u jesen 2003. izvinio "za sva zla koja je bilo koji građanin Crne Gore i Srbije učinio bilo kome u Hrvatskoj". Posle dva meseca je nešto vrlo slično ponovio i u Sarajevu, obraćajući se građanima Bosne i Hercegovine. Nakon oštrih reakcija "kod kuće" i pitanja kada će se izviniti Crnogorcima rekao je da je spreman da se izvini "onima koji su bili protiv rata, koji nijesu oblačili uniformu i onima koji su, kao i oni, bili protiv rata, ali su oblačili uniformu ne da bi ubijali, palili, činili zla drugim ljudima, već duboko vjerujući da je njihova dužnost da se odazovu da brane zemlju u kojoj su rođeni i za koju su vjerovali da je njihova". I još je priznao da je i sam bio "žrtva predrasuda i emocija". Toliko, da je njegovu kovanicu "rat za mir" podgorička "Pobjeda" iskoristila kao naslov za propagandnu zbirku tekstova svojih reportera sa ratišta širom Jugoslavije.

Da ga, osim ideoloških, kojima se najviše bavio, interesuju i druge teme, pokazao je ubrzo nakon izbora na sadašnju funkciju: njegova odluka da oformi Ekonomski savet, sa ciljem da "uspešne ljude Srbije i Crne Gore poveže" kako bi iskoristili trenutak za nove investicije i novo privlačenje kapitala, izazvala je ozbiljno uznemirenje javnosti, u to vreme još nenavikle na rehabilitaciju Miloševićevih kadrova. Za svoje ekonomske savetnike, naime, bio je odabrao Bogoljuba Karića ("predsednika udruženja industrijalaca i preduzetnika"), Ljubomira Mihajlovića (Komercijalna banka), Đorđa Nicovića (Kapital banka), Slobodana Radulovića (C Market), Dragana Brkovića (Vektra), Iva Armenka (HTP "Budvanska rivijera") i Vojina Đorđevića (Si&Si Grupa).

BIZNIS: Bilo je i onih koje takav izbor "društva" nije začudio, jer, uprkos tome što ga neki mediji prikazuju kao skromnog čoveka, ima i onih koji tvrde da mu blagodeti savremeno shvaćenog "biznisa" nisu strane. Sam je, kada je 2001. godine kao predsednik crnogorske skupštine prijavljivao imovno stanje, naveo da ima stan od 81 kvadrata u Budvi, porodičnu kuću u selu Krimovice i više desetina hiljada kvadratnih metara zemlje na području Jaza, Mrčeva i Krimovice, koje je dobio kao porodično nasledstvo. Mediji su, međutim, prenosili tvrdnje "njegovih Budvana" da pod njegovim pokroviteljstvom u tom gradu godinama "cveta divlja gradnja". A hrvatski "Nacional" je, pišući o duvanskoj aferi, u okviru koje je kao jednog od glavnih junaka promovisao crnogorskog premijera Mila Đukanovića, pažnju posvetio i Maroviću. List je preneo tvrdnju protagoniste afere Srećka Kestnera, prema kojoj je "duvanski bos" Stanko Subotić Cane mesečno plaćao 100.000 maraka Maroviću "samo da bude miran i da se ne meša". List je tvrdio i da mu je Subotić kupio stan u Parizu. "Kada bi išta od toga što piše ‘Nacional’ bilo tačno, ja bih odmah podnio ostavku", glasio je Marovićev odgovor na te optužbe. Negirao je i optužbe Miodraga Lekića, bivšeg ambasadora SCG u Rimu, koji ga je, u leto 2003, ljut zbog odluke o povlačenju sa ambasadorske funkcije, optužio da je "godinama, tajno i bez znanja crnogorske javnosti i parlamenta, putovao državnim avionom u Milano, gdje je bio gost problematičnog punkta". Ne poričući da je "zbog sportskih ili poslovnih susreta" zaista odlazio u Milano, rekao je, naime, da je "možda bio u sumnjivom društvu", ali da to ne zna, te da bi, ako je neko od njegovih sagovornika kriminalac, trebalo da o tome dobije informaciju.

Nije, međutim, Marović poslednjih godina odlazio samo u Milano: nedavno je papa Benedikt XVI odlučio da na samom početku pontifikata, od svih svetskih državnika, u zvaničnu posetu u rezidenciji nadomak Rima primi baš Svetozara Marovića. Što nije bio prvi njegov susret sa jednim poglavarom Rimokatličke crkve: u junu 2003. bio je u zvaničnoj poseti Vatikanu, kada je razgovarao sa papom Jovanom Pavlom II. A pre susreta sa papom Benediktom XVI, Marović je, kako je objasnio, razgovarao sa patrijarhom Pavlom i obojicu je zamolio da crkvene vlasti pomognu svetovnim vlastima u ostvarenju papine posete SCG "kada se za to stvore uslovi".

Vera Didanović i Dokumentacioni centar "Vreme"